Сувереност на првом месту, али америчка сувереност

Трамп пред УН

Јавно изречене речи лидера пред великим међународним форумима обично су високопарне фразе и громка заклињања у опште принципе који не морају да имају – а и често немају – непосредан политички ефекат. Другачији приступ заузео је амерички председник Доналд Трамп у говору који је одржао на седамдесет другом заседању Генералне скупштине Уједињених нација, 19. септембра

Говор председника САД Доналда Трампа на Генералној скупштини УН био је тако оштар да је севернокорејски министар спољних послова указао како је реч о „објави рата“ и да стога Северна Кореја има право да обара америчке војне авионе чак и ако се не налазе у њиховом државном ваздушном простору. Трампова претња да ће „у потпуности уништити Северну Кореју“ ако Сједињене Државе буду принуђене да бране себе или своје савезнике по свој прилици жестоко ће одјекнути у земљи која је већ доживела тешка разарања и људске жртве током Корејског рата и у којој државни пропагандни апарат одржава сећање на ове трагичне догађаје као важну саставницу колективног идентитета (видети антрфиле).

[restrict]

СУВЕРЕНОСТ Но вратимо се прво на једну општију тему Трамповог говора, која је некима дала повода да у њему потраже кохерентно излагање Трамповог приступа спољнополитичким изазовима (што је само по себи врло тешко, а можда и немогуће!). Ради се о суверености као кључном принципу међународних односа (речи сувереност или суверенитет Трамп је употребио 21 пут). „Ако хоћемо да пригрлимо прилике које нас чекају у будућности и заједно превазиђемо садашње опасности, не може бити замене за снажне, суверене и независне нације – нације које су утемељене у сопственој историји и које граде сопствену судбину.“

Поред тога, амерички председник је указао лидерима других земаља да ће „увек стављати Америку на прво место“. Међутим, тешко је усагласити наводе у Трамповом говору у коме се истиче принцип суверености као темељ међународних односа и оне у којима се оштро критикују унутрашња превирања у појединим државама, на пример у Венецуели. Трамп је навео како је „социјалистичка диктатура Николаса Мадура нанела велике боли и патњу добрим људима у тој земљи“. „Овај корумпирани режим је уништио просперитетну нацију наметањем пропале идеологије која је произвела сиромаштво и беду свугде где се окушала (…) Проблем у Венецуели није то што је социјализам лоше примењен већ напротив што је верно примењиван“, наставио је амерички председник. Представници Венецуеле у УН указали су да је реч о говору који би пристајао Роналду Регану, из доба тешких хладноратовских затегнутости.

Чак и ако се занемари овај идеолошки мотивисани уметак код некога кога присталице приказују као изразито прагматичног и идеологије лишеног лидера, остаје недвосмислени утисак да је председник који инсистира на суверености зашао у унутрашња питања једне државе уз још раније отворену могућност да ће САД интервенисати када су по среди венецуелански унутрашњи послови.

Ова несагласја привукла су пажњу и америчких коментатора. „Ако је поштовање суверености један од стубова светског система, да ли би ико требало да брине коју идеологију или економски систем примењују поједине државе, све док их не намећу другима?“, запитао се Фред Камлан на либералном порталу Слејт.

Други критичари су указали да је говор добро послужио као претекст различитим државама да усмере оштрицу према САД. Ирански министар спољних послова назвао га је „незналачким говором мржње који припада средњовековљу“. Севернокорејски представник напустио је заседање уочи Трамповог обраћања, али дипломатија ове државе није пропустила да упореди Трампов говор са „лавежом пса“. Поједини амерички савезници такође нису били благонаклони. „Био је то погрешан говор, упућен погрешној публици“, указала је шведска министарка спољних послова Маргот Валстром. Делује да је француски председник Емануел Макрон читаво своје обраћање конципирао као „утук“ на Трампов говор пошто је истакао међузависност држава у интернационалном поретку и важност заједничког приступа у решавању проблема. Међу ретким одушевљеним слушаоцима говора био је израелски премијер Бењамин Нетанијаху, који је аплаудирао са галерије и који је касније изјавио да је реч о најхрабријем говору који се чуо у УН последњих тридесетак година.

Сагледавање централног места суверености у Трамповим спољнополитичким опаскама (реч агенда намерно избегавамо!) навело је неке раније аналитичаре на погрешан траг да је посреди један изолационистички приступ спољним пословима. Досадашње прилике увериле су нас у супротно. Наиме, Трампу је можда сувереност на првом месту. Америчка, дапаче. Сувереност других држава у међународној арени може бити жртва америчких интереса. Тај интервенционистички приступ ће можда мање бити оправдаван бригом о људским правима и угроженом демократијом, а више интересима и безбедношћу америчких савезника. Међу којима су наравно и поједине источноазијске земље.

КОРЕЈА Врхунац Трамповог говора у коме говори о „потпуном уништењу Северне Кореје“ у случају угрожености Сједињених Држава или њихових савезника изазвао је најбурније севернокорејске реакције. Ри Јонг Хо, севернокорејски министар спољних послова, изјавио је да „цео свет треба да јасно запамти да су Сједињене Државе објавиле рат“ његовој земљи. Да се зна.

Ри је такође навео да је „амерички председник починио непоправљиву грешку“ и да „нико други до сам Трамп није на самоубилачкој мисији“. Претње у севернокорејским медијима и иступима званичника уперене према Сједињеним Државама нису новост. Родонг синмун, званични лист севернокорејске владајуће партије, упозорио је да ће због новоуведених санкција Пјонгјангу Сједињене Државе бити бачене у „незамисливо море ватре“. Периодично се емитује видео-материјал на коме су приказани амерички градови у пламену, авиони, бродови и друге потенцијалне мете.

