Neočekivano, ovih dana saznadosmo kako jedan naš, u političkom životu veoma prisutan, a u opozicionim građanskom miljeu jednako omiljen, akademik sebe javno predstavlja i kojim redom čini neke važne životne rituale: „Ja sam Srbin. Juče za Zadušnice sam palio sveće svojima. Slavim Svetog Jovana i pišem ćirilicom. Duboko sam ubeđen da je Evropska unija jedino moguće mesto za Srbiju.“ Bezmalo epski obojena poruka rečena je u modernoj ispovedaonici našeg doba – na tviteru, ali je izostalo objašnjenje motivacije i prirode skoka od, recimo, paljenja sveća za duše mrtvih, do zaključka da svi obećavajući putevi za Srbe koji pišu ćirilicom vode na to jedno jedino mesto spasenja – u EU. Akademik je, o Dušanu Teodoroviću je inače reč, umesto razjašnjenja na kraju tvitnuo nešto naizgled sasvim nepovezano: „Najlepše Vas molim da nam više ne pomažete ni Vi, ni Vaši vatrogasci u Nišu. Hvala.“
[restrict]
Tako se razjasnilo da je za pomenutu konfuznu ispovest srpskog akademika (a sa Teodorevićevim tvitom, posebno onim delom „ni vi ni vaši“, hitro je dojavio „saglasnost“ lider Nove stranke Zoran Živković) zaslužan lično ambasador (odlazeći) Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Čepurin. Činjenica da su se pomenuta reagovanja na ambasadorove tvrdnje, izrečene nedavno u razgovoru za „Sputnjik“, ubrzo utopila u masovniju glasovnu kakofoniju negodovanja iz građanskih opozicionih redova, nadahnula je i pitanje: Da li je to ruskim ambasadorima u Beogradu suđeno da u jednom trenutku svog službovanja, obraćanjem srpskoj javnosti, ostvare učinak sa neobično jakim i produženim dejstvom čija je suština u suočavanju Srba sa poražavajućim istinama o psihološkoj i moralnoj, a ne samo ideološko-političkoj matrici vladajuće nacionalne nomenklature?
Kao što je naime popularni Aleksandar Konuzin, ruski ambasador u Beogradu čiji je mandat bio okončan 2012. godine, u okolnostima u Srbiji ponešto drugačijim, ali ne i manje dramatično pretećim od današnjih, vidno iznerviran (sećamo se da je autentičnost ovog besa u nekim krugovima dovođena u sumnju!) postavio čuveno pitanje – Ima li ovde Srba?, sada je njegov kolega, inspirisan najnovijim događanjima u političkom životu Srbije i okruženja, posebno posetom američkog izaslanika Brajana Hojta Jia i njegovim diplomatsko-prijateljskim razgovorima najpre sa srpskim državnim vrhom, a potom i sa ovdašnjom opozicijom, postavio zapravo isto pitanje – Ima li ovde Srba? Uz dodatak: šta Srbi misle o svojoj zemlji, kako razumeju i procenjuju svet kojem žele da pripadaju, da li su im zaista jasne sve vrednosti sveta kojem streme?
Ambasadorove reči izrečene u pomenutom intervjuu pogodile su (ne)očekivano veliku metu – čitav uticajni sloj društvenog spektra koji čini javnu političku scenu Srbije, posebno njen liberalni građanski deo. Rekosmo da pomenuti akademik nije bio usamljeni jahač (da li su mu baš zbog tvitovanja Čepurinu neki Srbi, čije simpatije on očigledno uživa, poručili da – čim akademik „zine“ u domenu političkog vokabulara, kod njih se namah probudi sažaljenje?).
Šta je greh ekselencije A. Čepurina, budući da se oštri opozicioni „demarš“, uz sve poruke čiji je smisao „idi kući“, događa u zemlji koja je na poznate i u praksi često primane ambasadorske ćuške i aljkavo zakamufliranu stvarnu agresiju reagovala kao da je reč o podrazumevanom diplomatskom bontonu!? Otkuda da se digne sva „kuka“ sile opozicionih drugosrbijanskih prvaka koji su ovim povodom odrezali ambasadoru da i ne pokuša da sanja o tome da će Srbija postati „ruska gubernija“?
Možda je najzanimljivije ono što smo, u novijoj praksi ne prvi put, saznali iz njegovog viđenja i iscrtavanja profila istaknutih aktera našeg političkog života, posredno i vodećih političara zemlje?
