Muzej savremene umetnosti u Beogradu – MSUB – od petka 20. oktobra ponovo radi. U neverici, svedoci scena kakve su u pamćenju ovdašnje publike bile predate dubokom zaboravu, a sada, neočekivano i u neskladu s duhom vremena, ponovljene, mogli su da trljaju oči: umesto šuta i sličnih, u metropoli tako notornih under construction prizora – pred vratima slavnog belog zdanja na Ušću tiskali su se redovi posetilaca, spremnih da „kao nekada davno“ satima čekaju na susret s umetničkim delima.
MSUB, najvažnija i najveća institucija te vrste na Balkanu, umetnički trezor bez premca kada je reč o vanrednim delima srpske, hrvatske i slovenačke moderne umetnosti, bio je zatvoren tokom neverovatno dugih deset godina. U skladu sa decenijskim trajanjem zaborava, valjda se rodila ideja i da ponovno otvaranje muzeja mora da potraje, pa su vrata zdanja za publiku bila otvorena u rano jutro prošlog, a zatvorena takođe u jutro ovog petka. Prema pravilu 7×24, dakle punu nedelju dana i bez diktata radnog vremena, radio je visokoelitni umetnički dragstor, besplatno i tako demokratski jednako dostupan svima. Za pohvalu, bez sumnje, ali i za zapažanje da je bilo taman dovoljno vremena da sva sila političke elite, posebno njen deo koji se najčešće proziva i optužuje za maćehinski odnos, nebrigu i kirjanjluk prema kulturi, stigne da se slika i medijski prostor ispuni optimističkim izjavama o budućnosti kulture, te da svom imenu pozajmi malo slave ovog za srpsku kulturu nesumnjivo značajnog događaja. Podjednako neizbežno koliko ovo opštenacionalno zadovoljstvo i radovanje, bilo je i promišljanje o razlozima i smislu vremena proteklog u decenijskoj paralizi i zamrlosti velike muzejske institucije. Da li je „moralo“ tako? Ne samo u redovima baksuza koji svaki slavljenički trenutak naprosto vole da pokvare neugodnim pitanjima već i u širem fokusu javne pažnje aktuelizovana su pitanja o razlozima i smislu obustave rada dva velika, odnosno dva najznačajnija muzeja u srpskoj državi, od kojih je onaj drugi, bezmalo važniji – Narodni muzej – još uvek zatvoren!
Zbog čega je u stvari srpska kultura, odnosno srpska država, dospela u situaciju da „legitimno“ biva pitanje: hoće li Srbi postati „prvi narod u istoriji koji se dobrovoljno odrekao sopstvene umetnosti“? Pitanje, odnosno problem nerada srpskih velikih muzeja i njihove neobične sudbine čini se naime toliko nejasnim i apsurdnim, budući da je razumu očigledno da tu ogromnu nacionalnu štetu ne treba posebno dokazivati i odgovorne ubeđivati, da se pomišlja, u duhu nekakve teorije zavere, da je reč o nečijem dobro skrivenom misterioznom naumu.
[restrict]
Ima li snage za kritičko, neoportunističko, javno promišljanje, i traženje odgovora uverljivijih od poznatih navoda o pukom nemaru i neodgovornosti, o propalim tenderima, nesolidnim izvođačima i neodgovornim ministrima?
Ako se u vreme (ne tako davnog) nerazumno dugog renoviranja Narodne biblioteke Srbije govorilo, između ostalih nabrojanih šteta i gubitaka, i o hiljadama retkih knjiga i mapa koje su navodno ukradene iz NBS, da li je našem umetničkog blagu bila namenjena slična sudbina? Ili je i ova pretpostavka „previše jednostavna“, a činjenice još sumornije. Tragovi koji vode do nekih validnijih objašnjenja ipak nisu sasvim zatureni.
