Vaš DNK nije vaš – sad pripada policiji

O novom zakonu o nacionalnom DNK registru, ili: Minority report na srpski način

U kolonijalnoj demokratiji u Srbiji se, po nalozima tuđina, neprestano usvajaju zakoni koji se protive ne samo osećanju za pravdu nego i zdravom razumu. Tako je u proceduru za usvajanje ušao Zakon o nacionalnom DNK registru, protiv koga su vrhunski forenzičari ove zemlje ustali još u jesen 2016, a ovih dana su istakli: „Naš zajednički stav glasi da je predloženi tekst nacrta zakona neprecizan, a delom i netačan, neprihvatljiv i neprimenljiv.“ Genetičari su tražili da se zakon povuče iz procedure, a dr Oliver Stojković, profesor genetike na Medicinskom fakultetu u Beogradu i šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, istakao je da predlog zakona ne predviđa nijednu meru koja bi sprečila njegovu zloupotrebu, pri čemu u zakonu nema ni mere da se onaj ko uđe u policijski registar iz njega izbriše ako se dokaže da je nevin. Zakon se tako kosi sa praksom. Poverenik za zaštitu podataka Rodoljub Šabić istakao je da nisu precizno utvrđeni rokovi čuvanja DNK podataka, kao i da se ne pravi razlika između osoba koje su osumnjičene, okrivljene, pravosnažno osuđene i pravosnažno oslobođene.

EU HARMONIZACIJA Pravni istoričar Zoran Čvorović o predlogu zakona kaže: „Već na prvi pogled predloženi Zakon o nacionalnom DNK registru sa pravnog stanovišta deluje sporno.

„Iako predloženi Zakon reguliše izuzetno osetljivu materiju, u čijem regulisanju treba naći pravu meru između potrebe države da obezbedi efikasnu krivično-pravnu zaštitu i obaveze da se zaštiti neprikosnovenost ljudskih prava i sloboda, dobili smo jedan ispod svake mere kratak, nepotpun i pravno-tehnički potpuno nesolidan tekst. Iz Obrazloženja jasno proizlazi da se Vlada Srbije, predlagač ovog zakona od jedanaest članova, uopšte nije bavila procenom mogućih posledica primene ovog zakona na ljudska prava i slobode građana Srbije. Nasuprot tome, donošenje ovakvog zakona se isključivo opravdava, s jedne strane, potrebom da se poveća efikasnost krivično-pravne zaštite, a s druge strane, obavezom harmonizacije našeg zakonodavstva sa pravom EU. Poruka je jasna: Vlada Srbije je, između zaštite prava na privatnost svojih građana i potrebe da se rad policije Srbije i policija članica EU učini efikasnijim, izabrala ovo drugo. Jer suštinski razlog za uspostavljanje jedinstvenog DNK registra građana Srbije sastoji se u tome da Srbija, koja nije članica EU i koja nema obavezu da primenjuje direktive EU što regulišu ovu oblast, donošenjem ovog zakona olakša policijama zemalja EU da, kroz razmenu podatka iz jedinstvenog DNK registra, olakšano nadziru državljane Srbije.

„Iz ugla ljudskih prava, ovaj predlog zakona se čini najproblematičnijim iz više razloga. Najpre, krug lica čiji genetički materijal može biti pohranjen u jedinstvenom DNK registru postavljen je preširoko, ili, tačnije, bez ikakvih granica. Reč je o DNK podacima do kojih policija može doći u bilo kojoj fazi rada na sprečavanju, otkrivanju i gonjenju krivičnih dela i to ne samo od lica koja su na kraju krivičnog postupka oglašena krivim već i od osoba koje su oslobođene od krivične odgovornosti. Pri tome, naredbu policiji za prikupljanje genetskih podataka ne mora izdati samo sud već, prema Zakoniku o krivičnom postupku, i javni tužilac. To u praksi može dovesti do toga da DNK materijal učesnika jednog opozicionog protesta, za koji tužilac proceni da ima kažnjivih obeležja, trajno završi u jedinstvenom registru koji će kroz razmenu biti dostupan i policijama u EU.

