Suverenost na prvom mestu, ali američka suverenost

Tramp pred UN

Javno izrečene reči lidera pred velikim međunarodnim forumima obično su visokoparne fraze i gromka zaklinjanja u opšte principe koji ne moraju da imaju – a i često nemaju – neposredan politički efekat. Drugačiji pristup zauzeo je američki predsednik Donald Tramp u govoru koji je održao na sedamdeset drugom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 19. septembra

Govor predsednika SAD Donalda Trampa na Generalnoj skupštini UN bio je tako oštar da je severnokorejski ministar spoljnih poslova ukazao kako je reč o „objavi rata“ i da stoga Severna Koreja ima pravo da obara američke vojne avione čak i ako se ne nalaze u njihovom državnom vazdušnom prostoru. Trampova pretnja da će „u potpunosti uništiti Severnu Koreju“ ako Sjedinjene Države budu prinuđene da brane sebe ili svoje saveznike po svoj prilici žestoko će odjeknuti u zemlji koja je već doživela teška razaranja i ljudske žrtve tokom Korejskog rata i u kojoj državni propagandni aparat održava sećanje na ove tragične događaje kao važnu sastavnicu kolektivnog identiteta (videti antrfile).

[restrict]

SUVERENOST No vratimo se prvo na jednu opštiju temu Trampovog govora, koja je nekima dala povoda da u njemu potraže koherentno izlaganje Trampovog pristupa spoljnopolitičkim izazovima (što je samo po sebi vrlo teško, a možda i nemoguće!). Radi se o suverenosti kao ključnom principu međunarodnih odnosa (reči suverenost ili suverenitet Tramp je upotrebio 21 put). „Ako hoćemo da prigrlimo prilike koje nas čekaju u budućnosti i zajedno prevaziđemo sadašnje opasnosti, ne može biti zamene za snažne, suverene i nezavisne nacije – nacije koje su utemeljene u sopstvenoj istoriji i koje grade sopstvenu sudbinu.“

Pored toga, američki predsednik je ukazao liderima drugih zemalja da će „uvek stavljati Ameriku na prvo mesto“. Međutim, teško je usaglasiti navode u Trampovom govoru u kome se ističe princip suverenosti kao temelj međunarodnih odnosa i one u kojima se oštro kritikuju unutrašnja previranja u pojedinim državama, na primer u Venecueli. Tramp je naveo kako je „socijalistička diktatura Nikolasa Madura nanela velike boli i patnju dobrim ljudima u toj zemlji“. „Ovaj korumpirani režim je uništio prosperitetnu naciju nametanjem propale ideologije koja je proizvela siromaštvo i bedu svugde gde se okušala (…) Problem u Venecueli nije to što je socijalizam loše primenjen već naprotiv što je verno primenjivan“, nastavio je američki predsednik. Predstavnici Venecuele u UN ukazali su da je reč o govoru koji bi pristajao Ronaldu Reganu, iz doba teških hladnoratovskih zategnutosti.

Čak i ako se zanemari ovaj ideološki motivisani umetak kod nekoga koga pristalice prikazuju kao izrazito pragmatičnog i ideologije lišenog lidera, ostaje nedvosmisleni utisak da je predsednik koji insistira na suverenosti zašao u unutrašnja pitanja jedne države uz još ranije otvorenu mogućnost da će SAD intervenisati kada su po sredi venecuelanski unutrašnji poslovi.

Ova nesaglasja privukla su pažnju i američkih komentatora. „Ako je poštovanje suverenosti jedan od stubova svetskog sistema, da li bi iko trebalo da brine koju ideologiju ili ekonomski sistem primenjuju pojedine države, sve dok ih ne nameću drugima?“, zapitao se Fred Kamlan na liberalnom portalu Slejt.

