Marginalije marginalca – Progresu, ipak, ima kraja

Ušli smo u fazu neodrživog razvoja. Progres se previše zahuktao, a zahuktalost vodi u ponor. Nezadrživo ubrzanje najavljuje polom i rasap, smrtonosna motoristika izmiče kontroli. Naše materijalno blagostanje zavisi od pogane energije i od tzv. „crnog zlata“, a na njemu leži ko zna kakvo prokletstvo iz predistorijske tame

Sadašnja francuska vlada ima zanimljivog i popularnog ministra za brigu o očuvanju prirode. Nikola Ilo (1955), nekadašnji televizijski reporter i svetski putnik, odavno se pročuo kao neumorni ekološki aktivista. Postao je nezaobilazni sagovornik vladinih i nevladinih tela zaokupljenih ovom problematikom. Tri prethodna predsednika Republike (Širak, Sarkozi, Holand) nudili su mu odgovornost u vladi, što je on odbijao, sumnjajući u sposobnost države da se odupre zamajcu industrijske proizvodnje i obuzda nezajažljivost nacionalnih i multinacionalnih kompanija. Zagađena priroda se uzima kao neizbežna kolateralna šteta trke za što većom produktivnošću i odgovarajućim profitom.

[restrict]

Današnji predsednik Makron uspeo je  da uvuče Iloa u Ministarstvo za ekološku tranziciju. Svaka tranzicija je dug i mučan posao; i mi smo je osetili na našoj koži. Mi smo se namučili u nastojanju da uđemo u kapitalizam, a francuski Zeleni bi da se izvuku iz jedne njegove zamke ne dovodeći u pitanje sistem koji je uzročnik zla. Sporost u ostvarivanju zamišljenog programa iznenadila je novog ministra. Snovi imaju jednu, java drugu logiku, a vlada je kolektivno telo u kome se jedan ministar ne može ponašati kao slobodan elektron. Napadan od prijatelja spolja za izdajstvo ideje, a vezanih ruku unutra, ubrzo je počeo nuditi ostavku na neudobnu fotelju. Ministrovanje mu se svelo na posrtanje i kolebanje: jednog dana osvoji kakav mali poen, sutradan ustukne. To podseća na usitnjeni klimavi hod Žaka Tatija (1907–1982) u filmu „Letovanje gospodina Iloa“. Podudarnost prezimena nije slučajna:  malo ko zna da je sineasti kao prototip junaka poslužio Nikolin otac. Tata Ilo se klatio i posrtao po morskoj plaži, a sin na javnoj sceni.

Nikola Ilo je ušao u vladu sa planom da se, do 2025, upotreba električne energije nuklearnog porekla smanji za polovinu. I tu je, na prvim koracima, morao načiniti uzmak. Rok je pomeren na godinu 2035, ili u neko još dalje, neodređeno vreme. Nuklearne centrale, satanizovane od Zelenih i omrznute u znatnom delu javnosti, pokrivaju preko 90 odsto potreba industrijskih postrojenja i domaćinstava, dok se iz vodenih tokova, od vetra i sunca, dobija neznatan postotak. U Francuskoj radi 58 ovakvih centrala, i njihovo zatvaranje bi za privredu značilo samoubistveni iskorak u prazno, a za obične ljude povratak u 19. vek. To je, inače, tehnički teško ostvariv posao. Raskid đavoljeg ugovora je dug i složen. Pošto se zaustavi reaktor, valja porušiti zdanje i očistiti teren na kome se nuklearka nalazila. Isključivanje reaktora traje mesecima, pa i godinama. Zatečene zalihe uranijuma nastavljaju da milenijumima otpuštaju radioaktivnost. Tokom prve dve godine te se zalihe rashlađuju u bazenima u blizini reaktora, uz istovremeno pražnjenje vodovodne mreže. Dekontaminacija okolnih zgrada nikada nije potpuna. Šut porušenih zdanja valja odvesti u skladište Ag, na krajnjem severoistoku zemlje, u čemu bi učestvovale skupe prevozničke firme. Rasklapanje i sečenje građe, prevoz metala i betona – sve su to opasni poduhvati, čije izvođenje traje godinama. Treba samo zamisliti drumove kojima gmižu vozila sa smrtonosnim tovarom, pa da se čoveku sledi srž u kostima.

