Nerešiva tajna odnosa slike i reči

Izložba slika Efimije Topolski u Galeriji 73

Na slikama ove umetnice vidimo da se i crvene površine na krajnjim apstrakcijama Marka Rotka mogu smestiti u ideju i praksu ikone – toliko je to široka i duboka predstava

Ovih dana se u Galeriji 73 u Beogradu održava izložba slika Efimije Topolski. Već je njena prva izložba u Galeriji Doma omladine Beograda 1990. godine bila događaj na likovnoj sceni. Pojavila se mlada umetnica, figurativne veroispovesti, a toliko drugačija. Njeno slikarstvo bilo je u znaku prevrednovanja ideja transavangarde i nove slike osamdesetih, ali ne i zatvoreno za ideje koje dolaze iz sveta tradicije. Ta lepa i elegantna devojka, tada Jasna, međutim, umesto karijere aktuelne trendseterke, odlučila se na duhovni podvig. Samo što je magistrirala slikarstvo na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti 1991 – zamonašila se kao mati Efimija. Nastavila je da se bavi umetnošću. Tokom boravka u manastiru, u njenom stvaralaštvu smenjuju se periodi sakralne i savremene umetnosti. Uporedo se bavi istraživanjem ikonopisa u modernoj formi, nastojeći da večnu lepotu ikone ispiše svojim samosvojnim rukopisom – Svetlopisom. Iz tog rada proizišlo je više samostalnih izložbi ikona, kao i brojni ikonostasi. Neki od najznačajnijih projekata na kojima je Efimija radila su oslikavanje Crkve Svetog apostola Pavla u Trebinju i Saborne crkve u Šibeniku.

[restrict]

Nas, međutim, ovde zanima mati Efimija ne kao slikarka u kanonskom smislu crkvenog naloga već kao (post)moderna umetnica koja predstavlja svoja dela u izložbenim galerijama. Pravoslavlje je njenom stvaralaštvu donelo nov uzlet, uzraslo je uz ikonu, čije tragove zajedno sa ovom umetnicom otkrivamo i u modernoj umetnosti. To je ona nadasve čuvena plošnost koja se od Sezana, Pikasa i Matisa do apstraktnih slikara ukorenila u (post)modernizmu, a koju su sa toliko obazrivosti u odnosu na ikonu otkrili Kazimir Maljevič i ruski avangardisti. Bitna je i za aktuelnu umetnost u kojoj je u doba postmodernizma došlo do obnove svih vidova apstrakcije. Na slikama mati Efimije vidimo da se i crvene površine na krajnjim apstrakcijama Marka Rotka mogu smestiti u ideju i praksu ikone – toliko je to široka i duboka predstava. Nije reč o slici već o njenom prevazilaženju, kao što Isus nije čovek nego prvi i poslednji natčovek. Samo na ikonu se može primeniti termin „nadrealizam“, jer je ona kako kaže otac Pavle Florenski „prozor u večnost“, nadrealizam kao istorijska avangarda sa svojim spuštanjem u podsvest i brljanjem po okultnom je u suštini podrealizam.

Unoseći u sasvim savremenu estetiku duh saosećanja i slatkog pravoslavlja, mati Efimija otvorila je dveri tradicije za aktuelnu umetnost, što je znao da ceni još Lazar Trifunović, otac srpske istorije moderne umetnosti. Stara u odnosu na novu umetnost je večno, prokleto pitanje, a Efimija Topolski ga rešava u vidu prinošenja posmatraču likovne nežnosti, brige za svaki cvet i napuštenu dušu, pa bila ona i pseća. Zato slikarka kaže „Zakon je u cveću, a cveće je ljubav“. Njene suptilne linije i meki pastelni kolorit, finoća koja polako nestaje iz tehnomanijakalne umetnosti našeg vremena, rezultati su dugih časova meditacije i samoponiranja. Na njenim se radovima pojavljuju i zapisi kao na ikonama, reč je o nerešenoj tajni odnosa slike i reči, a pojedini imaju i humorno značenje. Kao šifre i okidači psiholoških stanja nenametljivo odvode slike i naslikani paravani mati Efimije u drugi, pravedniji i duhovniji svet, gde čoveka na muče besovi već ga štiti krotki Bogočovek.       

[/restrict]