KA EVROAZIJSKOM STRATEŠKOM TROUGLU

Poraz Islamske države označava i konačni neuspeh SAD da realizuju sopstveni projekat „Velikog Bliskog istoka“ kojem se najviše suprotstavlja Iran, vodeća sila „šiitskog luka“

Tokom jula SAD su uvele nove sankcije Iranu, uz pretnju da Amerika „neće tolerisati provokativno i destabilizirajuće ponašanje Irana“. Prethodno je Stejt department, u izveštaju o međunarodnom terorizmu za 2016, označio Iran kao „vodeću zemlju koja sponzoriše svetski terorizam“. U ovom dokumentu navodi se da „Iran čvrsto podržava antiizraelske grupe, kao i zastupnike koji su destabilizovali ionako razarajuće konflikte u Iraku, Siriji i Jemenu“: „Teheran nastavlja da regrutuje šiitske ekstremiste u Avganistanu i Pakistanu za borbu u Siriji i Iraku, dok iranska podrška libanskom Hezbolahu ostaje nepromenjena.“

Optužbama koje iznosi američka administracija protivreči činjenica da je Iran i sam u junu postao meta terorista Islamske države, samozvanog islamskog kalifata. U koordiniranim napadima na iranski parlament – Medžlis, i mauzolej vođe Islamske revolucije, ajatolaha Homeinija u Teheranu, poginulo je 12 ljudi, a oko 40 je ranjeno. Uprkos napadima, predsednik Hasan Rohani najavio je još odlučniju borbu „protiv regionalnog terorizma, ekstremizma i nasilja“. Američka administracija prikriva i to da se jedinice iranske Revolucionarne garde u Siriji i Iraku sukobljavaju s istim akterima – teroristima Islamske države – koje sponzorišu SAD i njeni saveznici. Upravo su ruska vojna pomoć vladi u Damasku i snažna iranska podrška vladama u Damasku i Bagdadu dovele Islamsku državu na rub poraza.

Iran je potom na novi paket sankcija koje je proglasio Vašington odgovorio uskraćivanjem viza i pristupa bankovnim računima pripadnicima američkih oružanih snaga i obaveštajnih službi, i na taj način postao prva zemlja u svetu koja je uvela sankcije SAD zbog „direktne podrške terorizmu na Bliskom istoku“.

[restrict]

AMERIKA JE STVORILA ISLAMSKU DRŽAVU Stvarne razloge zbog kojih SAD po svaku cenu nastoje da suzbiju iranski uticaj, nastavljajući da podržavaju Islamsku državu (uprkos obećanjima Donalda Trampa), otkrio je Henri Kisindžer („siva eminencija“ američke spoljne politike i zvanični savetnik predsednika Trampa), u autorskom tekstu pod naslovom Haos i poredak u svetu koji se menja: „Većina antiisisovskih sila (uključujući i šiitski Iran i vodeće sunitske zemlje) slažu se u potrebi da Islamsku državu treba uništiti. Međutim, koji entitet bi zatim trebalo da nasledi tu teritoriju? Koalicija sunita? Ili sfera uticaja u kojoj dominira Iran? Odgovor je nedostižan, imajući u vidu da Rusija i NATO podržavaju sukobljene frakcije. Ukoliko teritoriju Islamske države zauzme iranska Revolucionarna garda ili šiitske snage koje obučava Iran, posledica toga bi moglo da bude formiranje luka od Teherana do Bejruta koji bi mogao da znači uspon novog radikalnog iranskog carstva.“