„S tim u vezi, jedan jedinstveni DNK registar bio bi opravdan ukoliko bi se odnosio samo na počinioce koji su pravnosnažno osuđeni i to samo za krivična dela kao što su tzv. krvni delikti ili trgovina narkoticima. To podrazumeva da DNK materijal svih drugih lica protiv kojih su vođeni krivični postupci, a pre svega onih kojima je suđeno za tzv. političke delikte, ne može biti pohranjen na čuvanje u takav registar. Ovim bi se, istovremeno, sprečila politička zloupotreba DNK registra i zadovoljio zahtev efikasnosti krivične zaštite.

„Pri tome, podaci u jedinstvenom DNK registru morali bi da budu ograničeni na pravnosnažno osuđene počinioce navedenih krivičnih dela, ali i usklađeni sa odredbama Krivičnog zakonika o rehabilitaciji i prestanku pravnih posledica osude. Protivno je institutima zakonske i sudske rehabilitacije, koje pod određenim uslovima dovode do automatskog brisanja svih posledica osude i osude kao takve, da u jedinstvenom DNK registru trajno ostanu zabeleženi genetski podaci o osuđenom koji je potpuno rehabilitovan i za tzv. nepolitičke delikte.“

 

SLUČAJ KUZMANOVIĆ Godine 2005. u Prvom opštinskom sudu u Beogradu završen je proces u kome je vojni muzičar Dejan Kuzmanović tužio državu zbog nasilja nad svojom ličnošću počinjenim u toku famozne operacije „Sablja“ u proleće 2003. Šta se desilo? Te 2003. neko iz MUP-a Srbije izvukao je Kuzmanovićevu fotografiju iz njegove vozačke dozvole i objavio je kao sliku ubice premijera Zorana Đinđića.

Kad se ovako nešto desilo na osnovu zloupotrebe slike iz lične karte, šta se može desiti sa zloupotrebom DNK profila iz policijske baze podataka? A upravo sada je u proceduru za usvajanje unet zakon o pravljenju policijske DNK baze.

 

TOTALITARNI SISTEM U Srbiji se, odmah posle 5. oktobra 2000, krenulo u formiranje osnova za stvaranje totalitarnog režima. Šta je totalitarni režim? Ruski filozof Ivan Iljin kaže da se on ne sastoji u obliku već u obimu vlasti. Svaka vlast koja hoće da drži život svojih građana pod kontrolom jeste totalitarna, makar formalno bila „demokratska“. Što se tiče „elektronske kontrole“, gospodari sveta su je davno predvideli. Pre četiri decenije Žak Atali, direktor Evropske banke za obnovu i razvoj, pisao je u svojoj knjizi „Linija horizonta“: „Čovek nigde neće moći da se sakrije… Prvi put će čovek biti bez adrese… Da bi se identifikovao nomad budućnosti, biće dovoljno da se navede ili njegov broj ili njegovo ime.“

U Orvelovoj otadžbini ovo je odavno uznapredovalo. Ministarstvo unutrašnjih poslova britanske vlade 1999. osniva Nacionalnu DNK bazu podataka – NDNAD, koja je trenutno druga po veličini na svetu sa više od četiri miliona unosa. U početku sastojala se samo od uzoraka koje je policija uzimala od osoba optuženih za određene teže zločine. Ako je osoba kasnije oslobođena krivičnog dela, uzorci su brisani iz baze podataka. Zakon o krivičnom pravosuđu i policiji 2003. se menja i dozvoljava uzimanje DNK uzoraka od svih uhapšenih, čak i ako se na kraju pokaže da nisu povezani sa zločinom, a uzorci se čuvaju na neodređeno vreme, to jest trajno. Godine 2006. promena zakona ide još korak dalje, omogućavajući hapšenje za prekršaje za koje se ranije nije hapsilo – na primer, hapšenje za nevezivanje sigurnosnog pojasa u vožnji rapidno povećava broj ljudi čiji se DNK uzorak dodaje u NDNAD. Zagovornici DNK baze ovo pravdaju navodima da je 2005. rešeno dvostruko više zločina u odnosu na 1999. Brojni uzorci (oko 900.000) u bazi su i od dece hapšene zbog banalnih prekršaja kao što je neplaćanje karte u prevozu. Prema rečima Gerija Pjua, svojevremeno direktora Odseka za forenzičke nauke u Skotland jardu, svako dete čije ponašanje može ukazati na mogućnost izvršenja krivičnog dela u budućnosti treba da ima uzorak DNK uključen u bazu podataka. Pju je, u vreme ono, za „Gardijan“ izjavio da se „mora pronaći ko će biti najveća pretnja društvu u budućnosti“.

