КА ЕВРОАЗИЈСКОМ СТРАТЕШКОМ ТРОУГЛУ

Пораз Исламске државе означава и коначни неуспех САД да реализују сопствени пројекат „Великог Блиског истока“ којем се највише супротставља Иран, водећа сила „шиитског лука“

Tоком јула САД су увеле нове санкције Ирану, уз претњу да Америка „неће толерисати провокативно и дестабилизирајуће понашање Ирана“. Претходно је Стејт департмент, у извештају о међународном тероризму за 2016, означио Иран као „водећу земљу која спонзорише светски тероризам“. У овом документу наводи се да „Иран чврсто подржава антиизраелске групе, као и заступнике који су дестабилизовали ионако разарајуће конфликте у Ираку, Сирији и Јемену“: „Техеран наставља да регрутује шиитске екстремисте у Авганистану и Пакистану за борбу у Сирији и Ираку, док иранска подршка либанском Хезболаху остаје непромењена.“

Оптужбама које износи америчка администрација противречи чињеница да је Иран и сам у јуну постао мета терориста Исламске државе, самозваног исламског калифата. У координираним нападима на ирански парламент – Меџлис, и маузолеј вође Исламске револуције, ајатолаха Хомеинија у Техерану, пoгинуло је 12 људи, а око 40 је рањено. Упркос нападима, председник Хасан Рохани најавио је још одлучнију борбу „против регионалног тероризма, екстремизма и насиља“. Америчка администрација прикрива и то да се јединице иранске Револуционарне гарде у Сирији и Ираку сукобљавају с истим актерима – терористима Исламске државе – које спонзоришу САД и њени савезници. Управо су руска војна помоћ влади у Дамаску и снажна иранска подршка владама у Дамаску и Багдаду довеле Исламску државу на руб пораза.

Иран је потом на нови пакет санкција које је прогласио Вашингтон одговорио ускраћивањем виза и приступа банковним рачунима припадницима америчких оружаних снага и обавештајних служби, и на тај начин постао прва земља у свету која је увела санкције САД због „директне подршке тероризму на Блиском истоку“.

[restrict]

АМЕРИКА ЈЕ СТВОРИЛА ИСЛАМСКУ ДРЖАВУ Стварне разлоге због којих САД по сваку цену настоје да сузбију ирански утицај, настављајући да подржавају Исламску државу (упркос обећањима Доналда Трампа), открио је Хенри Кисинџер („сива еминенција“ америчке спољне политике и званични саветник председника Трампа), у ауторском тексту под насловом Хаос и поредак у свету који се мења: „Већина антиисисовских сила (укључујући и шиитски Иран и водеће сунитске земље) слажу се у потреби да Исламску државу треба уништити. Међутим, који ентитет би затим требало да наследи ту територију? Коалиција сунита? Или сфера утицаја у којој доминира Иран? Одговор је недостижан, имајући у виду да Русија и НАТО подржавају сукобљене фракције. Уколико територију Исламске државе заузме иранска Револуционарна гарда или шиитске снаге које обучава Иран, последица тога би могло да буде формирање лука од Техерана до Бејрута који би могао да значи успон новог радикалног иранског царства.“

Пораз Исламске државе у Сирији и Ираку означава и коначни неуспех САД да реализују сопствени пројекат „Великог Блиског истока“. Овом пројекту данас се супротставља савез који окупља легитимну владу у Сирији, Ирак, Хезболах у Либану и Исламску Републику Иран. Отуда је разумљиво да Кисинџер (како потврђује и прошлогодишња изјава за немачки Алгемајне цајтунг) главну претњу по америчке интересе у овом делу света препознаје управо у „потенцијалној доминацији Ирана“. Иран је водећа сила такозваног шиитског лука (који се протеже од Ирана, преко Ирака и Сирије, све до Либана и Јемена на југу) и моћна противтежа америчком субимперијалном пројекту – сунитској и вехабијској Саудијској Арабији, око које су окупљене „заливске монархије“, лојалне САД. Чињеница да је Америка, уз помоћ Саудијске Арабије и Катара, финансирала стварање Исламске државе, обучавала и опремале њене „борце и активисте“, као и такозвану „умерену опозицију“, у међувремену је постала ноторна. Ову снажну подршку потврђују и свакодневни извештаји „са терена“. „Америка је створила Исламску државу“, поновио је председник САД Доналд Трамп непосредно после избора, упирући прстом у Барака Обаму и Хилари Клинтон.