Drugi kritičari su ukazali da je govor dobro poslužio kao pretekst različitim državama da usmere oštricu prema SAD. Iranski ministar spoljnih poslova nazvao ga je „neznalačkim govorom mržnje koji pripada srednjovekovlju“. Severnokorejski predstavnik napustio je zasedanje uoči Trampovog obraćanja, ali diplomatija ove države nije propustila da uporedi Trampov govor sa „lavežom psa“. Pojedini američki saveznici takođe nisu bili blagonakloni. „Bio je to pogrešan govor, upućen pogrešnoj publici“, ukazala je švedska ministarka spoljnih poslova Margot Valstrom. Deluje da je francuski predsednik Emanuel Makron čitavo svoje obraćanje koncipirao kao „utuk“ na Trampov govor pošto je istakao međuzavisnost država u internacionalnom poretku i važnost zajedničkog pristupa u rešavanju problema. Među retkim oduševljenim slušaocima govora bio je izraelski premijer Benjamin Netanijahu, koji je aplaudirao sa galerije i koji je kasnije izjavio da je reč o najhrabrijem govoru koji se čuo u UN poslednjih tridesetak godina.

Sagledavanje centralnog mesta suverenosti u Trampovim spoljnopolitičkim opaskama (reč agenda namerno izbegavamo!) navelo je neke ranije analitičare na pogrešan trag da je posredi jedan izolacionistički pristup spoljnim poslovima. Dosadašnje prilike uverile su nas u suprotno. Naime, Trampu je možda suverenost na prvom mestu. Američka, dapače. Suverenost drugih država u međunarodnoj areni može biti žrtva američkih interesa. Taj intervencionistički pristup će možda manje biti opravdavan brigom o ljudskim pravima i ugroženom demokratijom, a više interesima i bezbednošću američkih saveznika. Među kojima su naravno i pojedine istočnoazijske zemlje.

KOREJA Vrhunac Trampovog govora u kome govori o „potpunom uništenju Severne Koreje“ u slučaju ugroženosti Sjedinjenih Država ili njihovih saveznika izazvao je najburnije severnokorejske reakcije. Ri Jong Ho, severnokorejski ministar spoljnih poslova, izjavio je da „ceo svet treba da jasno zapamti da su Sjedinjene Države objavile rat“ njegovoj zemlji. Da se zna.

Ri je takođe naveo da je „američki predsednik počinio nepopravljivu grešku“ i da „niko drugi do sam Tramp nije na samoubilačkoj misiji“. Pretnje u severnokorejskim medijima i istupima zvaničnika uperene prema Sjedinjenim Državama nisu novost. Rodong sinmun, zvanični list severnokorejske vladajuće partije, upozorio je da će zbog novouvedenih sankcija Pjongjangu Sjedinjene Države biti bačene u „nezamislivo more vatre“. Periodično se emituje video-materijal na kome su prikazani američki gradovi u plamenu, avioni, brodovi i druge potencijalne mete.

Dodatnu dozu zabrinutosti unosi sve veća preciznost u korejskim pretnjama. Ukazivanje na mogućnost da će biti napadnuti američki avioni i izvan korejskog vazdušnog prostora je novost (ali ne nešto bez presedana, videti antrfile). Korejske pretnje postale su veoma precizne, što su još u avgustu zapazili komentatori američkog lista Atlantik. Tada je Tramp povukao još jednu u nizu crvenih linija uz ukazivanje na potencijalnu odmazdu, dok je Korejska centralna novinska agencija izdala saopštenje u kojem piše da Koreja „ozbiljno razmatra plan napada na Guam simultanom vatrom četiri Hvasong-12 strateške rakete srednjeg dometa kako bi paralisala neprijateljske snage u važnoj vojnoj bazi i uputila poslednje upozorenje Sjedinjenim Državama“. Ovi koraci su, između ostalih, za neke američke analitičare znak da se različiti, realni i precizni scenariji o vojnom sukobu sa SAD razrađuju u vrhu severnokorejskog rukovodstva.

Još jedan rascep u ionako do krajnjih granica zategnutim severnokorejsko-američkim odnosima predstavljaju lične uvrede upućene na račun severnokorejskog lidera Kim Džong Una. Tramp ga je označio kao „Raketaša“ (i na svom tviter profilu i u govoru), a rukovodstvo na čijem je čelu kao „bandu kriminalaca“.

Istina, sa govornice u sali UN i ranije su se čule uvrede na račun predsednika, kao i vrlo lične razmene mišljenja i gestova među vođama država. Sovjetski lider Nikita Hruščov lupao je cipelom, dok je predsednik Americi bliskih Filipina kritikovao SSSR. Ugo Čaves je upoređivao Džordža Buša sa đavolom, dok je ovaj potonji čitav niz zemalja nazvao „osovinom zla“.

