Anatolij Stepanov – Balerinom protiv Putina

Ko je naručilac filma koji je duboko podelio rusko društvo, šta se krije u pozadini ovog projekta, te da li je slučajnost ili ne što se on pojavio uoči predsedničkih izbora u Rusiji

Film „Matilda“ u krajnjem rezultatu može opravdati svoj cilj i dovesti do toga da se pravoslavni u Rusiji suprotstave predsedniku Putinu. Takav plan postoji, i ne može se reći da je apsurdan. Nedavno na liturgiji razgovarao sam sa obrazovanim, ocrkovljenim i životnim iskustvom bogatim starijim čovekom, inače redovnim čitaocem RNL. Rekao mi je da će, ukoliko film „Matilda“ dobije dozvolu za prikazivanje, njegov stav o predsedniku temeljno biti promenjen. Putin je žrtva ove situacije, u istoj meri kao i mi, verujući ljudi. Zbog toga moramo shvatiti suštinu provokacije i, suprotno očekivanjima, podržati Putina, a boriti se protiv onih koji ovom i sličnim provokacijama stvaraju deobe – kaže u razgovoru za „Pečat“ Anatolij Stepanov, glavni urednik Ruske narodne linije, najčitanijeg pravoslavnog sajta u Rusiji koji je nedavno bio tema skupštinske rasprave u Državnoj dumi.

 

Upozorili ste da ovaj film nije samo ruganje svetiteljima RPC već da je reč o dobro osmišljenom projektu koji ima za cilj podrivanje predsednika Putina. Na čemu temeljite ove optužbe?

Film „Matilda“ u kome su prikazani neprilično i bogohulno Sveti Carski Strastoterpci Car Nikolaj II Aleksandrovič i Carica Aleksandra Fjodorovna zasnovan je na istorijskoj laži – nema nikakvih pouzdanih informacija o ljubavnoj vezi Nikolaja i balerine Kšesinske. Možda je postojala mladalačka romansa, čisto platonska ljubav, ali je ona režiseru Alekseju Učitelju u njegovom razvratnom maštarenju poslužila kao zamajac koji će celu priču smestiti u erotsku scenu snimljenu u krevetu. Dobro je poznato da je Nikolaj Aleksandrovič voleo jednu ženu, svoju svetu suprugu Aleksandru Fjodorovnu. Ovaj film baca senku na njihovu ljubav. U filmu je sadržana i opaka istorijska laž da se naslednik navodno spremao da se, radi romanse s balerinom, odrekne prestola.

No ovde se ne radi samo i ne toliko o filmu. U suštini reč je o društvenopolitičkom projektu koji ima za cilj kidanje veza između pravoslavnih ljudi i vlasti – stvaranje sukoba verujućih s predsednikom Vladimirom Putinom. Nažalost, u ovaj projekat su iz neznanja uvučeni ljudi bliski Putinu. Eto zbog čega pravoslavna javnost protestuje protiv filma „Matilda“.

U čemu je suština sukoba? Da li možemo shvatiti pojavu „Matilde“ i svu prašinu koja se digla oko nje ako je budemo posmatrali samo u kontekstu borbe unutar elita?

