Kvazidokumentarna kvazifikcija

Ulepšavanje s predumišljajem: TV serija „Dug put kući“

Ratnohuškačka ili bar ratnopokroviteljska mini-serija „Dug put kući“ koju ovih nedelja svetu liferuje ugledni kanal „Nacionalna geografija“ razrađuje navodno istinito stradanje američkih vojnika u pohodu na Sadamove pristalice iz 2004. godine i time na vrlo iritantan način skreće pažnju na svoje postojanje

Proteklih je nedelja posredstvom „Nacionalne geografije“ svet počašćen još jednim proizvodom masovnih medija, ogranka isto tako masovne zabave, a koji se stara o poliranju imidža američke krvožedne i krajnje agresivne spoljne politike rata. Iako se serija od osam epizoda kvalifikuje tek za takozvani mini-serijal, dakle, pretpostavka je da neće dugo biti pred očima publike, i iako se bavi ratnim iskustvima „tipičnih predstavnika američke vojske“ u sukobu koji je proizveo sve ostale tekuće, onom iračkom i to baš s njegovog početka, dakle bajatom temom, „Dug put kući“ nastoji da bude na vrlo važan način pred očima sveta, da bude „autentičan“, a možda čak i iskren, realističan i „neutralan“, s naglaskom na sudbinama osmorice američkih vojnika čiji će narativni fokus ispuniti epizode po sistemu „kroz njihove oči“. Svako dobija po jednu herojsku epizodu kako za sebe i svoju takozvanu istinitu priču, tako i da preko nje personifikuje pripadnike čitavog herojskog roda američke vojne sile.

[restrict]

Mučenje sa stereotipima „Dug put kući“ je i kvazidokumentarac s obzirom na to da angažovanjem anonimusa s obe strane kamere najviše liči baš na tu vrstu filmskog stvaralaštva. A i, kako rekosmo, koketira da bude razrada autentične priče koja se zaista desila. Taj mu pristup, međutim, nije doneo ništa dobro jer ništa dobro na njemu i u njemu nije ni urađeno. Ipak, masovno je liferovan širom sveta putem svuda prisutnog i otvorenog kanala „Nacionalne geografije“, čiji je autoritet obezbedio ovoj seriji potpuno nezasluženi kredibilitet. Obećanje kvaliteta ili barem ozbiljnosti u tretiranju vrlo ozbiljne istorijske teme (osvajački rat Sjedinjenih Država u Iraku u prvom turnusu masovnog uništavanja ove zemlje kada su u kaubojskom pohodu rušili ozloglašenog diktatora Sadama) razočaravajuće je plastično, ljigavo i, pored suprotnog nastojanja, neuverljivo. Sve pozitivno je izostalo, a gledaocima koji odmah nisu shvatili da su umesto obećanog kvalitetnog obroka dobili jeftini plastični hamburger pa nisu pobegli u neku drugu ponudu, ostalo je osmočasovno mučenje sa stereotipima, likovima od kartona, besmislenim pozajmicama od drugih u skoro svakom detalju priče, u neprijatno lošoj propagandi ne samo „Samarićana“ u američkoj uniformi koji su u ratove pošli da bi pomagali drugima, bez obzira što su ih usput i malo ubijali. „Dug put kući“ nije usamljen u ovakvom pristupu predstavljanja američke bliskoistočne antiterorističke kampanje. Ali je do sada jedan od najlošijih i pored pomenute distributerske podrške uglednog kanala kakav je „Nacionalna geografija“ zahvaljujući kojoj sada ovako ili onako skoro celi svet zna za ovu seriju. „Generacija ubica“ od pre nekoliko godina, HBO-ov televizijski dokumentarni ratni serijal o sudbini vojnika na iračkom ratištu, daleko je uspešniji i kvalitetniji rad od ovog.