Čini nam se naime da je, i kada je o muzejima i tumačenju uzroka njihove izopštenosti iz javnog i kulturnog života zemlje reč, moguće napraviti zanimljivu paralelu sa ekonomskom stvarnošću Srbije. Nedavno je, govoreći o domenu života od kulture dosta udaljenom – o privredi, ekonomski stručnjak Nebojša Katić izrekao zanimljivu, i šire primenjivu ocenu: „U poslednjih 17 godina, nijedna demokratska vlast nije ni pokušala da otvori ozbiljnu raspravu o uzrocima hroničnog propadanja domaće ekonomije, niti se usudila da razmišlja van okvira zadate ideološke matrice MMF-a. Da li bi takva razmišljanja bila opasna po političke karijere, ili bi možda bila opasna i po život, možemo samo nagađati.“
Uvereni smo da je ova opaska ispravna za domen o kojem ovaj analitičar govori, ali i da ista matrica mišljenja i ponašanja važe i u kulturi. Ne talasaj previše, beskorisno je, i opasno je! Konkretno, kada se radi o uzrocima zatvaranja muzeja, upadljivo je da se niko ne usuđuje da iskorači iz okvira zadate ideološke matrice. Hoće li izgubiti posao, ugled ili glavu onaj ko bude previše „čačkao“? Narodni muzej u Beogradu ne radi od juna 2003, Muzej savremene umetnosti je bio pod katancem od 2007. do pre nedelju dana… i nikome ni dlaka s glave, nijedna ostavka, smena ili štogod slično. Naravno, u ideološkom polju važnom za kulturu MMF nije (bar ne neposredno) taj glavni igrač od koga bi oni koji bi se usudili da poentiraju „imali prpu“, ali postoje drugi uticajni centri, po snazi ravni pomenutom. Upućenijima u mehanizme funkcionisanja i poredak u srpskoj kulturi nije nemoguće da detektuje te centre, kao ni razloge zbog kojih se odatle budno pazi na najvažnije institucije srpske kulture (neke od njih hitro su „zaposednute“ već u prvim mesecima po petooktobarskim promenama!) poput NBS, SANU, Univerziteta ili muzeja. Institucije srpske kulture su važna identitetska uporišta, trezori i čuvari nacionalnog duha, istorije i snage. Razmislimo li odakle dolaze nalozi i predlozi o promeni svesti i prevaspitavanju nacionalnih matrica, bićemo možda za korak bliži i odgonetkama zagonetne sudbine srpskih muzejskih kuća. Da li nam ekonomski stručnjak kojeg smo već citirali, kada u istom tekstu („Luk bez strele“ , „Politika“, 11. oktobar) zaključuje da je „kriza Srbije kriza spolja nametnutog modela privrednog razvoja i o tome se ne sme ćutati“, daje još jedno korisno usmerenje za razumevanje i sudbine najvećih kuća kulture? Da li je otuda i povika na ministre kulture zapravo tek delimično umesna, jer oni su samo tumači i službenici koji dokazuju da su dorasli „poslovnom ambijentu“ za koji su odgovorni, odnosno duhu vremena koji pak oni sami ne oblikuju. Ne oblikuju ga, naime, ukoliko nisu, a najčešće nisu, izuzetno mudri i hrabri! A duh vremena je bio takav da je bilo svejedno, štaviše, bilo je bolje da dva najznačajnija srpska muzeja praktično ne postoje. Da li se te okolnosti koje imenujemo kao duh ili kulturnu paradigmu vremena sada menjaju? Otvaranje „uprkos svemu“, i prateći entuzijazam oko MSUB daju nadu. Na oprez nas, međutim, upućuju primedbe koje se povodom postavke Sekvence upriličene na pet nivoa MSUB već čuju u delu javnosti, ali o tome više u narednim brojevima „Pečata“. O čemu je reč, i gde može biti situiran problem objašnjavaju sami autori ove izložbe kada kažu: „Sekvence donose ponovno mapiranje, korekciju i novo vrednovanje istorije umetnosti 20. veka, uz reinvenciju nekih zapostavljenih i marginalnih pojava, izložba je zamišljena kao instrument za orijentaciju u razuđenim svetovima moderne i savremene umetnosti, za situiranje i kontekstualizaciju umetničkih radova, a samim tim i uspostavljanje mreže odnosa, značenja i asocijacija. Iza ovih suvih i šturih određenja krije se suština koju stručnjaci pojašnjavaju rečima – ’Muzej je živa stvar, on treba da bude mesto gde se građani stalno obrazuju. I gde se kroz postavke formiraju i identiteti građana’.“ O novom tumačenju sveta je dakle ovde reč.
[/restrict]
