ERNESTO – NAJVEĆI NEUMRLI MIT 20 VEKA

ERNESTO ČE GEVARA 9. oktobar 1967 – 9. oktobar 2017

Lekar i revolucionar, astmatičar koji nije dopuštao da mu bolest određuje način života, Argentinac po rođenju, Kubanac po opredeljenju, građanin pravednog sveta, idealista i buntovnik sa razlogom, ubijen je 9. oktobra 1967. godine u seoskoj školi u La Igeri, usred nedođije bolivijske džungle. Ubice nisu ni sanjale da će njegovu sliku nositi mladi celog sveta, na majicama i posterima, od tada do večnosti, i u novom milenijumu kao inspiracija mnogim generacijama idealista

Pre pedeset godina, tačnije 9. oktobra 1967. godine, u džunglama Bolivije ubijen je Ernesto Če Gevara. Poslednja stranica njegovog dnevnika koji je vodio od 7. novembra 1966. nosi datum 7. oktobar 1967. „Napunilo se 11 meseci naše gerile, bez komplikacija“, piše Če Gevara, opisujući svakodnevni život tog poslednjeg dana u džungli. Sve posle toga preneseno je do detalja i obišlo svet svet, a učesnike ovekovečilo u istoriji. I dželate i žrtve.

[restrict]

PRESUDIO DŽELAT S PEDIGREOM Ličnost krvnika, koja je stajala iza uspešne hajke na Če Gevaru, poznata je po zlu i u Evropi. Reč je o Klausu Barbiju, nemačkom nacisti i gestapovcu, nazvanom Kasapin iz Liona. Kao šef Gestapoa u Lionu od 1942. godine, lično je mučio zarobljenike. Pripisuje mu se smrt oko 4.000 ljudi, kao i deportacija Jevreja za Aušvic 1944. godine. Međutim, za svoje zločine nije osuđen, jer nije ni uhvaćen. Amerikanci su se za to pobrinuli – 1947. Barbi je postao agent u američkoj tajnoj službi (SIS), da bi za nju obavljao poverljive zadatke u Nemačkoj odmah iza rata. Preporučilo ga je znanje iskusnog policijskog organizatora, kao i glas zakletog antikomuniste i protivnika svakog levičarskog nagoveštaja. Zatim je pobegao u Argentinu, preko pacovskih kanala kojima je katolička crkva posle rata evakuisala iz Evrope najgore naciste i koljače. Barbiju je pomogao ustaški katolički pop Krunoslav Draganović, koji je to uradio zbog ulaganja u budućnost!

Iz Argentine Barbi odlazi u Boliviju, gde se bavi, uz asistiranje vojnoj hunti u lovu na neistomišljenike, nelegalnim poslovima, uključujući i krijumčarenje droge. U to vreme bio je na usluzi bolivijskoj vojnoj hunti generala Barientosa, koji je 1964. godine vojnim pučem svrgao legalno izabranog predsednika Estensora.  Scenario je poznat i primenjivan u zemljama Latinske Amerike, da bi se kasnije proširio i na druge kontinente. Klaus Barbi se savršeno uklopio u strahovladu Barientosa, sa svojom privatnom falangom koju je okupio od nemačkih izbeglih nacista, neonacista iz Zapadne Nemačke, argentinskih i čileanskih fašista, revolveraša iz Paragvaja. Inače, desetak hiljada nemačkih nacista, kao i njihovih saučesnika iz više evropskih zemalja, našlo je posle Drugog svetskog rata utočište u Južnoj Americi. Među njima je bio i Barbi. Otkriven je 1971, ali tek 1983. je izručen Francuskoj, gde mu je suđeno 1987. Umro je u zatvoru četiri godine kasnije.

 

NEPOPRAVLJIVI IDEALISTA Sa ovakvim likom kao protivnikom, mala grupa Če Gevarinih gerilaca, koji su hteli da oslobode Boliviju i Indiose od iskorišćavanja, nije imala nikakvu šansu. Samo je nepopravljivi idealista, kao što je do smrti bio Če Gevara, mogao da pomisli da će podići revoluciju i oboriti vojni režim generala Barientosa. Če Gevarina smrt odigrala se u skladu sa njegovim životom. Pobuna protiv nepravde odvela ga je iz rodne Argentine na Kubu, gde je sa Kastrom učestvovao u obaranju režima diktatora Fulgensija Batiste, koji je od Kube stvorio Las Vegas u velikom – Amerikanci, prvenstveno mafija, slobodno su se kockali, uz prelepe žene i drogu. Kuba je bila blizu, a Batista se pobrinuo da se oni tamo osećaju bolje nego kod kuće. Narod se nije ni pitao, a kada se zapitao, Kubanska revolucija se završila pobedonosno 1. januara 1959. godine. Fidel Kastro postao je predsednik, a Če Gevara jedan od članova kubanskog državnog vođstva. Bio je izuzetno omiljen. Jedno vreme bio je ministar ekonomije, pa je tako predstavljao Kubu na zasedanjima GATT-a u Ženevi. Autor ovih redova bio je u prilici da da čuje autentično svedočenje (moja majka, koja je kao novinar RTB pratila pomenuto zasedanje) o tome da kada Če Gevara uđe u ogromnu salu za ručavanje u zgradi Ujedinjenih nacija u Ženevi, nastane mrtva tišina i svi se okrenu prema njemu. Nije bio mnogo visok, ali je zračio takvom aurom i snagom da je oko sebe stvarao energetski krug i naboj koji se osećao na kilometar.

Ernesto Če Gevara, lekar i revolucionar, astmatičar koji nije dopuštao da mu bolest određuje način života, Argentinac po rođenju, Kubanac po opredeljenju, građanin pravednog sveta, idealista i buntovnik sa razlogom, ubijen je 9. oktobra 1967. godine u seoskoj školi u La Igeri, usred nedođije bolivijske džungle. Ubice nisu ni sanjale da će njegovu sliku nositi mladi celog sveta, na majicama i posterima, od tada do večnosti, da će njegova legenda živeti i u novom milenijumu kao inspiracija mnogim generacijama idealista.

 

LEGENDE KOJE ŽIVE Kao omaž Čeu čileanski kantautor Viktor Hara je 1967. komponovao Sambu za Čea, još jednu pesmu koja je obeležila rađanje Nove čileanske muzike, što se obraćala poniženima i siromašnima Južne Amerike, a pevačica Mercedes Sosa je dala svoj glas „nemima“ i obespravljenima. Hara je od 1967. postao jedna od vodećih ličnosti ovog oslobodilačkog pokreta. Uhapšen je ubrzo nakon američki organizovanog puča u Čileu 11. septembra 1973. godine koji je srušio demokratski izabranog predsednika Aljendea. Tokom saslušanja je mučen, a na kraju je streljan – toliko puta je u njega pucano da telo nije moglo da se pomeri od težine olova.

Zagledani u ove primere autentičnog herojstva i stradanja za snove i ideale, zaključimo: ljudi koji pokušaju nemoguće, i kada su poraženi, opstaju – jer odlaze u legendu. Moraju postojati da bi se u njih verovalo. Da budemo realni i zahtevamo nemoguće, da imamo nadahnuće i potrebu da svako od nas pomalo i ponekad bude Če Gevara.      

[/restrict]