Poraz Islamske države u Siriji i Iraku označava i konačni neuspeh SAD da realizuju sopstveni projekat „Velikog Bliskog istoka“. Ovom projektu danas se suprotstavlja savez koji okuplja legitimnu vladu u Siriji, Irak, Hezbolah u Libanu i Islamsku Republiku Iran. Otuda je razumljivo da Kisindžer (kako potvrđuje i prošlogodišnja izjava za nemački Algemajne cajtung) glavnu pretnju po američke interese u ovom delu sveta prepoznaje upravo u „potencijalnoj dominaciji Irana“. Iran je vodeća sila takozvanog šiitskog luka (koji se proteže od Irana, preko Iraka i Sirije, sve do Libana i Jemena na jugu) i moćna protivteža američkom subimperijalnom projektu – sunitskoj i vehabijskoj Saudijskoj Arabiji, oko koje su okupljene „zalivske monarhije“, lojalne SAD. Činjenica da je Amerika, uz pomoć Saudijske Arabije i Katara, finansirala stvaranje Islamske države, obučavala i opremale njene „borce i aktiviste“, kao i takozvanu „umerenu opoziciju“, u međuvremenu je postala notorna. Ovu snažnu podršku potvrđuju i svakodnevni izveštaji „sa terena“. „Amerika je stvorila Islamsku državu“, ponovio je predsednik SAD Donald Tramp neposredno posle izbora, upirući prstom u Baraka Obamu i Hilari Klinton.

Prema rečima analitičara Šejna Kvina: „U mejlu koji je kasnije objavio Vikiliks, Hilari Klinton otkriva: ’Saudijska Arabija … pruža tajnu finansijsku i logističku podršku ISIL-u i drugim radikalnim sunitskim grupama u regionu (Sirija).’ Ovaj kritični dokaz, koji nikad nije bio namenjen javnosti, otkriva da su SAD svesno podržavale ISIS i druge terorističke grupe – tokom osam godina Obamine administracije pružile su Saudijskoj Arabiji pomoć u naoružanju i vojnoj opremi vrednu više od 50 milijardi dolara.“

OPERACIJA „AJAKS“ Kao najmoćnija sila ovog dela sveta i jedina država koja vodi zaista nezavisnu politiku, Iran već decenijama predstavlja kamen o koji se spotiču svi američki planovi za Bliski i Srednji istok. Američke sankcije protiv Irana zapravo su na snazi još od 1996. godine. Predsednik Džordž Buš Mlađi 29. januara 2002. u svom „izveštaju o stanju nacije“ uvrstio je Iran među zemlje koje čine mitsku „osovinu zla“. U aprilu 2006. novinar Sejmur Herš je u Njujorkeru obelodanio tajni plan Pentagona za napad na Iran, koji je uključivao i mogućnost upotrebe taktičkog nuklearnog oružja, što bi, prema približnim procenama, dovelo do smrti najmanje tri miliona ljudi, izlažući milione radioaktivnim agensima i zahvatajući široke oblasti Avganistana, Pakistana i Indije. Antiiranska retorika i pretnje ratom (kao i dosledna podrška Saudijskoj Arabiji) niz decenija čine jednu od konstanti američke politike i ujedinjuju gotovo sve značajne aktere na političkoj sceni SAD, uključujući i Donalda Trampa, Džona Mekejna ili Hilari Klinton. Demonizacija Irana zbog navodnog „islamizma“ i „podrške međunarodnom terorizmu“ zapravo počinje od trenutka kada je u ovoj zemlji zbačen prozapadni režim šaha Reze Pahlavija, a Iran odbacio (polu)kolonijalni status koji su mu decenijama nametale zapadne sile – Britanija i SAD.

Tokom šahove vladavine, zemljom koja je tonula u korupciju i siromaštvo, praktično je vladala Anglo-iranska naftna kompanija (AIOC). „Decenijama su Britanci bukvalno otimali iransku naftu“, konstatuje iranski publicista Bahman Nirumand. Šah je predstavljao marionetu najpre u britanskim, potom u američkim rukama. Kada je iranski premijer Mohamed Mosadek nacionalizovao kompaniju i iransku naftnu industriju, 1952. usledio je državni udar u organizaciji CIA. Konci operacije pod šifrovanim nazivom „Ajaks“ vučeni su iz američke ambasade u Teheranu. Nacionalizacija je potom poništena, a uprava nad kompanijom i Iranom prešla je u ruke konzorcijuma američkih i britanskih firmi. „Tada je bilo više od 10.000 američkih savetnika u Iranu“, kaže Nirumand, „koji su vladali zemljom 25 godina.“ Ovi traumatični događaji predstavljaju klicu revolucije četvrt veka kasnije.

