STRATEGIJA KRVAVOG HAOSA

GEOPOLITIKA BLISKOG ISTOKA 1.

Pokušaji SAD da prekroje granice i podrška teroristima Islamske države imaju za posledicu stvaranje „krvavog kontrolisanog haosa“ na Bliskom istoku. Posledice eventualnog novog rata mogle bi biti katastrofalne ne samo po Izrael nego i po američke interese na Bliskom istoku i američku hegemoniju u svetu, pogotovu posle poraza u Siriji

Iranski predsednik Hasan Rohani ocenio jedan od poslednjih istupa američkog predsednika Trampa, posvećen Iranu i nuklearnom sporazumu s Teheranom, kao „razočaravajući i pun uvreda“: „Primedbe gospodina Trampa o Iranu ne sadrže ništa osim eksplozivnih i razočaravajućih optužbi protiv iranskog naroda.“ Ovaj govor je, kako primećuje predsednik Rohani, pokazao i zaprepašćujuće nepoznavanje geografije, posebno regiona u kojima SAD vode ratove: Tramp je Persijski zaliv nazvao „Arapskim zalivom“ (do sada, američki zvaničnici su Persijski zaliv uobičajeno nazivali samo „Zalivom“). Jednako je zaprepašćujuće i Trampovo nepoznavanje – ili iskrivljavanje – istorijskih činjenica: Iran je američki predsednik ponovo proglasio za „agresora“ i „glavnog sponzora terorizma“, navodeći dugu listu „incidenata“, koja započinje napadom na američku ambasadu u Teheranu 1979. Upravo iz te ambasade Amerikanci su vodili državni udar protiv iranskog premijera Mosadeka. Operacija je, prema dokumentima koje je naknadno objavila CIA, nosila šifrovano ime „operacija Ajaks“, a sam puč je predstavljao uvod u pravu strahovladu koju je Vašington decenijama sprovodio nad Iranom. Drugim rečima, agresiju nad Iranom i drugim zemljama ovog regiona već decenijama sprovode upravo Amerikanci. „Agresija iranske diktature traje sve do današnjeg dana“, rekao je Tramp u najboljem maniru orvelovskog ministarstva istine, optužujući Teheran za brojne napade na „Amerikance i druge ciljeve“ – „širom Bliskog istoka“.

[restrict]

Tramp kao marioneta Izraela Američki politički analitičar Kevin Baret je ovaj Trampov istup nazvao „paranoidnim“, a Trampa „marionetom Izraela, koja sluša sve što mu govori (izraelski premijer Benjamin) Netanijahu“: „Još jednom Tramp je pokazao izuzetno paranoidan i neprijateljski pristup u spoljnim poslovima, što smo više puta videli u njegovim pretnjama Severnoj Koreji a sada Iranu.“

Baret ukazuje i na to da je problem s iranskim nuklearnim programom zapravo nepostojeći, te da se ovde radi o odnosu Teherana i izraelske države. Dakle, reč je o nastojanju Izraela da isprovocira novi rat na Bliskom istoku. Na tu opasnost je neposredno pre Trampovog govora upozorio i vođa libanskog Hezbolaha Hasan Nasralah: posle američkog poraza u Siriji, Izrael očajnički traži „casus belli“ i vrši pritisak na SAD da nametnu nove sankcije Iranu, te podrže stvaranje kurdske države na severu Iraka. Nasralah je upozorio da će moguće posledice ovog rata biti katastrofalne po čitav region, a posebno po Izrael, pozivajući Jevreje da „ne podrže idiotsku vladu Netanijahua“.

Da li je sada, kada je na pomolu završetak rata u Siriji, izlaz za Izrael pokretanje rata protiv Irana, ili radikalni zaokret politike Tel Aviva? Kako je primetio Srđa Trifković, „Netanijahuova vizija ’Velikog Izraela’ ne uzima u obzir promene u okruženju, koje trajnu održivost tog projekta čine nemogućom“. Upravo iz tog razloga, šef Mosada Meir Dagan je još pre nekoliko godina upozorio poslanike Kneseta da izraelska politika „postepeno pretvara Izrael od aduta u teret za SAD“. Ukratko, „teza o apriornom identitetu interesa Izraela i Sjedinjenih Država postala je neodrživa…“ (S. Trifković). S tog razloga u američkoj javnosti je iznova pokrenuta debata „o upotrebljivosti Izraela kao regionalnog saveznika SAD“.

U stvari, decenijama američku politiku na Bliskom istoku karakteriše bezuslovna podrška Izraelu, čak i po cenu žrtvovanja interesa SAD. Poraz u Siriji označava i definitivan kraj američkih planova o „Novom Bliskom istoku“. Kraj američke hegemonije na Bliskom istoku znači i raspršivanje svih snova o jednopolarnom svetu. Tako oslabljene SAD više neće moći da značajno utiču na prilike na Bliskom istoku, pa ni da Izraelu pružaju garancije za opstanak.

