Uglavnom nesvesni istorijske dimenzije trenutka, upravo smo, izgleda, savremenici „spuštanja zavese na američki svet“! Ova, iskustvenom poimanju gotovo nestvarna, tvrdnja, naglašeno gramatički izrečena u vremenu sadašnjem – aktuelni je zaključak eminentnog američkog političkog analitičara (Vejn Medsen) koji, ujedno, smatra i da je njegova objava veoma loša vest za svet. Iako, naime, kaže: Istorija će pokazati da su SAD – više od decenije pošto su ih fanatični neokonzervativni jastrebovi rata uvukli u skupe i nepromišljene sukobe u Avganistanu i Iraku – dočekale da se zavesa spusti na posthladnoratovski „američki svet“, on u nastavku biva kategoričan: Izostanak američkog liderstva će odvesti svet u nihilizam i nasilje.
[restrict]
Posle stišavanja eventualnog emotivnog odgovora, sa ovakvim tvrdnjama se može polemisati, no uputnije je razmotriti kako svet funkcioniše, čime dočekuje, i kako se prilagođava „sumraku američkog veka“? Da li su neka paralelna događanja, iako bez neposredne veze sa navedenim, podjednako epohalna, a posledično su deo nove globalne situacije? Čini nam se da se u takve može ubrojati i vest da je Rusija krenula u bezmerno zahtevno društveno pregnuće: promenu elita! Ta vest da je Putin, krećući u kadrovsko restrukturiranje bez presedana – smenio svu silu gubernatora (od početka godine dvadesetak, a samo prošle nedelje čak sedmoricu), dakle u hijerarhiji moći najviše pozicioniranih lokalnih državnih čimbenika, bila je propraćena kratkim komentarom: njegov cilj je promena elita.
Šta se događa? Zbog čega su navedena zbivanja podjednako svetska koliko i „lokalna“ novost? I naravno pitanje, retoričko, tj. suvišno, zbog čega su za Srbiju ova događanja signali vremena koje ne bi smela da zanemaruje? Verujući da je izlišno tumačenje razloga zbog kojih naša zemlja, pritisnuta svom silom američkih tiranskih zahteva, od političkog, ekonomskog, teritorijalnog, pa do kulturnog, na vest o zamiranju ovog globalnog liderstva treba, ne samo u emotivnoj već i u delatnoj političkoj i drugim sferama, da reaguje upadljivo drugačije od pomenutog teoretičarevog lamentiranja nad novom situacijom, pažnju usmeravamo na novosti na ruskoj političkoj sceni. Šta možemo u obrtu sudbine malih bogova u nama toliko udaljenim gubernijama doživeti više kao božju nego Putinovu volju? Zbog čega da dobro dumamo nad ovim događajima? Podsetimo, ovde je reč ne o promeni normativne, odnosno autentične elite koja znači saznajne i moralne vrhove već tzv. funkcionalne, dakle upravljačke političke elite u čijim rukama je koncentrisana stvarna moć. Može se razumeti i da u ovom slučaju personalna smena nije suština događanja, nije reč tek o pukoj zameni jednog lika drugim, uz istrajavanje na istom diskursu, već da, naprotiv, promena znači najavu ustoličenja drugačijeg poretka. Na pitanje o kakvoj je novini tu reč, u eksplikaciji ruskog slučaja bile su konkretno pomenute „nacionalna ideja i tema korupcije, kao i izbor onih za koje je interes države bio iznad ličnih“. To su dakle aspekti koji će u budućnosti, trajno, biti tema za pojedinca voljnog da otključa vrata državne moći i krugova elite!
Ako zanemarimo specifične kulturološke razlike i sve neuporedivosti u različitim dimenzijama, ponekad i u doslovnom značenju, funkcionalne elite u zemljama tranzicije, one koje drže najvažnije položaje u politici, privredi i kulturi, u bitnim naznakama jesu slične, tako da nas ovakva razmatranja, nimalo nategnuto, vode i na domaću društvenu i političku scenu. I naši „gubernatori“, taman koliko i ruski, nastali su i odnegovani u vremenu kada je pomenuta zavesa bila jako visoko podignuta, a scena moći kojoj je ona bila ram blještavo osvetljena.