„Dug put kući“ navodno nastoji da nam otkrije istinu o početnim ofanzivama u prvim danima okupacije Iraka od strane SAD. Gledajući seriju ne možete a da se ne setite poetično naslovljene „kampanje“ NATO-a, koji su predvodili upravo ovakvi američki hamburger-vojnici što se ljudskim životima i sudbinama nacija bave kao da su učesnici neke sapunice, kada su kao „Milosrdni anđeo“ terorisali našu zemlju. Infantilno naivno i bezobrazno lažljivo autori priče (nazoviscenario zapravo je ekranizacija navodnog bestselera izvesne Marte Radac, knjige koju iskreni navode kao primer najlošijeg pisanja) peru zločinačku istoriju sopstvene ratne mašinerije. Po navodno autentičnoj priči oni su u Irak uleteli spaljujući sve pred sobom zabrinuti zbog izostanka demokratije u toj zemlji. Pa su morali da im je uvedu. U potonjem potpunom haosu, koji su jedino uspeli da uvedu u tu zemlju, kao i u mnoge pre a i posle, haosu koji i dalje traje i odnosi živote, rodila se ova divna priča o srčanim vojnicima, porodicama i svojoj zemlji odanim ljudima koji su 4. aprila 2004. godine u iračkom gradu Sadr uleteli u vešto organizovanu zamku u kojoj je stradao gotovo ceo vod sveže pristiglih američkih instalatera demokratije. Da smo barem videli samo reciklažu „Pada crnog jastreba“ (slično stradanje američke vojske, ali u Somaliji) Ridlija Skota, na šta inače ovaj akcioni deo zapleta najviše nalikuje, utisak bi možda bio makar malo povoljniji. Ali ne, usred propagandnog lickanja istorije autori serijala su ubacili ogromnu minutažu besmislene porodične sapunice predstavivši američkog vojnika kao mekušca koji nema problema što je solidno ekonomski namiren za krvoločno uvođenje demokratije zaostalom „trećem svetu“, ali koji ne može da podnese što mu u tom napornom poslu porodica nije nadohvat ruke. Dakle, i ovde se ubice drsko predstavljaju kao obični i u svakom smislu vredni ljudi. Uostalom, samo su takvi mogli da se suprotstave monstruoznom diktatoru kakav je Sadam.

Plačljivi heroji demokratije Zadatak im uopšte nije bio lak. S jedne strane ih napadaju fanatici, a s druge oni koje bi pokušali da zaštite od fanatika, od diktatora i njegove lopovske klike (plaćane, dakako, zapadnim, pa i američkim novcem), od zaostalosti i bede. Otuda se naši junaci pored brige za sopstvenu porodicu od srca trude da to isto osećanje imaju i za sve ostale na koje su kao žrtve rata, podstaknutog, naravno, upravo od njihove diktature demokratije, nailazili tokom svoje kampanje. U mešavini fiktivne stvarnosti i nepodnošljivo ljigave melodrame ova serija nastoji da se domogne što šireg auditorijuma. S kojom namerom i svrhom? Komercijalni učinak ne bi mogao da bude jedini razlog. Politički, još manje jer je „Dug put kući“ nedovoljno značajan, produkcijski bogat i sadržajno istaknut da bi dosegao tako intenzivni prag gledalačkog korpusa. Svakako, kao i mnogo puta pre, posebno kada je filmskom industrijom zabave trebalo pravdati rat u Vijetnamu, makar i samo da se izbalansira uspešni kritički osvrt obavljen od strane najvećih autora u Holivudu (Kopola, Stoun…), i ovde je u pitanju američka arogancija, ali još više potreba da se praktično dokazuje sva veličina njihovih političkih nazora, vrlina i patriotizma. Sve u svemu, iako je utisak da ovakva vrsta propagiranja kaubojskog amerikanizma nije organizovana unutar institucija sistema, već je nasumično delo holivudskih patriota koji se po inerciji ponašaju kao pokrovitelji ratnohuškačke inostrane politike njihove zemlje, osmočasovno ispiranje mozga i pranja krvavih ruku vojno-političkog establišmenta, što je zapravo suština sadržaja „Dugog puta kući“, nije posebno prijatno iskustvo ni za zahtevne i obaveštene gledaoce, a ni za one kojima je samo do zabave. Zanimljivo je da ni jedno ni drugo publika ne dobija u neophodnom rastvoru da bi serija uspešno mogla da se domogne bilo čijeg srca. Heroji ove priče su manjkavi i kao ubice i kao dobre duše. Nisu ni anđeli, još manje milosrdni kao oni naši, ali nisu ni dovoljno dijabolični i bezdušni da bi se nametnuli kao demoni zla. Plaču kada ubijaju, jecaju za svojim nastradalim, umiru od nostalgije za porodicama, previše su mentalno ranjivi da bi mogli da budu dobro podmazani šrafovi nezaustavljive i uvek trijumfalne mašine za ubijanje. Uteha je da je stvarnost, a ne ova filmska „stvarna stvarnost“, opisana u priči rastegnutoj u ovaj serijal, i te kako drugačija. Ovaj svet na sve strane vida rane od baš tih uvoditelja demokratije koji, za razliku od idilične vojske iz ove serije, nikada ne gube vreme na plakanje ili pomaganje nejači koja bi trebalo da ih rasplače. Iz te, prave, perspektive najpre se javlja pitanje koga je uopšte briga za sudbinu nekolicine američkih vojnika stradalih pre petnaestak godina hiljadama kilometara od njihove kuće na poslu koji svakako nije trebalo da obavljaju? Pa nikoga iako se, nažalost, ovakve priče osećaju na koži i otuda se tiču svakoga. Jer, videsmo, svako može da dođe na red za njihovu brigu od koje posle uglavnom više leka nema. U tom je kontekstu i u toj stvarnosti ova serija prilično velikog iako praktično sasvim jalovog značaja.        

[/restrict]