O ČEMU JE REČ? DNK baza podataka je računarska baza podataka koja sadrži zapise o DNK profilima. DNK profil se dobija tako što se PCR metodom (reakcija lančanog umnožavanja – metoda kojom se umnožava DNK) umnože određeni delovi DNK iz onih 0,05 odsto DNK po kojima se ljudi međusobno razlikuju. Ovi delovi se nazivaju lokusi, a varijante jednog lokusa nazivaju se alelima. Svaka osoba na određenom lokusu ima dva alela, jedan od oca i jedan od majke. Lokusi koji se koriste u forenzičkoj analizi sadrže alele koji se međusobno razlikuju po dužini, tj. broju parova baza. Da bi se dve osobe razlikovale, nije dovoljno poređenje alela jednog lokusa. Skup svih analiziranih lokusa, koji karakterišu određena varijabilnost u ljudskim populacijama, čini jedinstveni DNK profil čoveka.

Dakle, DNK profil koji se koristi za bazu podataka predstavlja delove DNK, a to znači da su informacije sadržane u njima ograničenije od onih sadržanih u celokupnoj genetičkoj šifri osobe. Pošto osoba nasleđuje polovinu svoje DNK od majke, a pola od oca, može se koristiti i za identifikaciju bliskih rođaka.     Forenzički DNK profil utvrđen iz biološkog traga može biti jedinstven ili mešovit, što se određuje na osnovu broja alelnih varijanti po lokusu. Prisustvo više od dve alelne varijante na jednom lokusu ukazuje na to da je biološki trag ostavilo više od jedne osobe (tzv. mešoviti DNK profil). Kompletan DNK profil podrazumeva tipizaciju svih 15 lokusa, a delimičan DNK profil (manje od 15 lokusa) rezultat je nedovoljnih količina i/ili degradacije DNK. Posao DNK veštaka je da iz spornog traga dobije maksimum relevantnih podataka i da ih pravilno tumači. Tumačenje podrazumeva upoređivanje profila DNK utvrđenih iz spornog traga sa profilom DNK nespornog uzorka i biostatističkom obradom podataka kojom se dobija indeks verodostojnosti (vrednost koliko je puta verovatnije da se dobiju rezultati DNK veštačenja pod hipotezom tužioca, nego pod hipotezom odbrane).

 

SUDSKO-MEDICINSKE ANALIZE Sudsko-medicinska analiza DNK trenutno se smatra jednim od najvažnijih forenzičkih dokaza, a na osnovu toga se zasnivaju važne odluke u obaveštajnim i pravosudnim postupcima. Međutim, povremeno se javljaju greške koje mogu imati vrlo ozbiljne posledice. Greške mogu biti preanalitičke (tokom prikupljanja, čuvanja, dostavljanja materijala), analitičke (u laboratoriji ili u analizi DNK profila) ili postanalitičke (nepravilna evaluacija tačnih rezultata). Analiza podataka iz 2008–2012. Odeljenja za ljudske biološke tragove Holandskog forenzičkog instituta (NFI) pokazala je da su najčešći uzroci grešaka u laboratoriji kontaminacija materijala i faktor ljudske greške. Većina ljudskih grešaka može se ispraviti, dok je kontaminacija uzoraka često rezultirala nepovratnim posledicama. Stoga je kontaminacija identifikovana kao najznačajniji izvor greške. Od poznatih incidenata kontaminacije većinu je otkrio sistem kontrole kvaliteta NFI pre nego što je izveštaj izdat vlastima i na taj način nije dovodio do pogrešnih odluka kao što je pogrešna  osuđujuća presuda. Međutim, u pojedinim slučajevima ključne greške su otkrivene nakon izdavanja izveštaja, ponekad uz teške posledice. Mnoge od ovih grešaka su učinjene u postanalitičkoj fazi.