Dve trećine postojećih nuklearki su na izmaku radnog veka te bi ih, nezavisno od ekološke kontrarevolucije, valjalo zatvoriti, ili zameniti. Čime nadoknaditi manjak električne struje, koji će se pojaviti? O tome su, ove jeseni, u Parizu, na skupu Trećeg svetskog antinuklearnog foruma, raspravljali (na našoj televiziji bi se reklo da su pričali!) naučnici, fizičari, vojni stručnjaci i predstavnici ekološkog pokreta. Suočeni sa pobrojanim teškoćama pri sprovođenju idealnog „konačnog rešenja“, neki su zaključili da bi najbolje bilo ne dirati betonska čudovišta iz čijih ralja kuljaju sumnjivi oblaci, nego ta grotla jednostavno zazidati, pretvoriti ih u faraonske grobnice, znamenja jedne epohe u kojoj je čovek poverovao da je div, da bi mu se naučna otkrića otela iz ruku i zagorčala trijumf. Da, ali i zazidani, reaktori ne menjaju opaku ćud. Obziđivanje je, takođe, privremena mera. Posle stotinak godina, beton se počinje kruniti i razotkrivati otrov koji nije izgubio ubistvenu moć.

Parisko savetovanje se završilo prećutnim priznanjem čovekovog poraza. Ministar Ilo je i sa te strane, od istomišljenika, dobio obeshrabrujuću poruku, i novi podsticaj da se upita šta uopšte radi u Vladi. Na sastanku Foruma nije bilo filozofa koji bi, iz analize stanja, izvukli odgovarajuće zaključke. Oni bi, svakako, bili zastrašujući, i doveli bi u pitanje na civilizacijski izbor modernog čoveka. Neuništivost nuklearki je košmarni san naše epohe. Progres nas je uvalio u đavolsko zamešateljstvo; gorda ljudska pamet našla se razoružana i nemoćna. Čoveka stiže kazna za prekoračaj starozavetne zabrane. Povirili smo u ono što premašuje našu meru. Sa razbijanjem atoma, zagrizli smo jabuku mnogo otrovniju od one na koju su se polakomili Eva i Adam. Prodrli smo u najskriveniji kutak, u pomrčinu materijalnog sveta, u jezgro atoma, tamo kuda se u sukobu između Tvorca i njegovog glavnog konkurenta sklonio Satanin nakot.

Tokom cele druge polovine prošlog veka, slušali smo da je proizvodnja atomskog oružja zloupotreba jednog značajnog i korisnog otkrića. Sad ispada da je i mirnodopska upotreba tog otkrića pogubna, da ono, po sebi, vodi u bespuće, da je nastalo iz pogrešne procene našeg mesta u kosmosu. Nema razlike između ratne i mirnodopske upotrebe paklene sile. Lucifer (Svetlonosac) nam je osvetlio gradove i zamračio pamet.

Ušli smo u fazu neodrživog razvoja. Progres se previše zahuktao, a zahuktalost vodi u ponor. Nezadrživo ubrzanje najavljuje polom i rasap, smrtonosna motoristika izmiče kontroli. Naše materijalno blagostanje zavisi od pogane energije i od tzv. „crnog zlata“, a na njemu leži ko zna kakvo prokletstvo iz predistorijske tame. Svi noviji ratni pohodi vrte se oko naftnih izvora. Bez nafte, gasa i nuklearki gradovi zapadnog sveta bi utonuli u vanvremeni mrak, zaustavio bi se kopneni, vodeni i vazdušni saobraćaj, bankrotirala automobilska industrija. Između 1859. i 1968. svetska potrošnja nafte dostigla je nekih 200 milijardi barela; samo godine 2006, potrošeno je oko 30 milijardi barela. Srećom, nalazišta crnog zlata nisu neiscrpna. Prema nekim predviđanjima, poslednje zalihe će se izvući sredinom ovog stoleća, i priroda će, bar za časak, odahnuti od surovih kaišara.

Na jednoj strani dobici, na drugoj gubici; gubici često nadmašuju dobitke koji, zbog toga, nisu manje privlačni. Istraživački duh je neutaživ, njegova otkrića osmišljavaju čovekovu zemaljsku pustolovinu. Otkriće Amerike je praćeno pokoljem Indijanaca; drugi važan pronalazak, iz četrdesetih godina prošlog veka, platili su Hirošima i Nagasaki. Tehnički napredak ugrožava prirodu, oko nas, i u nama. Ostaje traženje dobre mere, izlečenje od osionosti. Još je Frensis Bekon (1561–1626) upozoravao da nad prirodom vladamo jedino ako joj se pokoravamo.

Poremećen je red, stižu računi za naplatu. Čudovište se osamostalilo i osililo.           

[/restrict]