Цртачица, ретка зверка у свету уметности

Изложба цртежа Кристине Пирковић у београдској Галерији ШТАБ

Не морамо чекати да прођу векови до обнове чисте ликовности, Медиала и њена духовна деца, која се појављују у сада већ неколико генерација, несумњив су доказ да та ренесанса постоји и да траје, те да се Дирерова линија није завршила

Много тога је вредно када је реч о Кристини Пирковић (1991). Та двадесетшестогодишња уметница побудила је интересовање највећих и најзахтевнијих колекционара дела живих уметника као што је Звонимир Биро. Менторски су је пратили професор Жељко Ђуровић и доцент Јелена Шалинић Терзић на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Она је написала и уводни текст за каталог Кристинине изложбе цртежа у све истакнутијој београдској Галерији ШТАБ у Савамали. Реч је о вероватно најбољем тексту у овогодишњој галеријској продукцији, којим се ауторка спустила у неслућене дубине дела и мисли Кристине Пирковић.

[restrict]

Друштвено гледано њена је појава исто тако значајна. Она је цртачица, ретка зверка у свету ликовне уметности, али се све више изражава комбинованом техником на већем формату папира, користи боју, што је предодређује и за узбудљив прелазак на сликарство. Појавила се у време успона новог српског фантастичног цртежа као једна од најважнијих. Не само у Београду већ и у Чачку, Ваљеву и Крагујевцу догодио се ванредан преокрет. У време потпуне превласти нових медија – перформанса, фотографије, видеа, инсталације и дигиталне уметности, десетак младих уметника открило је чари цртежа и то оног ирационалног, зачудног, онеобиченог, какав се некада, у време Медиале и нешто после ње неговао у Београду, империјалном центру фантастике. Ко зна којим путевима су млади сликари дошли до те за већину превазиђене естетике и одлучили да се баве суштинским, а не помодним. Кристина Пирковић је у тој елитној мањини свесних да је цртеж кичма ликовности, у средишту и уметности и многих људских активности. Она црта као да је цртеж крвоток, испошћује га док не угледа белину кости, како је говорио Драган Лубарда, отац српске цртачке ренесансе. Њен цртеж је израз знања о прапочетку, за уметност важног повратка на тачку и линију, из којих настају сва ликовна комешања, олује и смираји на папиру и платну. Она уме да се спусти до исконског и изворног, тамо где настају линија, звук и реч. Зато су њени радови толико драматични, у формалном и садржајном смислу, као буре светло-тамних односа и као трагична, библијска тематика. Необични дамари одјекују у раду те младе и лепе уметнице, крици смрти, крцкање костију и шапат трулежи. Материја је нагризена грехом, наједена страшћу или самртним грчем. Страх, ропац и бол у позадини су њеног цртачког умећа. Ретко ко може да се до те мере спушта у доњи свет, испод обичног и реалног, да истражује у духовној спелеологији бол и патњу осим њених сродника цртача и цртачица. Она говори универзалним језиком дубоко личне, а тиме и свеопште исповести. На тим зачараним цртежима, телесима и главама, све је огреховљено па и сами анђели, перје њихових крила је офуцано, само је Христос чист да додиром, погледом и светом крвљу благосиља. Тема није вечна него једино могућа, смрт насупрот љубави, ерос и танатос, меда и ала, гроза и гноза уметности која се испољава као ново тумачење хришћанске иконографије, врста данс макабра.

Није узалуд Леонид Шејка Београд сматрао центром света, градом из кога ће кренути велика ликовна обнова, нова ренесанса, или нови визионарски футуризам, како је слично мислио Драгош Калајић. Кристина Пирковић је ове године учествовала и на кључној групној изложби „МЕДИАЛА: некад и сад“ у београдској Галерији РТС. Не морамо чекати да прођу векови до обнове чисте ликовности, Медиала и њена духовна деца, која се појављују у сада већ неколико генерација, несумњив су доказ да та ренесанса постоји и да траје, те да се Дирерова линија није завршила.            

[/restrict]