… I NE SAMO O OLIMPU

Posle 51. BITEF-a: OD DUGOG TRAJANJA DO MONOTONIJE (2. deo)

Najznačajnija beogradska pozorišna manifestacija ove godine protekla je u znaku ubedljive dominacije jedne predstave – Olimp: u slavu kulta tragedije Jana Fabra – pa smo u prethodnom broju Pečata pomenuli da je „početak označio i kraj festivala“. Šta je na BITEF-u viđeno između dva pomenuta granična momenta? Evo osvrta na taj, nesumnjivo vredni ,„ostatak“ festivalskih premijera

Druge večeri po otvaranju BITEF-a, 25. septembra, gledali smo na Velikoj sceni Narodnog pozorišta predstavu Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane Biblija, prvi pokušaj realizovanu u kolektivnom autorstvu i u režiji Jerneja Lorencija, koji nas je na 49. BITEF-u oduševio svojom postavkom Ilijade za koju je dobio nagradu Politike. Tekstualnu osnovu čine fragmenti iz Knjige o Jovu, Pesme nad pesmama, Knjige propovednika i Knjige proroka u kojima se, pored ostalog, raspravlja o više različitih pitanja u vezi sa iskonskom potrebom čoveka da bude prihvaćen, a ne sam, kao i da se prema drugima odnosi kao prema Bogu. Biblija, prvi pokušaj bila je više resital nego scenski igrokaz. Lorenci je primenio apsolutno minimalistički postupak što je neminovno dovelo do scenske monotonije uprkos dobrom kazivanju tekstova koje su ostvarili odlični glumci i glumice: Janez Škof, Marko Mandić, Nina Ivanišin, Nataša Barbara Gračner, Gregor Zorc, Jernej Šugman, Pia Zemljič, Aljaš Jovanović i Tina Vrbnjak. Predstavi je nedostajalo više živosti u vidu dijaloga, razgovora, možda i prepirke, pa i suprotstavljanja.

[restrict]

NEMOGUĆI PODUHVAT Jernej Lorenci je na ovogodišnjem BITEF-u učestvovao i praizvedbom Carstvo nebesko, zasnovanoj na tekstovima srpske srednjovekovne narodne epike. Predstava se igrala na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta (prvi deo) i u Bitef teatru (drugi deo), iako je ova „podela“ mesta izvođenja čisti formalizam bez kog bi se moglo zbog labave dramaturgije komada. Reditelj kao da je prvenstveno želeo da vidi i čuje kako zvuče i odjekuju stihovi srpske narodne epike danas u ovom zahuktalom vremenu. „Kopajući po srpskoj poeziji zaista sam bio zapanjen njenom riznicom. Oduševljen sam beskrajem mašte, kako se u tim stihovima prožima istorija i mitologija, mitomanija. Kako postoje razne varijante na račun rašomonijade, a onda vas zapljusne direktnost, ljubav, okrutnost, neke vrste sirovosti, ali na čist način. To mi je predivno. Intrigantno je kako uhvatiti taj rub, kako se igrati sa lepotom tih pesama, poetičnošću sa jedne strane, sa druge sirovošću. I istorijom, svi smo mi mitomani, svi gradimo neke svoje lične i porodične mitove. Kako se sve to meša i meša? Zapravo i nema konačnog odgovora.“

Jernej Lorenci postavljajući Carstvo nebesko preduzeo je poduhvat koji se donekle graniči sa nemogućim. Prva značajnija inscenacija narodnih pesama na srpskoj sceni Srpski ustanak izvedena je u Kraljevskom srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, 14. februara 1904, u režiji Save Todorovića, povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Tekst je obradio Pavle Popović. Predstava je imala dve reprize, od kojih je druga bila 2. juna 1904. u čast godišnjice izbora kralja Petra Prvog. Druga inscenacija prikazana je u istom beogradskom teatru pod naslovom Kosovo ili Iz srpske prošlosti 15. juna 1904, opet u režiji Save Todorovića. Ovom prilikom tekst je obradio Mladen S. Đuričić. Predstava je imala četiri reprize, od kojih je poslednja bila 1905, prilikom gostovanja u Nišu. Pokušaja scenske prezentacije srpske narodne epike bilo je još, ali ne mnogo, tako da je premijera Carstva nebeskog na 51. BITEF-u budila našu radoznalost. U predstavi se projektuje situacija pre, za vreme i posle Boja na Kosovu. Uz veoma duhovite opaske glumaca koji spontano i bez ikakve patetike kazuju stihove narodnih pesama o tom događaju, gledalačka pažnja neprestano je bila obuzeta tragikom zbivanja. Olga Odanović je savršeno kazivala Smrt Majke Jugovića, koju je, kao što se zna, Vuk Karadžić zabeležio u Hrvatskoj među tamošnjim Srbima, kojih sada više nema. Posebno bismo istakli Bojana Žirovića kao kneza/cara Lazara, Natašu Ninković kao kneginju/caricu Milicu i Nadu Šargin kao Kosovku Devojku. Ne treba zanemariti ni ostale tumače naše narodne poezije, koji su se založili da budu ubedljivi i iskreni u izrazu. To su Hana Selimović, Branko Jerinić, Nikola Vujović, Milutin Milošević i Slaven Došlo.