Po mom mišljenju ovaj sukob ima dubinski karakter. Ovde nije reč tek o stavu RNL koji svakodnevno publikuje materijale posvećene filmu, mišljenju Natalije Poklonske ili aktivnostima organizacije Carski krst. Pre nekog vremena poznat u uskim pravoslavnim krugovima publicista Dmitrij Abramov izneo je u javni prostor tvrdnju kako je film navodno stvoren po porudžbini Vladimira Putina. Ta verzija, u različitim varijacijama, počela je da kruži u pravoslavnim i liberalnim izdanjima. Nije slučajno da su se mnogi pravoslavni ulovili na tu informativnu udicu. Avramov ima dva argumenta: prvi, da Putin ne voli imperatora Nikolaja Drugog, i to „dokazuje“ putem dve fraze predsednika istrgnute iz konteksta – Putin je nazvao cara Nikolaja „krvavim“, i upitao „Zašto da car šeta po krovovima Kremlja“. Kao drugi, najvažniji dokaz da je reč o Putinovoj narudžbini, stoji fakat da je finansiranje „Matilde“ obezbedio pomoćnik predsednika Putina Vladimir Kožin. Analitičar Vladimir Semenko ispravno naziva „Matildu“ političkim, a ne kulturnim projektom. Suprotno Abramovu, po njegovom mišljenju Putin s tim nema veze, a svemu je krivo angažovanje pete kolone u njegovom okruženju. Iza „Matilde“ stoji liberalna grupa u establišmentu u kojoj je centralna figura pres-sekretar predsednika vlade Medvedeva Natalija Timakova. Posredno svedočanstvo ispravnosti razmišljanja Semenka je i nedavni skandal sa optužbama na njenu adresu od strane kinematografskog velikana Nikite Mihalkova. Međutim, ovde postoji jedna začkoljica. Po toj logici, u petu kolonu trebalo bi svrstati i Kožina, što je apsurdno. Borba između elita postoji i projekat „Matilda“ ima veze s tim. Ali problem je dublji i on nosi ne samo politički već i istoriozofski karakter. Moramo se vratiti na Krimski konsenzus.

Kako vezujete Krimski konsenzus iz 2014. za snimanje filma?

U martu 2014. desio se istorijski događaj. Iskoristivši državni udar u Kijevu koji su organizovale zapadne zemlje, Putin je podržao proces povratka Krima u rodnu luku. Prvi slučaj povratka teritorija nadahnuo je široke slojeve društva, a Putin se pretvorio iz predsednika koji se bira na određeni rok u nacionalnog lidera Rusije. Povratak Krima je oduševio narod, učvrstio oko predsednika široke slojeve društva, i takozvani Krimski konsenzus objedinio je oko sebe najrazličitije ljude. Izvan ovog konsenzusa našao se zanemarljivo mali krug liberalne inteligencije koji je svojom otvorenom podrškom prokijevskom režimu osudio sebe na poziciju marginalne političke sile. Ko su bila lica Krimskog konsenzusa? Zanimljivo, pored Poklonske, Šojgua, Semjonova, na spisku se našlo ime i Učitelja. Bio je među potpisnicima kulturnih delatnika Rusije koji su podržali Putina 2014. u časopisu „Izvestija“. Povratak Krima je ujedinio i bele i crvene, pravoslavne i muslimane, ruske nacionaliste i umerene liberale. Međutim, konsenzus je bio situacijski, nije bio čvrst, njemu je bio potreban ideološki fundament. Mislim da je potrebu da preformatira Krimski konsenzus osećao i Putin. Trebalo je sve podvesti pod čvrstu ideološku bazu. O tome svedoče njegovi dalji ideološki koraci. Pošto direktna, jednoznačna dejstva nisu svojstvena Putinu, on je više delovao u simboličkom prostranstvu. Posle Krima, u simboličkoj sferi odigrala su se dva događaja – u maju 2016. Putin je posetio Svetu Goru, gde su ga atonski monasi primili kao vrhovnog pokrovitelja pravoslavlja sa imperatorskim počastima, što je izazvalo veliku pažnju. Političkom establišmentu tada je poslat signal o preuređivanju vrhovne vlasti. Važno je otkud je signal poslat. Svi shvataju značaj Svete Gore za vaseljensko pravoslavlje. Drugi signal Putin im je poslao pričestivši se juna 2016. na Valamu. Mi smo ga gledali ranije u hramu za vreme bogosluženja, pričalo se da ima duhovnika, da se pričešćuje. Ovde smo svi videli kako se javno, pred kamerom, nacionalni lider pričešćuje i to na simboličkom mestu, u manastiru Valam, koji je ne samo kapija RPC već i najvažniji duhovni centar Rusije. Mislim da se ovakav zaokret nije svideo mnogim javnim licima koji su podržali Krimski konsenzus. Nije slučajno što ova dva događaja u državnim medijima nisu ni približno dobila pažnju kakvu zaslužuju. U to vreme je tema monarhije sve više okupirala javni prostor. Nekoliko puta je Vladimir Žirinovski u svom šaljivom stilu predlagao da se dužnost predsednika preimenuje u imperatora.

