Неочекивано, ових дана сазнадосмо како један наш, у политичком животу веома присутан, а у опозиционим грађанском миљеу једнако омиљен, академик себе јавно представља и којим редом чини неке важне животне ритуале: „Ја сам Србин. Јуче за Задушнице сам палио свеће својима. Славим Светог Јована и пишем ћирилицом. Дубоко сам убеђен да је Европска унија једино могуће место за Србију.“ Безмало епски обојена порука речена је у модерној исповедаоници нашег доба – на твитеру, али је изостало објашњење мотивације и природе скока од, рецимо, паљења свећа за душе мртвих, до закључка да сви обећавајући путеви за Србе који пишу ћирилицом воде на то једно једино место спасења – у ЕУ. Академик је, о Душану Теодоровићу је иначе реч, уместо разјашњења на крају твитнуо нешто наизглед сасвим неповезано: „Најлепше Вас молим да нам више не помажете ни Ви, ни Ваши ватрогасци у Нишу. Хвала.“
[restrict]
Тако се разјаснило да је за поменуту конфузну исповест српског академика (а са Теодоревићевим твитом, посебно оним делом „ни ви ни ваши“, хитро је дојавио „сагласност“ лидер Нове странке Зоран Живковић) заслужан лично амбасадор (одлазећи) Руске Федерације у Београду Александар Чепурин. Чињеница да су се поменута реаговања на амбасадорове тврдње, изречене недавно у разговору за „Спутњик“, убрзо утопила у масовнију гласовну какофонију негодовања из грађанских опозиционих редова, надахнула је и питање: Да ли је то руским амбасадорима у Београду суђено да у једном тренутку свог службовања, обраћањем српској јавности, остваре учинак са необично јаким и продуженим дејством чија је суштина у суочавању Срба са поражавајућим истинама о психолошкој и моралној, а не само идеолошко-политичкој матрици владајуће националне номенклатуре?
Као што је наиме популарни Александар Конузин, руски амбасадор у Београду чији је мандат био окончан 2012. године, у околностима у Србији понешто другачијим, али не и мање драматично претећим од данашњих, видно изнервиран (сећамо се да је аутентичност овог беса у неким круговима довођена у сумњу!) поставио чувено питање – Има ли овде Срба?, сада је његов колега, инспирисан најновијим догађањима у политичком животу Србије и окружења, посебно посетом америчког изасланика Брајана Хојта Јиа и његовим дипломатско-пријатељским разговорима најпре са српским државним врхом, а потом и са овдашњом опозицијом, поставио заправо исто питање – Има ли овде Срба? Уз додатак: шта Срби мисле о својој земљи, како разумеју и процењују свет којем желе да припадају, да ли су им заиста јасне све вредности света којем стреме?
Амбасадорове речи изречене у поменутом интервјуу погодиле су (не)очекивано велику мету – читав утицајни слој друштвеног спектра који чини јавну политичку сцену Србије, посебно њен либерални грађански део. Рекосмо да поменути академик није био усамљени јахач (да ли су му баш због твитовања Чепурину неки Срби, чије симпатије он очигледно ужива, поручили да – чим академик „зине“ у домену политичког вокабулара, код њих се намах пробуди сажаљење?).
Шта је грех екселенције А. Чепурина, будући да се оштри опозициони „демарш“, уз све поруке чији је смисао „иди кући“, догађа у земљи која је на познате и у пракси често примане амбасадорске ћушке и аљкаво закамуфлирану стварну агресију реаговала као да је реч о подразумеваном дипломатском бонтону!? Откуда да се дигне сва „кука“ силе опозиционих другосрбијанских првака који су овим поводом одрезали амбасадору да и не покуша да сања о томе да ће Србија постати „руска губернија“?
Можда је најзанимљивије оно што смо, у новијој пракси не први пут, сазнали из његовог виђења и исцртавања профила истакнутих актера нашег политичког живота, посредно и водећих политичара земље?
Не само да нам је Александар Чепурин јасно и разложно поручио да смо Брајана Хојта Јиа, америчког насилника у дипломатском костиму са дипломатским имунитетом, примили и посветили му неодмерену пажњу у медијском и сваком другом, пре свега политичком третману, већ да се испоставило како су за наше медије и политичаре једнако важни министар спољних послова РФ Сергеј Лавров и Брајан Хојт Ји, „четрдесет четврти секретар двадесет другог заменика“…
Највише беса у грађанистичким редовима изазвао је међутим амбасадоров осврт на сусрет Хојта Јиа са овдашњом, како је рекао, прозападном опозицијом. „Хоћу да кажем да ми је јасно зашто је тај део опозиције дошао код тог чиновника – желели су да се жале на своју владу, али нису наишли на антивладин став, већ на антисрпски. Нисам ништа чуо како су они на то реаговали. Зар подржавају такав притисак на Београд, на Србију? Да ли су дали изјаве и какве?“
Занимљиво је како нико међу онима који су згрожени Чепуриновом изјавом ништа против није имао када је, на пример, амерички амбасадор Камерон Мантер 2008. године директно кројио владајућу српску коалицију. Нити су, ето још једног примера, ишта против имали када је амерички амбасадор Мајкл Полт постављао Здравка Поноша на место начелника Генералштаба Војске Србије. Зашто је америчком амбасадору дозвољено оно што није руском? При чему, поврх свега, не смемо да из вида изгубимо чињеницу да нас је Америка бомбардовала и распарчала нам земљу, а Русија нам помаже да сачувамо свој државни интегритет, што значи да се двојица амбасадора, и две земље, уопште и не могу стављати у исту раван из простог разлога што им ни однос према Србији није исти него дијаметрално супротан.
Али све и ако бисмо успели да занемаримо ову ситну дистинкцију, узалудно је тражити доследност у реакцијама оних који су незадовољни Русима и задовољни Американцима кад је доследност само једна и треба је напокон назвати правим именом. Реч је, наиме, о квислиншкој свести којој ниједан амерички захтев није претеран и која ће највеће задовољење пронаћи у испуњавању тих захтева, док им свака другачија реакција представља неугодно подсећање на оно што заправо јесу. Отуда, Чепуринове речи могу се, и морају, баш као и оно чувено Конузиново Има ли овде Срба?, схватити као позив Србима да се боре за сопствени уместо за амерички интерес.
Нису усамљена мишљења да нам је Рус, неувијено, без еуфемизама, поручио да заправо не дозволимо да нас „умилна песма“ западних емисара опчини тако да нам постане лако, невероватно лако, такорећи разумљиво да издамо своју земљу и њене стварне интересе, данас често вешто закамуфлиране причом о бољем животу у оном поретку којем стремимо, а чије је наводно оличење Европска унија, њене неолибералне, дакако и демократске вредности.
У очима дела тзв. грађаниста оваква опомена је неопростив грех. Јер како је и у реаговању већине најистакнутијих опозиционих лидера и других личности неолибералног круга, у грубим и подругљивим порукама речено најенергичније наглашавано: Потпуно смо привржени европским вредностима и нашу посвећеност томе нико и ништа не може променити!
Разматрајући предстојеће политичке и друге значајне одлуке које наговештава српски државни врх, уз духовиту „вивисекцију“ психолошког склопа и мотивационих надахнућа српског естаблишмента, један познати аутор је недавно запитао: На којој планети живе људи који се свим силама залажу да Србија уђе у ЕУ, а не схватају колико велика цена за то овде мора да буде плаћена?
Уз виђену мајеутику илити бабичку вештину у сукобу Александра Чепурина са овдашњим опонентима, одговор о „планети на којој живе ти људи“ управо је стигао.
[/restrict]