REVOLUCIJA GOLORUKIH Islamska Republika Iran stvorena je u Islamskoj revoluciji 1979. kojom je konačno srušena monarhija u Iranu. Revoluciji su prethodili masovni, verski utemeljeni i po svojoj prirodi konzervativni nemiri. Za razliku od mnogih drugih, ona nije inspirisana ni finansirana spolja. Ubrzo po povratku u zemlju, tokom noći 1. aprila 1979. godine, imam Homeini proglasio je Islamsku Republiku Iran. Proklamovani cilj nove vlade je „stvaranje potpuno islamskog sistema vladavine zasnovanog na učenjima poslanika Muhameda i njegovih naslednika“, što Iransku Republiku određuje kao teokratiju i čini je gotovo jedinstvenim primerom na kraju XX veka.

Francuski mislilac Mišel Fuko pozdravio je islamsku „revoluciju golorukih“ kao „prvu transmodernu revoluciju našeg doba“ i „prvu veliku pobunu protiv globalnih sistema“: „Iranska nacija odbacuje modernizam kao politički projekat i kao princip društvene transformacije, ne samo zbog načina na koji Pahlavi dinastija interpretira modernizam nego zbog samog principa koji reflektuje: modernizaciju jedne islamske zemlje u evropskom stilu.“

Prema priznanju savetnika Bele kuće Gerija Sika, „još od pada Sajgona ništa nije toliko uticalo na Ameriku kao revolucija u Iranu“. Direktor Naučnoistraživačkog centra „Ibn Sina“ u Sarajevu Ruholah G. Kangavari ovako ocenjuje domete i značaj pomenutog događaja: „Poredak uspostavljen islamskom revolucijom suštinski se razlikovao od prethodnog. Sistem koji je srušen bio je posve podređen zapadnom svetu i težio je potpunoj vesternizaciji društva, želeći tako potisnuti domicilnu (islamsko-iransku) kulturu i način življenja. Islamskom revolucijom Iran je izašao iz orbite Zapada, Amerike napose, te oslanjajući se na težnje za slobodom i nezavisnosti, u okvirima islamskog poretka okrenuo se preporodu potisnute domicilne kulture.“

VELIKI SOTONA Na spoljnopolitičkom planu, postrevolucionarni Iran je, za razliku od šahovog režima, smesta počeo da vodi nezavisnu i samostalnu spoljnu politiku, zasnovanu na „negiranju dominacije jedne sile“ (SAD). Njeni fundamentalni principi su odbacivanje strane dominacije (Zapada), borba protiv imperijalizma i podrška muslimanima i potlačenim širom sveta. Oštrica te borbe od početka je usmerena ka Americi. Prema čuvenoj formuli ajatolaha Homeinija (koju će ponoviti i ajatolah Hamnei), Amerika je „Veliki Sotona“.

Kako podvlače Godrat Ahmadijan i Moktar Nori: „Imamova misao se zasnivala na neprijateljstvu s Amerikom i insistiranju na nezavisnosti, nužnosti oslobađanja od vezanosti za Zapad i pozapadnjačenja, kao i na odricanju autentičnosti zapadnoj kulturi, te na isticanju globalnih aspekata iranskog političkog islama.“ U svojim govorima ajatolah Homeini tvrdi da „Zapad porađa životinju, i to ne bezazlenu životinju već životinju-zver, ubicu čoveka i ljudoždera. Napredak na Zapadu nije humanistički napredak… Na Zapadu nema ničeg osim zločina i izdaje“.

