Belgijski reditelj Jan Fabr, umetnik čiji je dvadesetčetvoročasovni spektakl Olimp otvorio ovogodišnji Bitef (o tome više na drugim stranama ovog broja Pečata), upitan s kojim osećanjem dolazi u našu zemlju, odgovara: „Volim da dođem ovde! Ovo je veoma strastven grad, veoma strastveni su ljudi. A strast je strast!“ Neobičan odgovor umetnika, ubeđenog inače i da se savremena realnost ne razlikuje mnogo od grčke tragedije, podstiče nas da se zamislimo nad utiskom koji naš mentalitetski sklop isijava izoštrenom pogledu. Privlačni grupni portret suočava nas i sa pitanjem o prirodi strasti koju drugi vide u nama. Jer pronicljivi posmatrači drugačije prepoznaju i imenuju ono što mi sami, inače skloni samoposmatranju, odavno razumemo kao apatiju i umrtvljenost. Ako Fabr tvrdi da jesmo strasni, a poznato je da ovde i nije baš redak gost, dalje – ako strast (po definiciji) jeste snažno osećanje prema nekome ili nečemu, blisko stradanju, trpnji, i ako se to jako osećanje od afekta razlikuje tako što ne nastupa kao trenutno stanje nego predstavlja trajno usmerenje čitave čovekove duše, dakle – ako je to sve tako, sledi pitanje: prema čemu taj emotivni i duhovni kvalitet mi pokazujemo? Da li strast iskazujemo u svojim opredeljenjima i izborima, u istrajavanju na odbrani i zastupanju uverenja koja smo izgradili, u nastojanju da pred sobom i drugima osnažimo i utemeljimo te izbore?
[restrict]
U ovim nedoumicama možda i život svakodnevice može biti merodavno ogledalo, ali poznavaoci naših naravi pre bi nas usmerili prema sferi politike za koju Srbi vole da kažu kako je „život nasušni“. Ako bismo gustinu nacionalne strastvenosti, srčanosti, hrabrosti i građanske čvrstine (što bi strasne ljude trebalo da obeležava) određivali odnosom prema pitanjima iz sfere politike i društveno-političkih podsticaja, zaključci nam verovatno ne bi činili zadovoljstvo. Ne bi ni Fabru. Jer upravo u pomenutoj sferi društvenog bitisanja, naši, srpski, odgovori bivaju nemušti i tunjavi, oportuni i probitačni.
Nedavno nas je jedan datum suočio sa tom, čini nam se – novostečenom nit si studen, nit si vreo – prirodom i običajem da se klonimo „opasnih“ tema, da ćutimo i čekamo da vreme proseje sudanija o događajima i stav prema istorijskim ličnostima. Reč je o tri godišnjice koje su se sudarile između prošlog i ovog broja Pečata, tačnije u nedelju 24. septembra: Večernje novosti su godine 1986. tog dana objavile izvode iz Memoranduma SANU; godinu dana kasnije održana je prelomna Osma sednica CK SK Srbije, dok su 2000. održani izbori koji su okončali vlast Slobodana Miloševića.
Javne pažnje ovim događajima nije nedostajalo, mediji su se odazvali, analitičari se isprsili, javnost ustalasala… ali jasnim argumentima i utemeljenim stavovima kao da još vreme nije, pa je sve ostalo kako je i bilo: neodređeno i nekako sa bezbedne distance koja ne traži svrstavanje. Na neku drugu, okrugliju godišnjicu možda će biti više javne i ličnih hrabrosti.
Da jesmo to što nam dobronamerno spočitavaju – dakle strasni – zar bi još uvek, posle bezmalo više decenija oklevali da se čvrsto, a ne interesno i potpuno ideološki, odredimo prema pomenutim događajima? Zbog čega bismo, recimo, tvrdili (uz činjenično i kontekstualno do besmisla relativizirajuće iskaze) da još uvek živimo Osmu sednicu, a to bez poštenog sagledavanja onoga što se tada zaista desilo i šta je sve tom događaju prethodilo? Zašto bismo, čast izuzecima, dopuštali da se u javnoj sferi, kao normalna stvar, nepomerivo zastupaju stavovi prema kojima je Slobodan Milošević i heroj i hulja, i pobednik i gubitnik, zbog čega bismo tako istrajno produžavali sve besmislene i nečasne fame oko Memoranduma SANU kao tobožnjeg stvarnog inspiratora ratova devedesetih? Dakle sve to traje, kao da nismo svedoci, učesnici i žrtve koje su živele i doživele sve ono što čini strašni sklop naše prošlosti i sadašnjice kao neposredne posledice događaja o kojima danas ne dajemo razumljive i kategorične sudove! Osvrćući se na vreme Osme sednice, istoričar Predrag J. Marković kaže: „Srbija je u to vreme imala najborbeniju i najmasovniju intelektualnu opoziciju, pored Poljske i Mađarske, i veoma borbene radnike. Intelektualci su pristali da se demokratizacija odloži posle ustavnih reformi…“
Da li bismo, kada bi se istorija ponovila, i Srbija preko noći porodila najborbeniju intelektualnu opoziciju, drugačije danas živeli, naše nedoumice bile razrešavane pravičnije a sve ale i bauci poštenije imenovani?
Rekosmo da nas je i Jan Fabr podstakao da se zamislimo: Imamo li snage da budemo strasni, i ako nemamo – zbog čega je tako? Da li nas pravim odgovorima upućuju oni koji tvrde da je sumrak počeo onda kada smo poverovali da je manijakalna težnja da budemo deo zapadnog sveta vredna svih žrtvi, a da se možemo uklopiti u merila i zahteve tog sveta samo ukoliko bez rezerve pristupimo njihovom konceptu, usvajanjem zapadnih vrednosti, dakle reformama, menjanjem svesti…
Šta je pak, ne samo danas već decenijama unazad, srž zapadne ideje, odnosno sistema zapadnih vrednosti? Odgovor je jednostavan, i tamo kuda smo se uputili oko njega se ne kolebaju: neoliberalizam! Potražimo li dalje srž te neoliberalne ideje kojoj smo svoju strast ovih godina posvetili, susrešćemo nešto veliko i za pitanja strasti malo nepodobno, susrešćemo – tržište. Pojednostavljeno, no ne i neprecizno, neoliberalna doktrina nas uči da smo srećni ako se potčinimo i priznamo apsolutnu vladavinu te jedne sile – tržišta. Zanimljivo je, međutim, da se upravo rodno mesto liberalizma – Zapad – dohvatilo jeretičke ideje obračuna sa bogom tržišta. U kritički nastrojenom, informativnom istorijskom pregledu, pod naslovom Liberalizam: ideja koja je progutala svet (Gardijan, prevod Peščanik) Stiven Metkalf kaže:
Što se više svet približava viziji idealnog tržišta sa savršenom konkurencijom, to se više uočavaju zakonitost i „naučnost“ u ponašanju ljudi kao gomile. Svakog dana, u svakom pogledu, sami težimo da sve više napredujemo kao raštrkani, tihi, anonimni kupci i prodavci – i niko više ne mora da nas podstiče na to! Svakog dana želju da budemo nešto više od običnih konzumenata gledamo sa nostalgijom ili je smatramo elitizmom…
Ovdašnja politička elita usvojila je liberalne postavke, danas ih sa lakoćom reprodukuje. Kada je nedavno u emisiji Upitnik na RTS-u predsednik države odgovarao na pitanja koja su sudbinski važna, rekao je, bezmalo lakonski: Malo ljudi će izgubiti posao, ali mnogo više će dobiti posao. To je zakon tržišta.
[/restrict]