Ne samo da nam je Aleksandar Čepurin jasno i razložno poručio da smo Brajana Hojta Jia, američkog nasilnika u diplomatskom kostimu sa diplomatskim imunitetom, primili i posvetili mu neodmerenu pažnju u medijskom i svakom drugom, pre svega političkom tretmanu, već da se ispostavilo kako su za naše medije i političare jednako važni ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov i Brajan Hojt Ji, „četrdeset četvrti sekretar dvadeset drugog zamenika“…
Najviše besa u građanističkim redovima izazvao je međutim ambasadorov osvrt na susret Hojta Jia sa ovdašnjom, kako je rekao, prozapadnom opozicijom. „Hoću da kažem da mi je jasno zašto je taj deo opozicije došao kod tog činovnika – želeli su da se žale na svoju vladu, ali nisu naišli na antivladin stav, već na antisrpski. Nisam ništa čuo kako su oni na to reagovali. Zar podržavaju takav pritisak na Beograd, na Srbiju? Da li su dali izjave i kakve?“
Zanimljivo je kako niko među onima koji su zgroženi Čepurinovom izjavom ništa protiv nije imao kada je, na primer, američki ambasador Kameron Manter 2008. godine direktno krojio vladajuću srpsku koaliciju. Niti su, eto još jednog primera, išta protiv imali kada je američki ambasador Majkl Polt postavljao Zdravka Ponoša na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Zašto je američkom ambasadoru dozvoljeno ono što nije ruskom? Pri čemu, povrh svega, ne smemo da iz vida izgubimo činjenicu da nas je Amerika bombardovala i rasparčala nam zemlju, a Rusija nam pomaže da sačuvamo svoj državni integritet, što znači da se dvojica ambasadora, i dve zemlje, uopšte i ne mogu stavljati u istu ravan iz prostog razloga što im ni odnos prema Srbiji nije isti nego dijametralno suprotan.
Ali sve i ako bismo uspeli da zanemarimo ovu sitnu distinkciju, uzaludno je tražiti doslednost u reakcijama onih koji su nezadovoljni Rusima i zadovoljni Amerikancima kad je doslednost samo jedna i treba je napokon nazvati pravim imenom. Reč je, naime, o kvislinškoj svesti kojoj nijedan američki zahtev nije preteran i koja će najveće zadovoljenje pronaći u ispunjavanju tih zahteva, dok im svaka drugačija reakcija predstavlja neugodno podsećanje na ono što zapravo jesu. Otuda, Čepurinove reči mogu se, i moraju, baš kao i ono čuveno Konuzinovo Ima li ovde Srba?, shvatiti kao poziv Srbima da se bore za sopstveni umesto za američki interes.
Nisu usamljena mišljenja da nam je Rus, neuvijeno, bez eufemizama, poručio da zapravo ne dozvolimo da nas „umilna pesma“ zapadnih emisara opčini tako da nam postane lako, neverovatno lako, takoreći razumljivo da izdamo svoju zemlju i njene stvarne interese, danas često vešto zakamuflirane pričom o boljem životu u onom poretku kojem stremimo, a čije je navodno oličenje Evropska unija, njene neoliberalne, dakako i demokratske vrednosti.
U očima dela tzv. građanista ovakva opomena je neoprostiv greh. Jer kako je i u reagovanju većine najistaknutijih opozicionih lidera i drugih ličnosti neoliberalnog kruga, u grubim i podrugljivim porukama rečeno najenergičnije naglašavano: Potpuno smo privrženi evropskim vrednostima i našu posvećenost tome niko i ništa ne može promeniti!
Razmatrajući predstojeće političke i druge značajne odluke koje nagoveštava srpski državni vrh, uz duhovitu „vivisekciju“ psihološkog sklopa i motivacionih nadahnuća srpskog establišmenta, jedan poznati autor je nedavno zapitao: Na kojoj planeti žive ljudi koji se svim silama zalažu da Srbija uđe u EU, a ne shvataju koliko velika cena za to ovde mora da bude plaćena?
Uz viđenu majeutiku iliti babičku veštinu u sukobu Aleksandra Čepurina sa ovdašnjim oponentima, odgovor o „planeti na kojoj žive ti ljudi“ upravo je stigao.
[/restrict]