Napetost u odnosima sa Amerikom kulminira u novembru 1979, kada pripadnici Revolucionarne garde zauzimaju američku ambasadu u Teheranu i uzimaju za taoce 52 američka službenika. Opsada je trajala 444 dana. Događaj ima simbolični značaj: iz ove ambasade je vođen puč protiv Mosadeka. Pokušaj oslobađanja talaca okončava se novim i neslavnim porazom Amerike, pošto su helikopteri koji su prevozili komandose oboreni u centralnom Iranu.

U septembru 1980. usledio je napad susednog Iraka, pod vlašću tada američkog saveznika Sadama Huseina. Otvorenu agresiju podstakao je Zapad. Zapadne sile, kao i zvanični Rijad, stale su bezrezervno na stranu Iraka. Sukob će trajati narednih osam godina, pretvarajući se u rat iscrpljivanja novoproglašene Islamske Republike. Tokom 1988. američke snage razorile su nekoliko iranskih naftnih platformi i oborile iranski putnički avion sa 290 civila. Rat je okončan tek 1988. godine (zvanično 1990).

IZLAZAK IZ ORBITE ZAPADA Izlazeći iz orbite Zapada i odupirući se spoljnoj agresiji, Iran se okrenuo sopstvenom razvoju. Islamska revolucija omogućila je srazmerno brz i skladan razvoj Irana i pretvorila ga u jednu od najbezbednijih i najprosperitetnijih islamskih zemalja. U tom pogledu Iran će pokazati impresivne rezultate: ne toliko u životnom standardu stanovništva i luksuzu na zapadni način (to i nije cilj Islamske Republike, čiji prioriteti su socijalni, etički i kulturni, a ne materijalni), koliko u nauci, obrazovanju, kulturi, izdavaštvu. „Nova etika“ u obrazovanju i kulturi zasnovana je na islamskom učenju. Iran je danas moćna država, čiji značaj nadilazi značaj skromne regionalne sile. Stanovništvo je multietničko i ima oko 80 miliona, sa izuzetnim nivoom obrazovanja i veoma povoljnom starosnom strukturom (iranska nacija, sa više od 50 miliona mladih, jedna je od najmlađih na svetu).

U verskom pogledu, većina su šiiti, iako ima i sunita, hrišćana, Parsi, Jevreja i hinduista. Unutrašnja politika Teherana počiva na doslednoj verskoj toleranciji i rodnoj ravnopravnosti. O tome svedoči i položaj žena u Islamskoj Republici.

Ovome treba dodati i uspehe kao što su lansiranje sopstvenih telekomunikacionih satelita i domete u robotici. Iran je danas i kosmička sila, sa sopstvenim raketnim poligonom u Semnanu. Povodom 30. godišnjice Islamske revolucije s ovog poligona uspešno je lansirana raketa „Safir“.

IŠČEKIVANJE MAHDIJA, SPASITELJA U eshatološkom domenu, islamski preporod i revolucija u Iranu počivaju na očekivanju dolaska dvanaestog imama – Mahdija. Naziva se i Skrivenim imamom ili Imamom vremena. Mahdi je sin jedanaestog imama Hasana el Askarija, koji je još za života bio prinuđen da se skriva i oglašava putem posrednika („malo skrivanje“). Posle smrti poslednjeg Mahdijevog predstavnika počinje njegovo „veliko skrivanje“. Prema verovanju šiita, on je i danas živ, premda nedostupan ljudima, a obznaniće se tek na kraju sveta, uoči konačne bitke.

