Zona sumraka – Herta u tatinim čizmama

Osnovni je red da kada dođete u nečiju kuću, ne vređate domaćina. Ispravno je, takođe, govoriti istinu, i kada ona nije prijatna. Kako rešiti ovu situaciju? Jednostavno, ili izbegavate odlazak u goste kod ljudi koje ne poštujete, ili istinu u datom trenutku podređujete pristojnosti. Sve drugo je odraz običnog prostakluka

U Italiji postoje dve vrste fašista – rekao je čuveni italijanski pisac Enio Flajano – jedni su fašisti, a drugi antifašisti. – Što je potpuno istinito i za Nemačku. Ovaj sukob u samome sebi nosio je nobelovac Ginter Gras, nekadašnji borac 10. Vafen SS divizije Frundsberg, a potonji oštar kritičar nacionalsocijalizma. Gras je ambivalentan odnos imao i prema Srbima. Dok se 1999. godine vatreno zalagao za bombardovanje SRJ, 2014. je revidirao svoj stav. Njegov saborac sa ratišta u Ukrajini i Pomeraniji, banatski Švaba Miler iz Ničidorfa u Rumuniji, nije imao ovakav unutrašnji sukob. Po svedočenju njegove kćeri Herte, Miler je voleo da, posle nekoliko pića, s prijateljima peva nacističke pesme. Herta se ovoga stidela i ocu je zbog toga, kako sama tvrdi, „otežavala život“. Međutim, sukob na relaciji tata i kćer, nacista i antinacista, sasvim je površan, i u suštini njih dvoje su isto, samo pod različitim imenima. Nije šija nego vrat, što bi se reklo.

[restrict]

Na osnovu čega se usuđujemo da donosimo ovakav sud? Nemamo citate tate Milera, ne znamo čak ni njegovo ime, ali pripadništvo SS-u nam daje dovoljno naznaka. Što se Herte Miler tiče, nažalost, imamo i previše citata i to samo onih datih proteklih dana u Beogradu, gde je gostovala povodom Sajma knjiga. Nobelovka, poput Grasa, Herta Miler kaže: „Nisam pacifistkinja i verujem da se neke situacije mogu rešiti samo određenim zahvatima. Kada postoji rat, tada mora da se izvrši zahvat kako bi jedna strana izgubila sve i bila poražena od druge strane.“ Ratni sukob, ovakav kako ga je Herta opisala, ne spada u domen klasičnog rata, koji za cilj po Karlu Šmitu ima postizanje mirovnog sporazuma, nego totalnog rata, čiji je cilj potpuno uništenje neprijatelja. Jedan od prvih otvorenih zagovornika totalnog rata bio je nacistički ministar propagande Jozef Gebels, koji je svoje sledbenike februara 1943. otvoreno upitao: „Da li želite totalni rat? Ako je neophodno, da li želite rat totalniji i radikalniji od bilo čega što možemo i da zamislimo?“ Po shvatanju načina na koji treba ratovati, dakle, Herta i njen tata se nimalo ne razlikuju. Cilj je ne mir nego potpuno uništenje neprijatelja. Čak i njena terminologija podseća na nacističku: konačno rešenje – određeni zahvat.

Ni uzroci za rat se ne razlikuju mnogo. Milerova objašnjava da ljudi koji su napadnuti moraju da imaju podršku sa strane, ukoliko sami ne uspevaju da se odbrane od jače sile. Upravo je ovo bio i Hitlerov argument prvo za komadanje Češke (sudetski Nemci bili su potlačeni i ugnjetavani), a potom i Poljske, te im je pritekao u pomoć. Štaviše, Hitler nije bio ograničen samo na patnju svog, nemačkog naroda, nego noću nije mogao da spava ni zbog patnji Hrvata zatočenih u Jugoslaviji i, još važnije, Ukrajinaca koje je maltretirao Staljin. Za ove Ukrajince borio se Hertin tata u 10. SS diviziji, a borila bi se i ona. Samo je Staljina zamenio Putin: „U Ukrajini je mnogo ljudi nastradalo i verujem da bi tim ljudima moralo da se da oružje zato što se neke pobede ne mogu tek tako izvojevati. Pitam se zašto postoji NATO? Rusi mogu totalno da unište tu zemlju… U Ukrajini praktično ne može normalno da se živi samo zato što su hteli u Evropsku uniju.“ Sve je isto k’o i 1941.

Herta Miler kroz dioptriju ’41. gleda i na sukobe u bivšoj Jugoslaviji. Kao što su Pavelićeve ustaše svoje zločine nad Srbima pravdale njihovom pobunom protiv mlade hrvatske države rođene posle 23 godine dugog tamničenja u Jugoslaviji, tako i Herta Miler sve objašnjava zlom nacionalizma u kojem je učestvovala i Srpska pravoslavna crkva. Herta Miler, naravno, ima pravo da sve ovo misli, mada bi zbog izrečenog, da nije prekriveno plaštom liberalizma, u mnogobrojnim zemljama, uključujući i njenu Nemačku, bila pozvana na krivičnu odgovornost. Može biti pozvana i u Stokholm da joj se uruči Nobelova nagrada za književnost, pa čak i u Oslo da joj se dodeli ona za mir. Kada ju je Obama dobio, može i ona uprkos, ili zahvaljujući, svojim stavovima o ratu i miru. Problem je što takva osoba ne treba da bude pozivana u Beograd u bilo kakvom zvaničnom svojstvu, a ako se i nađe neko sumnjivih cerebralnih ili moralnih kapaciteta ko će to učiniti, ona bi, kao dostojanstvena žena, trebalo takav poziv da s gnušanjem odbije. Dostojanstva ovde, međutim, nema. Da je dostojanstvena, pre bi za Nobela napisala roman o stradanju žrtava svog oca na Istočnom frontu, nego svoje majke u sovjetskom zarobljeništvu. Tek onda bi, možda, imala pravo da morališe po Beogradu. To šta je ona napričala ne govori samo o nivou njenog dostojanstva i moralnosti nego i o insuficijenciji inteligencije, informisanosti, znanja i analitičnosti neočekivanih za jednog nobelovca. „Bila sam iznenađena da se sve to dešava u Jugoslaviji koja je bila otvorena zemlja i u kojoj su ljudi mogli da putuju. Iz moje perspektive života u Rumuniji, Jugoslavija je bila poluraj. Iznenadilo me da je u takvoj zemlji eksplodirao nacionalizam.“ Ako u Čaušeskuovoj Rumuniji nije mogla da čuje za 1941. ili za 1971. u Hrvatskoj, 1955. ili 1981. na Kosovu, mogla je po odlasku u Berlin da se malo raspita, ako je već htela da o tome mudruje. Po ovoj logici, i Radiju Slobodna Evropa treba dodeliti Nobelovu nagradu za književnost, jer Hertina znanja o svetu očito ne prevazilaze domet propagandnog oruđa američkog Kongresa.   

[/restrict]