 

Veliki Bliski istok Nema sumnje da područje Bliskog istoka predstavlja jedno od najvažnijih geopolitičkih čvorišta sveta. Moderna istorija Bliskog istoka započinje s pohodom Napoleona na Egipat 1798, a nastavlja se tridesetak godina kasnije, epohom engleskog i francuskog kolonijalizma, koji će ovo područje pretvoriti u zonu stalnih sukoba i vapijućeg siromaštva.

Pojam „Velikog Bliskog istoka“ je u američkoj strategiji u opticaju više od trideset godina, a označava široki prostor od Magreba do Bangladeša, koji je proglašen za zonu prioritetnih interesa SAD. Na primer, prema „Karterovoj doktrini“ (koju je svojevremeno formulisao Zbignjev Bžežinski), SAD svaku vojnu akciju u prostoru Persijskog zaliva smatraju napadom na američke vitalne interese, na koji će odgovoriti silom.

Američki državni sekretar Kondoliza Rajs uvela je 2006. godine u upotrebu termin „Novi Bliski Istok“. Bela kuća je tada dala odrešene ruke Izraelu kako bi intervenisao u Libanu, a ova akcija je trebalo da predstavlja uvod u promene režima u Siriji i Iraku, odnosno početak realizovanja američkog koncepta „Novog Bliskog istoka“: „Mi prisustvujemo porođajnim bolovima koji će poroditi ’Novi Bliski istok’“, izjavila je Kondoliza Rajs.

 

Strategija konstruktivnog haosa Ni tada, kao ni danas, cilj nije bio Liban već Iran: „Ono što vidimo je početak politike menjanja režima“, izjavila je 2006. njujorška analitičarka Frida Berigan, „na čijem su udaru najpre Iran i Sirija. Američka administracija želi da omogući više vremena Izraelu da porazi Hezbolah. Ali pravi cilj iza toga je Iran“.

Berganova je smatrala da SAD u realizaciji ove ideje ne moraju da koriste sopstvene oružane snage: „Mi možemo da delujemo preko Izraela, odnosno njegove armije, koju – imajući u vidu vojnu i drugu pomoć Vašingtona – Bušova administracija vidi kao produženu ruku svojih snaga.“

Ovaj ambiciozni projekat uključivao je i smenu nepoćudnih režima, i prekrajanje granica na Bliskom istoku po šavovima etničkih i verskih podela, u cilju trajne promene geopolitičkih odnosa u regionu i svetu.  

Izraelska armija je tada u direktnom sukobu sa proiranskim Hezbolahom pretrpela poraz. Isto se ponovilo 2008. i 2010. godine, prilikom upada izraelske armije u Gazu, što je bio jasan znak gubitka vojne supremacije Izraela. Ta činjenica prinudila je američke stratege da isti plan realizuju drugim sredstvima: nekoliko godina kasnije, usledilo je Arapsko proleće, koje je dugotrajno destabilizovalo arapski svet, početak građanskog rata u Siriji, Libiji i Iraku, te formiranje takozvane Islamske države, pod budnim okom Vašingtona. Nova američka strategija za Bliski istok nazvana je „strategijom konstruktivnog haosa“.

 

Krvave granice Šta je zapravo podrazumevao plan „Novog Bliskog istoka“, koji je 2006. predstavila Kondoliza Rajs?

U nedostatku zvaničnih dokumenata, piše Endrju Koribko u svom osvrtu na američku bliskoistočnu politiku, o tome možemo zaključivati samo posredno: „Iako ne postoje zvanični dokumenti kako bi izgledala nova mapa regiona, mnogi su smatrali da bi on najverovatnije pratio ’krvave granice’ koje je 2006. predstavio penzionisani američki oficir Ralf Piters, odnosno da bi se zemlje regiona raspale duž etničkih i linija verskih podela, prema starom scenariju Odeda Inona iz 1982.“

Mapa, koju je navodno izradio penzionisani pukovnik Ralf Piters, objavio je iste godine (2006) američki magazin Armed Forces Journal. Prema mapi koju je iscrtao Piters, projekat „Novog Bliskog istoka“ predviđa razbijanje Turske, Sirije, Iraka, Irana, Pakistana, Saudijske Arabije, Kuvajta i Katara na nove, uslovno nezavisne države. Reč je, u stvari, o nizu američkih i izraelskih protektorata. Na primer, sever Irana bio bi pripojen Azerbejdžanu, dok bi Irak bio podeljen na tri države: Sunitski Irak, Šiitski Irak i Slobodni Kurdistan. Avganistan, Pakistan, kao i Saudijska Arabije, takođe bi bili razbijeni na „nezavisne“ delove. Plan Pitersa uključuje i stvaranje Velikog Kurdistana.