Ni Trampu nije strano korišćenje nadimaka kako bi omalovažio svoje političke protivnike. Ali međunarodni odnosi nisu preliminarni izbori u Ajovi, zabeležio je komentator portala Politiko Majkl Krauli. Prema njegovim rečima unošenje ličnog elementa u sukob SAD i Severne Koreje može da bude posebno nezgodno. Ričard Has, zvaničnik u Beloj kući za vreme Džordža Buša Starijeg, izjavio je da je koncentrisanost na ličnost Sadama Huseina u Bušovim javnim nastupima postala opterećenje pošto je pobedonosno okončan Prvi zalivski rat, a Sadam Husein i dalje ostao na čelu Iraka. Ni daleko odmereniji Barak Obama nije izbegao ovu zamku kada je ruskog predsednika Vladimira Putina nazvao „šeprtljom“.

U ovako napetim spoljnopolitičkim odnosima lični utisci mogu da imaju odlučujuću ulogu, a razmena uvreda među liderima (Kim je Trampa nazvao „starkeljom“) može samo da odmogne. Džoel Vit, ekspert za Koreju sa Kolumbija univerziteta, rekao je kako su „odnosi već tako loši da nisam siguran koliko bi gori uopšte mogli da budu“. „Ali ako nešto sigurno može da ih pogorša, to su teške lične uvrede među liderima“, zaključio je Vit.  

TOTALNO UNIŠTENJE, ZAR OPET?

U govoru pred UN Tramp je citirao reči američkog predsednika Harija Trumana, potpisnika deklaracije kojom je ustanovljena Organizacija Ujedinjenih nacija. Tramp je naveo reči iz posebne poruke koju je Truman uputio Kongresu 19. decembra 1947. godine u kojoj kaže da „uspeh Ujedinjenih nacija zavisi od pojedinačne snage njenih članica“. Ovom porukom je Truman zatražio od Kongresa da usvoji zakonski predlog za finansiranje Maršalovog plana.

Olivija Veksman, novinarka Tajma, uočila je kako, i pored različitog pristupa organizacijama kolektivne bezbednosti, Trampa i Trumana zloćudno povezuju pretnje totalnim razaranjem Koreje.

Doduše, Truman je te pretnje i sproveo u delo. Din Rast, zvaničnik Stejt departmenta zadužen za istočnu Aziju, naveo je da su američki avioni bombardovali „sve što se mrda u Severnoj Koreji, kamen na kamenu“. Kertis Lemej, koji je predvodio Stratešku vazdušnu komandu, izjavio je kasnije: „Tokom otprilike trogodišnjeg perioda mi smo pobili oko 20 procenata stanovništva Koreje, ili kao neposredne žrtve rata ili od gladi i iscrpljenosti.“ Na Koreju je bačeno, procenjuje se, 635.000 tona bombi – više nego u svim američkim dalekoistočnim kampanjama tokom Drugog svetskog rata.

Ove činjenice, kao što smo pomenuli, imaju priličnu ulogu u severnokorejskom istorijskom pamćenju i odbrambenoj ideologiji.

Svaki pokret američke avijacije izaziva pažnju. Pentagon je u subotu 24. septembra izjavio kako su poslati bombarderi B-1B i lovci F-15 iznad mora severno od Demilitarizovane zone koja razdvaja dve države. Dejna Vajt, glavni portparol ministarstva odbrane, navela je kako je ovo najsevernije dokle su leteli američki avioni u ovom području u 21. veku.

Korejska pretnja da su spremni da obaraju američke avione i izvan severnokorejskog vazdušnog prostora postaje razumljivija. No zlokobnom je čini to što ovakvi incidenti nisu bez presedana po uspostavljanju primirja 1953. godine. Severnokorejski lovci su u aprilu 1969. godine oborili nenaoružani američki špijunski avion. Tom prilikom je stradao 31 Amerikanac. Koreja je tada tvrdila da je avion zašao duboko u njen vazdušni prostor. Amerikanci su, s druge strane, insistirali na tome da je avion bio pedeset nautičkih milja udaljen od severnokorejske obale.

[/restrict]