RPC je svoj stav iznela kroz ocene oca Tihona i mitropolita Alfejeva. Da li je s njihovim izlaskom u javnost stavljena tačka na priču o neslaganju sa filmom kao verskim fundamentalizmom?

Priča o verskom fundamentalizmu obična je liberalna glupost. Dvojica pomenutih arhijereja su iz sveta umetnosti i njihov stav o ovoj temi ima opravdanu težinu. No ta dvojica arhijereja nisu jedini, značajno brojni ruski arhijereji su se apsolutno jasno izjasnili protiv filma koji huli na Svetog cara. Neki su direktno zahtevali od vlasti da se zabrani prikazivanje u njihovim eparhijama. U Moskvi je RPC postavila mnoštvo bilborda sa porukama iz pisama koje je car Nikolaj slao supruzi Aleksandri i iz kojih se vidi uzvišenost njihovih porodičnih obaveza i međusobne ljubavi. Vrlo mnogo ljudi iz crkvenog klira se i preko našeg portala jasno i nedvosmisleno izjasnilo protiv skandaloznog filma… Dakle, o ovom pitanju vlada apsolutno jedinstvo većine ruskih verujućih ljudi i crkvenog klira RPC.

Kako objašnjavate činjenicu da su u red sa zagovornicima zabrane filma stali i predsednici dve muslimanske zemlje?

Podrška poglavara nekoliko muslimanskih regiona u Rusiji bila je prijatno iznenađenje. Razlog treba potražiti u činjenici da Rusija poseduje jedinstveno iskustvo mirnog suživota ruskih pravoslavnih ljudi sa muslimanima koji vekovima žive na teritoriji Rusije. U godinama Prvog svetskog rata u Tuzemnom korpusu Čečeni, Ingušeti, Avarci, Kabardinci, Čerkezi smatrali su da je čast služiti ruskom caru i mnogi od njih su bili nagrađeni za hrabrost ordenom Svetog Đorđa. A komandant korpusa bio je rođeni brat gospodara, veliki knez Mihail Aleksandrovič. Sećanje na to se prenosi s kolena na koleno kod predstavnika kavkaskih naroda. Pored toga, za Kavkasce je nedopustivo vređanje vlasti.

Pozicija muslimana je veoma važna. Naši protivnici iz liberalnog korpusa tvrde da protesti pravoslavnih protiv „Matilde“ dovode do podele u društvu. To je laž. Mi na primeru pozicije muslimana vidimo da borba protiv „Matilde“ zapravo ujedinjuje zdravi deo društva koji je ustao protiv liberalnog bogohuljenja nad sećanjem na ruskog cara.

Ima li više od simbolike u činjenici da je na 100-godišnjicu Revolucije svoje učešće u promociji filma uzela i engleska obaveštajna služba?