Према речима аналитичара Шејна Квина: „У мејлу који је касније објавио Викиликс, Хилари Клинтон открива: ’Саудијска Арабија … пружа тајну финансијску и логистичку подршку ИСИЛ-у и другим радикалним сунитским групама у региону (Сирија).’ Овај критични доказ, који никад није био намењен јавности, открива да су САД свесно подржавале ИСИС и друге терористичке групе – током осам година Обамине администрације пружиле су Саудијској Арабији помоћ у наоружању и војној опреми вредну више од 50 милијарди долара.“

ОПЕРАЦИЈА „АЈАКС“ Као најмоћнија сила овог дела света и једина држава која води заиста независну политику, Иран већ деценијама представља камен о који се спотичу сви амерички планови за Блиски и Средњи исток. Америчке санкције против Ирана заправо су на снази још од 1996. године. Председник Џорџ Буш Млађи 29. јануара 2002. у свом „извештају о стању нације“ уврстио је Иран међу земље које чине митску „осовину зла“. У априлу 2006. новинар Сејмур Херш је у Њујоркеру обелоданио тајни план Пентагона за напад на Иран, који је укључивао и могућност употребе тактичког нуклеарног оружја, што би, према приближним проценама, довело до смрти најмање три милиона људи, излажући милионе радиоактивним агенсима и захватајући широке области Авганистана, Пакистана и Индије. Антииранска реторика и претње ратом (као и доследна подршка Саудијској Арабији) низ деценија чине једну од константи америчке политике и уједињују готово све значајне актере на политичкој сцени САД, укључујући и Доналда Трампа, Џона Мекејна или Хилари Клинтон. Демонизација Ирана због наводног „исламизма“ и „подршке међународном тероризму“ заправо почиње од тренутка када је у овој земљи збачен прозападни режим шаха Резе Пахлавија, а Иран одбацио (полу)колонијални статус који су му деценијама наметале западне силе – Британија и САД.

Током шахове владавине, земљом која је тонула у корупцију и сиромаштво, практично је владала Англо-иранска нафтна компанија (AIOC). „Деценијама су Британци буквално отимали иранску нафту“, констатује ирански публициста Бахман Нируманд. Шах је представљао марионету најпре у британским, потом у америчким рукама. Када је ирански премијер Мохамед Мосадек национализовао компанију и иранску нафтну индустрију, 1952. уследио је државни удар у организацији ЦИА. Конци операције под шифрованим називом „Ајакс“ вучени су из америчке амбасаде у Техерану. Национализација је потом поништена, а управа над компанијом и Ираном прешла је у руке конзорцијума америчких и британских фирми. „Тада је било више од 10.000 америчких саветника у Ирану“, каже Нируманд, „који су владали земљом 25 година.“ Ови трауматични догађаји представљају клицу револуције четврт века касније.

РЕВОЛУЦИЈА ГОЛОРУКИХ Исламска Република Иран створена је у Исламској револуцији 1979. којом је коначно срушена монархија у Ирану. Револуцији су претходили масовни, верски утемељени и по својој природи конзервативни немири. За разлику од многих других, она није инспирисана ни финансирана споља. Убрзо по повратку у земљу, током ноћи 1. априла 1979. године, имам Хомеини прогласио је Исламску Републику Иран. Прокламовани циљ нове владе је „стварање потпуно исламског система владавине заснованог на учењима посланика Мухамеда и његових наследника“, што Иранску Републику одређује као теократију и чини је готово јединственим примером на крају XX века.

Француски мислилац Мишел Фуко поздравио је исламску „револуцију голоруких“ као „прву трансмодерну револуцију нашег доба“ и „прву велику побуну против глобалних система“: „Иранска нација одбацује модернизам као политички пројекат и као принцип друштвене трансформације, не само због начина на који Пахлави династија интерпретира модернизам него због самог принципа који рефлектује: модернизацију једне исламске земље у европском стилу.“

Према признању саветника Беле куће Герија Сика, „још од пада Сајгона ништа није толико утицало на Америку као револуција у Ирану“. Директор Научноистраживачког центра „Ибн Сина“ у Сарајеву Рухолах Г. Кангавари овако оцењује домете и значај поменутог догађаја: „Поредак успостављен исламском револуцијом суштински се разликовао од претходног. Систем који је срушен био је посве подређен западном свету и тежио је потпуној вестернизацији друштва, желећи тако потиснути домицилну (исламско-иранску) културу и начин живљења. Исламском револуцијом Иран је изашао из орбите Запада, Америке напосе, те ослањајући се на тежње за слободом и независности, у оквирима исламског поретка окренуо се препороду потиснуте домицилне културе.“

ВЕЛИКИ СОТОНА На спољнополитичком плану, постреволуционарни Иран је, за разлику од шаховог режима, сместа почео да води независну и самосталну спољну политику, засновану на „негирању доминације једне силе“ (САД). Њени фундаментални принципи су одбацивање стране доминације (Запада), борба против империјализма и подршка муслиманима и потлаченим широм света. Оштрица те борбе од почетка је усмерена ка Америци. Према чувеној формули ајатолаха Хомеинија (коју ће поновити и ајатолах Хамнеи), Америка је „Велики Сотона“.