Iran i veliki deo islamskog sveta živi u tom napetom mesijanskom iščekivanju. Uspostavljanje Islamske Republike deo je pripreme (šiitskih) muslimana za ove događaje. U poslanici upućenoj vernicima, iranski duhovni vođa ajatolah Ali Hamnei upozorava da je to vreme blizu: „Ako sebe smatramo ratnicima dvanaestog imama, onda moramo biti spremni za rat. Pod rukovodstvom Alaha, i uz njegovu nevidljivu pomoć, učinićemo da islamska civilizacija trijumfuje na svetskoj pozornici. To je naša sudbina.“

Ovaj eshatološki scenario, uključujući i očekivanu pojavu Mahdija, nije moguće razumeti van okvira islamske eshatologije, u kojoj figure Mahdija i Dadžala – lažnog mesije (antihrista) – imaju centralnu ulogu. Eshatološki rat „protiv idolopoklonstva“ usmeren je u prvom redu protiv modernog Zapada.

Figura Spasioca – Saošajanta ima ključni značaj i za staru iransku religiju – zaratustrijanizam (za koji se može reći i da je posredno uticao na hrišćanstvo). Iranski naziv je mazda-jasna – poštovanje Ahura Mazde. Spasitelj je, prema drevnom verovanju, rođen bezgrešnim začećem i doći će na kraju ciklusa od tri hiljade godina da vaskrsne mrtve i povede odsudnu bitku kako bi spasao svet od zla. Motiv Spasitelja vaskrsava u šiitskom islamu. Paralele sa hrišćanskom eshatologijom, u prvom redu pravoslavnom, više su nego očigledne. U Avesti, svetoj knjizi zaratustrijanaca, navodi se: „Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji, život će biti preobražen (Jašt, XIX, 11 i 89).“

ČEMPRES KOJI SE POVIJA I UZDIŽE Iranci su islam primili posle arapskog osvajanja, potkraj VII veka, za vreme vladavine dinastije Sasanida. Za razliku od islamizacije, pokušaji arabizacije Iranaca suočili su s neuspehom. Jedno od glavnih obeležja iranske kulture je snažna moć revitalizacije. Već polovinom IX stoleća nastaje pokret povratka persijskom jeziku i iranskoj tradiciji koji podržavaju lokalne dinastije. Čempres koji se povija i ponovo uzdiže je prastari simbol snage ove civilizacije, popularan u iranskoj kulturi i književnosti. Iran je u narednim vekovima razvio sopstvenu verziju islama, a islamska kultura je upravo u Iranu doživela preobražaj i neke od svojih vrhunaca – u književnosti, umetnosti, nauci, arhitekturi, teologiji i specifičnom obliku islamskog misticizma (sufizam). Iran je danas religijski centar šiizma, struje u islamu koja je rasprostranjena u Bahreinu, Iraku, Kataru, Azerbejdžanu, Libanu, Pakistanu, Avganistanu, Siriji, Jemenu i Saudijskoj Arabiji i Africi…

Ta jedinstvena moć revitalizacije, sposobnost upornog obnavljanja bez obzira na okolnosti, počiva na snažnoj i dugo razvijanoj iranskoj samosvesti. Iran predstavlja drevnu indoevropsku civilizaciju, čije se trajanje proteže na najmanje 5.000 godina. Ime Iran označava zemlju Arijaca – Aryanam Xsaoram. „Persija“ je grčki naziv, koji dolazi od naziva za pokrajinu i narod u Iranu koji su stari Grci nazivali „Persis“ – Fars.

Kulturno i istorijsko jezgro savremenog Irana je drevno Persijsko carstvo, što je zajedničko ime za imperije dinastija Ahemenida i Sasanida. Persijsko carstvo se uzdiže i propada kroz istoriju na sličan način kao i iranska civilizacija, da bi potom vaskrslo s novom snagom i u novom obliku. Pojam „Velikog Irana“ danas uključuje Iran, Tadžikistan i veći deo Avganistana. To je Iran u svojoj istorijskoj dimenziji.