Režiser Aleksej Učitelj je na britansku premijeru (koja će se održati u novembru tekuće godine) bogoboračkog i odvratnog filma „Matilda“ pozvao članove engleske kraljevske porodice, posebno apostrofirajući princa Majla Kentskog. Na prvi pogled može izgledati čudno zašto je Učitelj u svom komentaru posebno istakao upravo princa Majkla Kentskog, a da nije pomenuo, na primer, princa Filipa Edinburškog, supruga engleske kraljice Elizabete II, koji je čukununuk ruskog imperatora Nikolaja I i koji je u bližem srodstvu s Nikolajem II nego Majkl Kentski. No neke okolnosti iz biografije Majkla Kentskog daju osnova da pretpostavimo da ga Učitelj nije pomenuo slučajno. Još u oktobru 2010. RNL je publikovala analitički zapis posvećen planovima specijalnih službi Velike Britanije da realizuju u Rusiji projekat „Kolonijalna monarhija“. Tada je Štab vojne obaveštajne službe (Defence Intelligence Staff / DIS) razradio projekat promene Ustava Ruske Federacije – pretvaranja Rusije u ustavnu kolonijalnu monarhiju i postavljanje na čelo ruske države saradnika DIS državljanina Velike Britanije, princa Majkla Kentskog. Kako je u toj belešci istaknuto, kao čukununuk imperatora Nikolaja I, on teoretski polaže pravo na ruski presto. Zanimljivo je da on govori ruski jezik i ima diplomu vojnog prevodioca. Tokom boravka u Rusiji učestvovao je u sahrani „Jekaterinburških ostataka“ 1998. godine. Majkl Kentski je i visokorangirani mason koji to ne skriva. Nije isključeno da britanske službe i masonske lože upravo preko Učitelja pokušavaju da realizuju projekat veoma opasan za budućnost Rusije. To nije nimalo naivno pitanje na koje bi ruske specijalne službe morale da obrate posebnu pažnju.

Nedavno ste u Dumi učestvovali na zasedanju poslaničke grupe za zaštitu hrišćanskih vrednosti, na kom su na temu „Matilde“ govorili predstavnici sinodalnih odeljenja RPC, ekspertska društva i pravoslavna javnost. Šta se dešavalo iza zatvorenih vrata?

Reči koje su se tamo čule nisu mogle da ne obraduju uho pravoslavnog čoveka: Matildu treba zabraniti, Medinski da podnese ostavku, Učitelja iza rešetaka. Pri tome, na ovom zasedanju, govorili su i ljudi bliski vlasti, učesnici u vlasti. Vatren i iskren bio je nastup Natalije Poklonske. Ne manje emotivan i predsednika Društvenog saveta pri Ministarstvu kulture Pavela Požigajloa. Prilično oštru ocenu dali su poslanici Aleksej Žuravljev, Vladimir Krupenikov iz Jedinstvene Rusije, Anatolij Grešnevikov, član Pravedne Rusije, Aleksandar Jušćenko iz Komunističke partije RF. Svoj negativan odnos prema filmu izrazili su i potpredsednik Odbora za zaštitu hrišćanskih vrednosti Sergej Gavrilov i Dmitrij Sablin.

Situacija oko „Matilde“ varniči. Da li agresivna kampanja koja se vodi na temu diskvalifikacije pravoslavnih svedoči da su za borbu sa protivnicima filma unajmljeni profesionalni politički tehnolozi, majstori informacionog rata?

U pogon je pušten anticrkveni informacioni rat. Ismevanje i izrugivanje nad svetinjama. Računica je cinična: ili ćemo mi to trpeti i cinizam će rasti kao snežna lavina, ili ćemo oštro odgovoriti i biti spremni i na to da protiv nas primene pendrek pravosuđa. Liberalni deputat Dume Oksana Puškina nedavno se obratila Tužilaštvu optužujući RNL za ekstremizam zbog oštrog odgovora na provokaciju i izrugivanje liberalnog sajta „Fortanka“. Ona je samo jedan učesnik u kampanji diskreditacije i drugih aktivnih protivnika „Matilde“.

Da li su za naručioce filma i Učitelja protesti pravoslavnih bili očekivani?