 

KOBNE POSLEDICE GREŠKE Britanska vlada je 2008. godine otkrila da je više od 500.000 imena u bazi podataka netačno – ona su ili pogrešno spelovana i napisana ili pogrešno uneta ili su možda pogrešna jer su prestupnici davali lažne podatke. Ovo je pokrenulo novu kontroverzu o tačnosti baze podataka.

Jedna od analiza NDNAD britanske baze iz 2007. pokazala je da su u više od sto slučajeva informacije bile dodate na pogrešne profile. Tako bi mnogobrojni ljudi mogli biti optuženi za zločin koji nisu počinili kao rezultat grešaka u evidenciji nacionalnih DNK baza podataka.

Godine 2013. u reviziji 800 slučajeva silovanja u Njujorku pronađeno je da je zbog pogrešnog rukovanja DNK materijalom tehničar propustio da identifikuje DNK dokaze u 26 slučajeva. Rečit je bio slučaj Adama Skota, koji je pogrešno osuđen na kaznu zatvora jer je silovao ženu u Mančesteru. Telefonski zapisi su kasnije pokazali siguran alibi. Naknadno je utvrđeno da je greška nastala kao posledica kontaminacije DNK materijala…

Vrednost DNK dokaza u rešavanju zločina zavisi i od adekvatnog tumačenja rezultata: recimo, cigareta sa DNK materijalom na mesto zločina je mogla biti ispuštena i pre počinjenog zločina ili može biti postavljena od strane nekoga ko je želeo da umeša nevinu osobu u zločin; DNK u semenu kod silovane žene može pokazati da je određeni čovek bio ili nije bio uključen. Međutim, čak i slučaj silovanja nije jednostavan jer je žena mogla prethodno pristati na odnos… Sve ovo ukazuje na faktor ljudske greške koji ne treba zanemariti jer po nekoga može biti koban.

Još jedno logično pitanje: šta ako neko s namerom na mestima zločina ostavlja tuđi biološki materijal, sa namerom da kasnije optuži istog kao zločinca? Ukoliko bi DNK profilisanje bilo najvažniji način dolaska do počinioca zločina, u ovom slučaju bi to bio pun promašaj.

ZLOUPOTREBE BAZE DNK je veoma različit od otiska prstiju, skeniranja dužice i fotografija jer sadrži ogromnu količinu privatnih informacija, uključujući neke mentalne i fizičke nedostatke, poreklo, srodničke veze…

DNK ostaje na mestu zločina, ali i na drugim mestima. Zadržavanje DNK profila i otisaka prstiju pojedinaca u bazi podataka omogućava biološko nadgledanje kretanje pojedinaca. Zaštićeni svedoci mogu promeniti izgled, ali ne i svoju DNK, tako da DNK baze olakšavaju njihovo otkrivanje i pronalaženje, njihovi rođaci se takođe mogu naći putem „familijarnog pretraživanja“… DNK baza podataka nije neophodna za oslobađanje nevinih osoba, jer se to uvek može učiniti upoređivanjem profila DNK nedužno osumnjičenog sa profilom DNK sa mesta zločina. DNK upoređivanje poznatih osumnjičenih takođe ne zahteva bazu podataka.