Formiranje Sasanidskog carstva je pokušaj obnove drevnih arijevskih tradicija. U Sasanidskoj imperiji obnavlja se zaratustrijanizam, koji dobija status državne religije. Sasanidski period je vreme izuzetnog kulturnog i političkog procvata iranske civilizacije koji prati i osnivanje prvog univerziteta u Iranu. Prihvatanje islama na kraju ove istorijske epohe zapravo nije dovelo do raskida sa nasleđem stare iranske civilizacije već do njenog obnavljanja i novog procvata.

STRATEŠKI TROUGAO EVROAZIJE Poslednjih godina postaje očigledno da svetski poredak prolazi kroz suštinsku promenu: prelazak od unipolarnog svetskog poretka, koji se bazirao na prvenstvu Zapada i hegemoniji SAD, ka multipolarnom svetskom poretku. Kao ključni protagonisti ovog prelaza pojavljuju se zasada tri sile: Rusija, Kina i Iran. Kineski projekat „Jedan pojas, jedan put“ označava stvaranje „novog globalnog lika Evroazije za XXI vek“. Obrazovanjem Evroazijskog saveza, koje je inicirala Rusija, započela je reintegracija bivšeg sovjetskog prostora. Ulogu Irana nije moguće svesti samo na uticaj unutar takozvanog šiitskog luka, budući da je ova zemlja već postala vodeća sila širokog regiona koji obuhvata Srednju Aziju i Bliski istok, boreći se za prvenstvo u islamskom svetu.

Tokom poslednjih nekoliko godina delovanje Rusije, Kine i Irana postaje konvergentno. Iz tih razloga, opravdano je govoriti o strateškom trouglu koji uključuje ove evroazijske sile. Cilj je stabilizacija i konsolidacija Evroazije, njenog Hartlenda, čemu se suprotstavljaju SAD, podrškom terorizmu i posebno Islamskoj državi, te podsticanjem i provociranjem ratova (Sirija, Irak, Jemen). Rusija danas ostvaruje zavidnu vojnu i, sve više, privrednu i kulturnu saradnju s Iranom. Na nedavnom sastanku sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, predsednik Irana Hasan Rohani je izjavio: „Uveren sam da će se odnosi i saradnja Rusije i Irana… dodatno proširiti. Teheran pozdravlja aktivno prisustvo ruskih investitora i učešće i saradnju u ključnim infrastrukturnim projektima.“ Posebno je značajno što se upravo ovim područjima prostiru vitalni koridori kineskog „Novog puta svile“.

NOĆNA MORA VAŠINGTONA Sve tešnji iranski odnosi sa Kinom, kako primećuje analitičar Šejn Kvin, predstavljaju ostvarenje najcrnjih američkih košmara: „Kina, američki rival u usponu, značajno ulaže u iransku infrastrukturu. Na istoku Irana kineski radnici modernizuju glavne železničke linije zemlje i obnavljaju mostove, sa dugoročnim ciljem povezivanja Irana sa Avganistanom i Turkmenistanom. U zapadnom Iranu radi se na povezivanju železnicom prestonice (Teherana) sa Turskom i konačno sa Evropom.“

Saobraćajni koridori od Irana ka Evropi vode preko Turske – zemlje koja ubrzano napušta zapadnu orbitu. „Moguća povezanost (Irana) sa Turskom izgleda verovatna jer je iranski general Muhamed Bageri nedavno otputovao u Ankaru kako bi se susreo s najvišim turskim zvaničnicima, a to je prvi takav sastanak u postrevolucionarnim godinama“, navodi Kvin.

Saradnja ove tri moćne evroazijske sile time dobija karakter promišljene antizapadne strategije koja Ameriku postepeno potiskuje iz Evroazije. U toj strategiji, Iran je treća karika, ključna za američku politiku na Bliskom istoku. O tome svedoči još Karterova doktrina (svojevremeno ju je formulisao Zbignjev Bžežinski) prema kojoj SAD svaku vojnu akciju u prostoru Persijskog zaliva smatraju napadom na američke vitalne interese na koji će odgovoriti silom.       

[/restrict]