Zona sumraka – Ćelava latinica

Šta će nam naš jezik i pismo kada imamo engleski i ćelavu latinicu? Da bismo bili izuzetni, treba da budemo bogati kao Švajcarci, obezjezičeni kao Irci i plodni kao Šveđani. Sve dok to ne postignemo, obične smo hulje

U Italiji su tokom 30 godina pod Bordžijama imali ratove, teror, ubistva i krvoprolića, ali su svetu podarili Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i renesansu. U Švajcarskoj su živeli u bratskoj ljubavi, imali su 500 godina demokratije i mira i šta su izrodili? Sat s kukavicom – jedna je od najupečatljivijih rečenica iz kultnog filma „Treći čovek“ kojom Orson Vels želi da nam poruči da mir i blagostanje ne donose uvek i duhovni razvoj. Mi bismo ovome dodali da je Švajcarska, pored satova, poznata i po bankama, te da materijalno bogatstvo ne garantuje uvek i ono duhovno, kulturno.

„Veliki nasmejani dečak“, kako ga naziva jedan autor intervjua u pokušaju, Marko Prelević, urednik i kolumnista jednog političkog nedeljnika u pokušaju, ovoga nije svestan. Pokušavajući da argumentuje stav da ljudi, naroda, nacija može biti i bez jezika, on navodi primer „bogatih Švajcaraca sa pokerom jezika“. Tačno, za bogatstvo jezik nije potreban jer, kao što kažu Amerikanci, „novac govori“. Sa kulturom, identitetom i duhovnošću, stvar je, međutim, posve drugačija. Bez sopstvenog jezika njih ne može biti. Ma može, kaže nam produhovljeni Prelević i ukazuje na primer „veselih Iraca bez irskog jezika“. Da li je moguće da čovek koji nam je u jednoj od svojih kolumni (ispravno) poručio da čovek ne može da sudi o svom narodu, a da ne proputuje sveta i ne upozna ga, ne zna da Irci imaju svoj jezik, ali da je on usled viševekovne strane okupacije i podjarmljivanja gotovo zaboravljen i iščezao? Da bi se čulo za gejlik, drevni keltski jezik čija je druga grana prisutna u Škotskoj, nije potrebno otputovati niti u Irsku, niti u Škotsku. Potrebno je imati malo opšte kulture, koja se, za razliku od Prelevićevog mišljenja, ne može kupiti švajcarskim francima. Na stranu što je narodna književnost (vernakularna) na irskom gejliku najstarija u Zapadnoj Evropi i seže čak do 4. veka, ovaj jezik u Republici Irskoj i danas ima status prvog zvaničnog jezika. Gejlikom u Irskoj, nažalost, danas govori svega sedamdesetak hiljada ljudi, ostalih nešto više od šest miliona stanovnika ovog ostrva govori jezikom svojih zavojevača i porobitelja Engleza. Da li je to uzorno? Da li bi po toj logici dobro bilo da Srbi govore turskim jezikom? To što su Irci, pa i Škoti, uspeli da očuvaju svoj nacionalni identitet i tradiciju uprkos gubitku jezika ne znači da je to i dobro. Naprotiv! Zar nam građani sveta i globalisti ne pričaju svaki dan o nekakvom „bogatstvu različitosti“? Pa zar Irci i Škoti ne bi bili bogatiji da, pored engleskog, još umeju da govore jezikom svojih predaka? Zar ovo ne bi i ceo svet na neki način učinilo bogatijim?

Poluobrazovani kolumnista, koji bi trebalo više da čita, a manje da piše, tako ne misli. U tekstu „Istraga Srba: Da li vam je preko glave ideoloških ćirilizatora“, iz kojeg su izvučeni i prethodni citati o Švajcarcima i Ircima, dubokoumno nam poručuje da Srbima njihovo jedinstveno pismo uopšte nije potrebno i to nam dokazuje time što je tokom čitave kolumne mešao ne samo ćirilicu i latinicu nego je koristio i takozvanu „ćelavu latinicu“. Koji je prelom mozga potreban da bi se imao ovakav stav? Ovo je mišljenje zatucanog, neobrazovanog i nepismenog zgubidana iz nekakvog američkog ili francuskog geta koji svoje nepoznavanje engleske ili francuske ortografije pravda činjenicom da ga ljudi razumeju iako nepravilno piše. Niko iole obrazovaniji niti u Americi, niti u Francuskoj ne bi ni pomislio da je kompleksna ortografija nepotrebna kada se ovi jezici razumeju i u pidžin varijanti. Da li možete da zamislite da neko ko se u Francuskoj zalaže za negovanje svog jezika kao nosioca hiljadugodišnjeg kulturnog koda bude nazvan „zaludnim patriotom“ što vodi „agresivni krstaški rat“? E, pa kod nas se to dešava, i Marko Prelević nije nosilac te ideje već je samo, kao pomodar koji bi želeo da sebe vidi kao progresivca i prosvetitelja, preuzima od drugih. Ovaj negovatelj „ćelave latinice“ ljude koji se bore za opstanak srpskog pisma kao kulturnog blaga i ovog naroda, i čitave planete, smatra „stupidnim ideološkim ćirilizatorima i preslovljivačima“. Ček, ko je ovde „stupidan“, ideološki ostrašćen (progresivni autošovinizam) i ko je „preslovljivač“? Onaj ko poštuje ćirilicu, ili onaj ko shvata svu naprednost i bogatstvo „ćelave latinice“?

Prosvetljeni Prelević ide korak dalje i ukazuje nam na još ozbiljniji problem od očuvanja i negovanja ćirilice – na „hulje“ koje upozoravaju da se Srbija, kao i brojne druge evropske zemlje, suočava sa „belom kugom“, odnosno izumiranjem naroda. Po njegovom mišljenju, potpuno je svejedno da li Srba ima deset, ili tri miliona, jer nismo „ništa bolji ni ništa gori narod od drugih“. Po ovoj logici, jedino Amerikanci kao „izuzetan narod“ po premisi brojnih američkih ličnosti, uključujući i progresivnog Baraka Obamu, treba da se razmnožavaju, dok ostali mogu i da izumru. Potpuno je svejedno. Kolegi Preleviću je u ovom kontekstu bitno ne koliko nas ima nego da smo „slobodni, pametni i oslobođeni hulja“. Koji je nivo pameti koju nam želi (i do koje sam može da dosegne) jasno je iz njegovog teksta, a da se nazreti i kako zamišlja slobodu i procenjuje hulje. Slobodni, pametni i časni bićemo tek kada svi budemo govorili isključivo engleski (kad već nismo bili dovoljno otvoreni da prihvatimo turski), kada nam vrhunsko bogatstvo bude švajcarski franak i kada se odreknemo svih predaka i tradicije. Do tada smo hulje koje zaslužuju samo da izumru.