OPSEG UZIMANJA PODATAKA Ključna stvar je opseg uzimanja DNK podataka od stanovništva. Jedna je stvar kada se ti DNK podaci uzimaju od dokazanih ubica, silovatelja, sa mesta kriminalnih radnji i tome slično, što je, po mišljenju stručnjaka, u skladu sa svrhom i ne narušava balans privatnosti ukoliko postoje zaštitne mere čuvanja podataka. Sasvim je druga stvar ako se ti podaci uzimaju i kod počinilaca krivičnih dela poput saobraćajnih prekršaja. Pretpostavimo da neko prođe kroz crveno ili ima viši promil alkohola u krvi tokom vožnje – da li je to razlog da se uzima DNK uzorak za bazu podataka? Naravno, može se desiti da upravo taj koji je prešao kroz crveno bude i ubica čiji su podatak ranije uzeli sa mesta zločina, no to mahom neće biti tako. Dakle, mora strogo da se odredi opseg uzimanja DNK od građana jer iz predloga zakona nije najjasnije zbog kojih krivičnih dela se uzima taj podatak. U svakom slučaju, opseg ne sme biti totalnog karaktera i nedopušteno je rutinsko uzimanje DNK podataka od građana. U slučaju najtežih krivičnih dela podaci se mogu uzimati i bez volje onog na koga se odnose.

Uzimanje DNK informacija je veoma lako i nenametljivo – može se uzeti čak i preko korišćene čaše. Zato prikupljanje DNK podataka spada u korpus takozvanih novih vidova nadzora ili, preciznije, bio-nadzor. Osoba od koje se to uzima često neće biti ni svesna da je njen DNK profil negde pohranjen. Stoga je važno zakonski odrediti najstrože kazne za zloupotrebe ako nekome padne na pamet da voluntaristički pravi privatne baze DNK podataka.

 

MINORITY REPORT Realna jeste i mogućnost nelegalnog izvoza DNK profila većeg dela populacije. U tom slučaju bi čak mogla da se prave biološka oružja koja bi ciljala na tačno određeni narod. Još 2007. godine Ruska Federacija je zabranila izvoz tkiva svojih građana u inostranstvo. Ta zabrana, sigurno iz dobrih razloga, važi i za izvoz baza podataka koje se tiču bioloških materijala populacije. Za prodaju DNK baza podataka u jednoj državi mora se odrediti najstroža zatvorska kazna.

Kod DNK baza podataka postoji veliki diskriminatorni potencijal. Naime, predispozicije za neke bolesti se mogu iščitati iz takve baze podataka, a za te podatke su pre svega zainteresovane kompanije kojima je u interesu da imaju samo zdrave radnike, a ne i one koji pripadaju rizičnim grupama, u smislu mogućnosti dobijanja neke bolesti zbog genetske predisponiranosti. Dakle, mora se odrediti stroga zabrana i za taj domen.

Važno je i pitanje da li bi se vodila centralna baza DNK podataka ili bi to bilo drugačije. Centralna baza podataka je uvek ranjivije rešenje. U predlogu novog zakona nisu precizirane fizičke i tehničke mere zaštite, samo su kao takve navedene. One, međutim, moraju biti na najvišem nivou jer je DNK baza podataka veoma primamljiva za mnoge.

Treba ispitati i kako je predviđeno uništavanje DNK profila ukoliko se pokaže da on ne treba da postoji. Primera radi, neko je osumnjičen za neko delo, uzet mu je DNK uzorak i napravljen računarski profil, a kasnije se ispostavilo da je taj neko nevin. Njegov DNK uzorak mora biti uništen, a DNK profil izbrisan iz baze.

Ko se ne seća čuvenog Spilbergovog filma „Suvišni izveštaj“ („Minority report“), čija je radnja smeštena u sredinu 21. veka, u doba kad precrime policija, na osnovu izvesnih uvida, unapred uklanja potencijalne kriminalce koji još ništa nisu učinili?  To je put kojim smo krenuli ako se ovako nastavi.