Ako je tako, ako Rusija beleži suštinske i sudbinske promene u redovima svoje vladajuće kaste, uz podrazumevanje nužnosti da elite prethodnog poretka ustupe mesto onima koji ne uvažavaju vrednosti što ih je iznedrio sistem čija je putanja suprotna od uzlazne, da li se slična ideja – namera da se vladajuće nomenklature promene – u Srbiji uopšte može pojaviti? Ukoliko bi se usvojila misao koja u javnom prostoru još uvek nema izglede na uspeh (najviše što je dopušteno jesu najave smena, ali i one pre u funkciji kazne i odmazde za izneveravanje dominantnog vrednosnog sistema), šta bi bila okosnica i kriterijum eventualne promene naših funkcionalnih elita? Da li – kao i u ruskoj aktuelnoj praksi – „ideje nacionalnog i teme korupcije“? „Služenja državnom pre nego ličnom interesu“?
Svoje ideološke i druge za politički angažman važne matrice, naša vrhuška ne skriva, preko društveno i medijski hiperaktivnih i dominantnih aktera, ovo nam se neumorno objavljuje i projavljuje. Proteklih dana, u retko jasnom vidu, ovaj kvalitet je demonstriran u burnom sukobu u okviru jedne partije, one najmoćnije, kao i u rezolutnom nastupu eminentnog političkog i ideološkog autoriteta, i te kako vezanog za poredak odnegovan u okrilju sile čija zavesa upravo pada. U ovom potonjem slučaju, reč je o nastupu Ive Vejvode, koji nas je, ispred nemačkog Maršalovog fonda, a povodom dijaloga o Kosovu, nedvosmisleno upozorio da ne otežemo, jer bi trebalo da uvažimo vidljive signale za ubrzavanjem i iz Brisela i iz Vašingtona, ali i Beograda i Prištine, te da je EU jasna u stavu da ne želi u svom članstvu nerešene probleme i zemlju poput Kipra, sa nejasnim i nedovršenim granicama, kao i da bi bilo korisno da jača svest o realnosti koja mora da dobije neki svoj oblik u nekakvim formalnim odlukama, bez obzira na to da li će se zvati normalizacija odnosa ili neko mesto u međunarodnim organizacijama. Toliko od elitnog Vejvode.
A šta nam se, u pomenutom prvom primeru, poručuje sa važnog punkta naše nesporne i promeni nepodložne (smene ne znače promenu!) elite? Reč je o sukobu u SNS, koji se, kažu, projektuje na Vladu. Akteri su Zorana Mihajlović i Vladimir Đukanović, a oni su u setu optužbi i uvreda koje su javno razmenili pomenuli – metaforično – svoje gazde, odnosno pounutrašnjene ideološke šablone koje ne mogu da prevaziđu. U ovom, Zoraninom viđenju – Đukanovićev i šef ostalih naprednjaka sličnih njemu je niko drugi do Vojislav Šešelj, dok je, prema otkrovenju koje nam saopštava njen oponent, kao Zoranin „šef u glavi“ prepoznat najpre Miroljub Labus, pa potom i oni koji sede u ambasadi Velike Britanije. Tumačeći ove simbole koji figurativno nastanjuju umove naše elite, politički analitičar Dejan Vuk Stanković primećuje da „očito postoji rivalitet različito vrednosno i politički orijentisanih grupacija u stranci naprednjaka“.
Koliko je realno zamisliti politički život i kadrovsku fresku bez ovih i drugih sličnih likova koji su decenijama deo našeg javnog života? Šta bi trebalo da se dogodi da se misao o promeni u Srbiji pojavi kao realan plan i zadata opcija, i ko bi, sa kakvim autoritetom – ako bi krenulo od rukovodećih mesta i najuticajnijih fotelja – sprovodio ovakvu praksu u život? Predsednik zemlje, premijer, neko kolektivno telo? Ima li takvog subjekta od snage i takvog ugleda, da bi on poput ruskog predsednika bio vlastan da krene u epohalno raščišćavanje u krugovima upravljačke klase? Ili je umesnije pitanje – ima li u današnjoj situaciji smisla, pa i bilo kakvog izgleda na uspeh, takav poduhvat?
U Rusiji se u ovom smislu mnogo toga razjasnilo. Ali, za primenu Putinovog recepta najpre je potreban sam Putin.
[/restrict]