Ko je od onih koji su doneli odluku razmišljao o tome? Bitno je da je režiser poznat u kinematografiji i da je iz kruga Krimskog konsenzusa. Da je film poručen od Nikite Mihalkova ili Karena Šahnazarova, oni ne bi snimili ovakvo smeće. Pri tome, kako je, ne jednom, podvlačio Učitelj, okosnica filma trebalo je da bude trenutak u kome car između duga prema državi i narodu i ličnog života, bira otadžbinu. Tu je sadržana i aluzija na poznate okolnosti Putinovog života. Ali evo nevolje. Posao za snimanje filma dobio je režiser neosetljiv prema ruskom srcu i pravoslavnoj duši ruskog naroda. Mislim da je on postao talac situacije. Snimio je film na predloženu temu stavivši u osnovu primitivnu, ali zabavnu za običnog gledaoca šemu ljubavnog trougla, izbora između ljubavi i duga državi. Kako je to uobičajeno u savremenoj kinematografiji, u filmu se pojavljuju obnažene scene, a bez toga, očito, nemoguće je računati na premije. Budući neocrkovljen i neosetljiv prema treptajima ruske pravoslavne duše, verujem da on nije ni pomislio da vređa osećanja verujućih. Mislim da je za njega neočekivana bila reakcija arhijereja bliskih umetnosti, episkopa Tihona Ševkunova i mitropolita Ilariona Alfejeva. Oni su dali nimalo lepu ocenu, nazvavši film apoteozom gadosti. Ne može se reći da je Učitelj ignorisao kritike, kasnije je prepravljao film, prinuđen da odloži premijeru koja je bila planirana na stogodišnjicu revolucionarnog prevrata što je za njega značilo da kasni sa kandidaturom za Oskara. Čini se da je sve ispalo onako kako reče jedan sovjetski političar: Hteli smo najbolje, a ispalo je kao i uvek. Hteli su lep film na temu monarhije sa propagandom demokratske alternative. Kako se može suditi po trejlerima, Nikolaj je mogao da napravi izbor u korist braka s Matildom i tada bi sve bilo u redu – njegov brat Mihailo preuzeo bi presto i kako on nije bio pristalica samodržavlja već ustavne monarhije, krvava revolucija bi bila izbegnuta. To su želeli da provuku kroz film. Međutim, nigde se ne pominje da je u tom trenutku bio živ i drugi brat koga su savremenici smatrali još žešćom pristalicom samodržavlja. To govori da su naručioci filma izabrali nedostojne ljude ne samo istorijski nepismene već i potpuno udaljene od pravoslavlja.

Da li je tek puka slučajnost što se film pojavio uoči predsedničkih izbora u Rusiji?

Nimalo slučajno. Umesto lepog filma na temu monarhije pojavio se skandalozan bogoborački film koji razara autoritet vrhovne vlasti, ali i stvara konfliktnu situaciju suprotstavljajući pravoslavne Putinu i to baš pre predsedničke izbore. Uzgred, skandal je imao i pozitivnu ulogu u društvenom prostoru. Prvo, liberali su se uverili da postoje pravoslavni ljudi, da smo mi sila sa kojom moraju računati. Drugo, konflikt oko filma jasno i oštro je podigao pitanje o neophodnosti angažovanja države u oblasti kinematografije i kulture u celini kako se ne bi državne pare davale režiserima sličnim Učitelju za snimanje tako značajnih projekata.

Rizikujete da vas optuže i za to da zagovarate cenzuru u kulturnom prostoru.

Naravno da to u određenom smislu predstavlja i oblik cenzure, ali zar ona ne postoji u svim zemljama ma šta o tome pričali borci za ljudska prava i slobode.

Vidite li izlaz iz nastale situacije?

Mi pravoslavni shvatamo da nema bezizlaznih situacija. Izlazak iz konfliktne situacije može biti samo na osnovu kompromisa. Po mom mišljenju izlazak je predložio Pavel Požigajlo na diskusiji u Državnoj dumi. Suština predloga je da Učitelj mora da odloži premijeru filma na dve godine, pošto je sukob dostigao tako visok stepen pa nije preporučljivo da se ni u sledećoj godini obeležavanja godišnjice ubistva svete carske porodice takav film prikazuje. No, smatram, bilo bi poželjno da Učitelj sam donese takvu odluku. Tim činom pokazao bi ne samo da je pristalica nacionalnog jedinstva već bi učinio gest poštovanja prema pravoslavnoj javnosti. A za dve godine mogla bi se organizovati ozbiljna diskusija pristalica i protivnika „Matilde“.               

prevod: Ranko Gojković