 

Koncept Velikog Izraela Dokument poznat pod nazivom Plan Inona zapravo sažima najvažnije strateške zamisli vođstva Izraela, a njegov autor je novinar Oded Inon, koji je radio za izraelsko Ministarstvo inostranih poslova. U stvari, kako primećuje Olga Četverikova, ovde se zapravo „radi o planu Strategija Izraela iz 1980. godine, koji je prvi put objavljen na hebrejskom u magazinu Kivunim (Putevi) u februaru 1982. godine“. Ovaj plan ima za cilj uspostavljanje Izraela kao dominantne sile na Bliskom istoku, i to putem „putem destabilizacije i ’balkanizacije’, odnosno putem komadanja susednih arapskih država, a faktički je obnovljen – prepisan u projektu ’Novi Bliski Istok’, koji su objavili Kondoliza Rajs i pukovnik Ralf Piters“.

Plan Inona, zaključuje Majkl Hosudovski, „odnosi se na formiranje ’Velikog Izraela’“, a njegov značaj leži u tome što predstavlja „kamen temeljac uticajnog cionističkog pokreta, koje danas oličava vlada Netanijahua (frakcija partije Likud) i koji je široko zastupljen u vojnoj i intelektualnoj eliti Izraela…“

Prema mišljenju profesora Izraela Šahaka sa Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu, autori ovog „preciznog i detaljnog plana“, skrivajući se iza ideje o „zaštiti Zapada“, imaju daleko veće ambicije i ne zaustavljaju se na ideji o Izraelu kao dominantnoj regionalnoj sili: pravi cilj je pretvaranje Izraela u „svetsku imperiju“. „Drugim rečima, cilj Šarona (tadašnjeg premijera Izraela) je da prevari Amerikance, pošto prvo on lično, Šaron, prevari sve ostale.“

 

Svet budućnosti prema Inonu Oded Inon u svojoj analizi polazi od nekoliko osnovnih premisa. Svet ulazi u novu istorijsku epohu, koju obeležava „raspad racionalističkog i humanističkog pogleda na svet kao ugaonog kamena koji još od vremena renesanse održava život i dostignuća zapadne civilizacije“.

U takvom svetu, u kome „nestaju sve vrednosti“, pa i mogućnost razlikovanja dobra od zla, i u kome je sve zastupljenije gledište da čoveka više ne određuje etika, već njegove materijalne potrebe, „bilo bi nerealno očekivati da se ispune osnovni prohtevi zapadnog društva, odnosno želje i težnje za bezgraničnom potrošnjom“. „Svet se“, ukratko, „kreće prema globalnom ratu za resurse, a to se više od drugih regiona tiče Persijskog zaliva“.

Inon se veoma podrobno osvrće na muslimansko-arapski svet, koji će proći, ili već prolazi, kroz revolucionarne promene: „Muslimansko-arapski svet je sagrađen kao kula od karata, uz pomoć stranaca (Francuske i Velike Britanije – dvadesetih godina HH veka)… Uslovno – ona je podeljena na 19 država, od kojih se svaka sastoji od manjina i etničkih grupa, koje se jedna prema drugoj ponašaju neprijateljski, tako da se sada svaka arapska muslimanska država sudara sa etničkim socijalnim rušenjima do kojih dolazi iznutra, a među tim državama ima i onih u kojima već besni građanski rat.“

Rasturanje kule od karata Zaključak je jasan i nedvosmislen: „Ta nacionalna etnička slika manjina, koja se prostire od Maroka i Somalije sve do Turske, navodi na nepostojanje stabilnosti i na brzu degeneraciju čitavog regiona.“ U nastavku su pobrojane „nove mogućnosti za potpunu promenu situacije“ koje se u narednoj deceniji otvaraju pred Izraelom.

Na primer, kad je reč o Egiptu: „Egipat sa njegovim sadašnjim unutarpolitičkim stanjem već predstavlja mrtvaca, tim pre ako se uzme u obzir sve jači muslimansko-hrišćanski raskol. Rasturanje Egipta po teritorijalnim osobinama na različite geografske regione 80-ih godina predstavlja politički cilj Izraela na njegovom zapadnom frontu…“

Isti recept važi i za Liban – za njega je predviđen „potpuni raspad na pet provincija“, koji će poslužiti kao „presedan za ceo arapski svet, između ostalog i za Egipat, Siriju, Irak i Arabijsko poluostrvo, i sve se već kreće ka tome“.

Prioritetni cilj Izraela je, međutim, „raspad Sirije i Iraka na etničke ili religijski jedinstvene oblasti“, što „predstavlja glavni zadatak Izraela na istočnom frontu u dugoročnoj perspektivi, dok nestajanje vojne snage tih država predstavlja zadatak za kratkoročni period…“

Inon predviđa i raspad Saudijske Arabije i Jordana. Ostatak nije teško predvideti: između ostalog, jedna od neminovnih i priželjkivanih posledica ovih promena je i raseljavanje (arapskog) stanovništva, a „istinski suživot i mir će nastati u zemlji tek kada Arapi shvate da bez jevrejske države između Jordana i mora oni niti mogu da postoje, niti mogu da se osećaju bezbedno. Svoju zemlju i bezbednost oni mogu da steknu tek u Jordanu“. U Jordanu ili mnogo dalje ka zapadu – u zemljama koje danas čine Evropsku uniju.   

[/restrict]

U nastavku u narednom broju: Svi putevi vode u Kremlj