POVRATAK VELIKIM NARACIJAMA Pomenute dve predstave, uz Olimp koji je otvorio ovogodišnji festival, bile su glavni tokovi osnovne tematske linije 51. BITEF-a, usmerene prema velikim naracijama, odnosno najvažnijim pričama na kojima počiva savremena civilizacija. „Ovakav tematski izbor motivisan je shvatanjem da se ’kraj istorije’ Frensisa Fukujame – utopijska, u međuvremenu uveliko relativizovana projekcija beskonfliktne, hladnoratovske epohe u kojoj dominiraju neupitne vrednosti liberalnog, demokratskog sveta – izvesno nije desio. Naprotiv, ponovo živimo izuzetno intenzivne istorijske trenutke obeležene globalnom krizom kapitalizma i posredničke demokratije, ekspanzijom ratova i sukoba u svim delovima sveta, kao i izbegličkom katastrofom. U takvom dobu čini nam se da je došao trenutak da se vratimo velikim naracijama. To su one naracije koje su, istorijski gledano, formirale naš svet, a koji sada doživljava jednu od svojih najvećih kriza u modernom dobu“, tako je Ivan Medenica, selektor i direktor festivala okarakterisao ovogodišnji program.

Usledio je Sneg hamburškog Talijateatra koji je prema istoimenom romanu Orhana Pamuka priredio i režirao Ersan Mondtag, mladi berlinski reditelj poreklom iz Turske. U nameri da napiše reportažu o samoubistvima zabrađenih mladih žena, pesnik Ka vraća se u grad Kars, na istoku Anadolije, posle 12 godina izgnanstva u Nemačkoj, gde će postati učesnik i svedok spleta dramatičnih događaja u kojima se prelama sukob između islamističke i sekularne Turske. U jednom pozorištu doći će do sukoba prilikom izvođenja didaktičkog komada iz doba Ataturka kojim se proklamuje skidanje velova. Situacija se komplikuje kada pripadnici sumnjive vojne organizacije zauzmu pozornicu pretvarajući se da spasavaju državu od islamista… Reditelj Ersan Mondtag, uz dramaturšku podršku Matijasa Gintera, postavio je predstavu nesumnjivo koristeći vlastito iskustvo stečeno u težnji da se vrati i snađe u svojim istočnjačkim korenima. Sedam bespolnih likova u jednakim kostimima i sa perikama svetle boje, među kojima ima muškaraca i žena, pričaju priču koja je svojevrsna mešavina tragike propraćene grotesknim začudnostima. Kada se pesnik Ka nađe u Turskoj, u predstavi počinje rasvetljavanje delikatne i pod tepih stavljane aktuelne civilizacijske teme. Sedmoro glumaca svojski se založilo da na sceni živopisno ispriča kako se savremenost poigrava sa sudbinama ljudi u tuđini. Bila je to jedna veoma dobra, festivala dostojna predstava.

„MIRIS RAZDRAGANE APOKALIPSE“ Jedino pozorište koje na BITEF nije došlo iz Evrope, trupa Mehr iz Irana, prikazalo je predstavu (Sa)slušanje prema tekstu i u režiji Amira Reze Kuhestanija. Ovde je reč o saslušanju koje sprovode studentkinja kojoj je u studentskom domu poveren ključ spavaonice. Naime, mlađa koleginica joj je saopštila da je iz susedne sobe čula muški glas. Mogućnost da je muškarac boravio u ženskom internatu, što je nedopustivo, povod je za raspravu o jednom od najbitnijih pitanja u savremenom iranskom društvu – o odnosu prema ženama. Predstava se izvodi na praznoj sceni, što će reći da se režija priklanja minimalističkom postupku, istina uz korišćenje različitih video-projekcija da bi se olakšala istraga. Zanimljiva je priča, zapravo preplet kazivanja tri žene o vlastitim sudbinama. „Čuti glasove žena pod velom – ova enigma kafkijanskog prizvuka, uvodi u neumoljivu spiralu čije će rane i opsesivno kajanje dvanaest godina kasnije dovesti do konačnog susreta inkvizitorke sa fantomima – Nede, koja je pronašla slobodu begom u Švedsku, i Samaneh, koja je ostavši u Teheranu postala porodična žena i majka, bez mogućnosti da utekne meandrima svoga pamćenja, a ipak u nemogućnosti da razmrsi niti tog događaja iz mladosti koji je obeleži čitav njen život“, zapisao je francuski kritičar Žan Šole. Režija Amira Reze Kuhestanija bila je delikatna i efektna u svojoj jednostavnosti. Navedimo i konstataciju Iga Letanera, kritičara lista Liberasion: „Kao i u svim Kuhestanijevim predstavama, prisutno je nekoliko ravni naracije: govor teče paralelno sa svojevrsnim implicitnim diskursom unutar kojeg neizrečeno nosi podjednaku važnost kao i izgovorena reč.“ Zaključićemo utiskom Fabijena Darža, pozorišnog kritičara Monda: „Vrtoglava predstava (Sa)slušanja Iranca Amira Reze Kuhestanija – miris razdragane apokalipse.“      

[/restrict]