Додатну дозу забринутости уноси све већа прецизност у корејским претњама. Указивање на могућност да ће бити нападнути амерички авиони и изван корејског ваздушног простора је новост (али не нешто без преседана, видети антрфиле). Корејске претње постале су веома прецизне, што су још у августу запазили коментатори америчког листа Атлантик. Тада је Трамп повукао још једну у низу црвених линија уз указивање на потенцијалну одмазду, док је Корејска централна новинска агенција издала саопштење у којем пише да Кореја „озбиљно разматра план напада на Гуам симултаном ватром четири Хвасонг-12 стратешке ракете средњег домета како би паралисала непријатељске снаге у важној војној бази и упутила последње упозорење Сједињеним Државама“. Ови кораци су, између осталих, за неке америчке аналитичаре знак да се различити, реални и прецизни сценарији о војном сукобу са САД разрађују у врху севернокорејског руководства.

Још један расцеп у ионако до крајњих граница затегнутим севернокорејско-америчким односима представљају личне увреде упућене на рачун севернокорејског лидера Ким Џонг Уна. Трамп га је означио као „Ракеташа“ (и на свом твитер профилу и у говору), а руководство на чијем је челу као „банду криминалаца“.

Истина, са говорнице у сали УН и раније су се чуле увреде на рачун председника, као и врло личне размене мишљења и гестова међу вођама држава. Совјетски лидер Никита Хрушчов лупао је ципелом, док је председник Америци блиских Филипина критиковао СССР. Уго Чавес је упоређивао Џорџа Буша са ђаволом, док је овај потоњи читав низ земаља назвао „осовином зла“.

Ни Трампу није страно коришћење надимака како би омаловажио своје политичке противнике. Али међународни односи нису прелиминарни избори у Ајови, забележио је коментатор портала Политико Мајкл Краули. Према његовим речима уношење личног елемента у сукоб САД и Северне Кореје може да буде посебно незгодно. Ричард Хас, званичник у Белој кући за време Џорџа Буша Старијег, изјавио је да је концентрисаност на личност Садама Хусеина у Бушовим јавним наступима постала оптерећење пошто је победоносно окончан Први заливски рат, а Садам Хусеин и даље остао на челу Ирака. Ни далеко одмеренији Барак Обама није избегао ову замку када је руског председника Владимира Путина назвао „шепртљом“.

У овако напетим спољнополитичким односима лични утисци могу да имају одлучујућу улогу, а размена увреда међу лидерима (Ким је Трампа назвао „старкељом“) може само да одмогне. Џоел Вит, експерт за Кореју са Колумбија универзитета, рекао је како су „односи већ тако лоши да нисам сигуран колико би гори уопште могли да буду“. „Али ако нешто сигурно може да их погорша, то су тешке личне увреде међу лидерима“, закључио је Вит.  

ТОТАЛНО УНИШТЕЊЕ, ЗАР ОПЕТ?

У говору пред УН Трамп је цитирао речи америчког председника Харија Трумана, потписника декларације којом је установљена Организација Уједињених нација. Трамп је навео речи из посебне поруке коју је Труман упутио Конгресу 19. децембра 1947. године у којој каже да „успех Уједињених нација зависи од појединачне снаге њених чланица“. Овом поруком је Труман затражио од Конгреса да усвоји законски предлог за финансирање Маршаловог плана.

Оливија Вексман, новинарка Тајма, уочила је како, и поред различитог приступа организацијама колективне безбедности, Трампа и Трумана злоћудно повезују претње тоталним разарањем Кореје.

Додуше, Труман је те претње и спровео у дело. Дин Раст, званичник Стејт департмента задужен за источну Азију, навео је да су амерички авиони бомбардовали „све што се мрда у Северној Кореји, камен на камену“. Кертис Лемеј, који је предводио Стратешку ваздушну команду, изјавио је касније: „Током отприлике трогодишњег периода ми смо побили око 20 процената становништва Кореје, или као непосредне жртве рата или од глади и исцрпљености.“ На Кореју је бачено, процењује се, 635.000 тона бомби – више него у свим америчким далекоисточним кампањама током Другог светског рата.

Ове чињенице, као што смо поменули, имају приличну улогу у севернокорејском историјском памћењу и одбрамбеној идеологији.

Сваки покрет америчке авијације изазива пажњу. Пентагон је у суботу 24. септембра изјавио како су послати бомбардери Б-1Б и ловци Ф-15 изнад мора северно од Демилитаризоване зоне која раздваја две државе. Дејна Вајт, главни портпарол министарства одбране, навела је како је ово најсеверније докле су летели амерички авиони у овом подручју у 21. веку.

Корејска претња да су спремни да обарају америчке авионе и изван севернокорејског ваздушног простора постаје разумљивија. Но злокобном је чини то што овакви инциденти нису без преседана по успостављању примирја 1953. године. Севернокорејски ловци су у априлу 1969. године оборили ненаоружани амерички шпијунски авион. Том приликом је страдао 31 Американац. Кореја је тада тврдила да је авион зашао дубоко у њен ваздушни простор. Американци су, с друге стране, инсистирали на томе да је авион био педесет наутичких миља удаљен од севернокорејске обале.

[/restrict]