Како подвлаче Годрат Ахмадијан и Моктар Нори: „Имамова мисао се заснивала на непријатељству с Америком и инсистирању на независности, нужности ослобађања од везаности за Запад и позападњачења, као и на одрицању аутентичности западној култури, те на истицању глобалних аспеката иранског политичког ислама.“ У својим говорима ајатолах Хомеини тврди да „Запад порађа животињу, и то не безазлену животињу већ животињу-звер, убицу човека и људождера. Напредак на Западу није хуманистички напредак… На Западу нема ничег осим злочина и издаје“.

Напетост у односима са Америком кулминира у новембру 1979, када припадници Револуционарне гарде заузимају америчку амбасаду у Техерану и узимају за таоце 52 америчка службеника. Опсада је трајала 444 дана. Догађај има симболични значај: из ове амбасаде је вођен пуч против Мосадека. Покушај ослобађања талаца окончава се новим и неславним поразом Америке, пошто су хеликоптери који су превозили командосе оборени у централном Ирану.

У септембру 1980. уследио је напад суседног Ирака, под влашћу тада америчког савезника Садама Хусеина. Отворену aгресију подстакао је Запад. Западне силе, као и званични Ријад, стале су безрезервно на страну Ирака. Сукоб ће трајати наредних осам година, претварајући се у рат исцрпљивања новопроглашене Исламске Републике. Током 1988. америчке снаге разориле су неколико иранских нафтних платформи и обориле ирански путнички авион са 290 цивила. Рат је окончан тек 1988. године (званично 1990).

ИЗЛАЗАК ИЗ ОРБИТЕ ЗАПАДА Излазећи из орбите Запада и одупирући се спољној агресији, Иран се окренуо сопственом развоју. Исламска револуција омогућила је сразмерно брз и складан развој Ирана и претворила га у једну од најбезбеднијих и најпросперитетнијих исламских земаља. У том погледу Иран ће показати импресивне резултате: не толико у животном стандарду становништва и луксузу на западни начин (то и није циљ Исламске Републике, чији приоритети су социјални, етички и културни, а не материјални), колико у науци, образовању, култури, издаваштву. „Нова етика“ у образовању и култури заснована је на исламском учењу. Иран је данас моћна држава, чији значај надилази значај скромне регионалне силе. Становништво је мултиетничко и има око 80 милиона, са изузетним нивоом образовања и веома повољном старосном структуром (иранска нација, са више од 50 милиона младих, једна је од најмлађих на свету).

У верском погледу, већина су шиити, иако има и сунита, хришћана, Парси, Јевреја и хиндуиста. Унутрашња политика Техерана почива на доследној верској толеранцији и родној равноправности. О томе сведочи и положај жена у Исламској Републици.

Овоме треба додати и успехе као што су лансирање сопствених телекомуникационих сателита и домете у роботици. Иран је данас и космичка сила, са сопственим ракетним полигоном у Семнану. Поводом 30. годишњице Исламске револуције с овог полигона успешно је лансирана ракета „Сафир“.

ИШЧЕКИВАЊЕ МАХДИЈА, СПАСИТЕЉА У есхатолошком домену, исламски препород и револуција у Ирану почивају на очекивању доласка дванаестог имама – Махдија. Назива се и Скривеним имамом или Имамом времена. Махди је син једанаестог имама Хасана ел Аскарија, који је још за живота био принуђен да се скрива и оглашава путем посредника („мало скривање“). После смрти последњег Махдијевог представника почиње његово „велико скривање“. Према веровању шиита, он је и данас жив, премда недоступан људима, а обзнаниће се тек на крају света, уочи коначне битке.

Иран и велики део исламског света живи у том напетом месијанском ишчекивању. Успостављање Исламске Републике део је припреме (шиитских) муслимана за ове догађаје. У посланици упућеној верницима, ирански духовни вођа ајатолах Али Хамнеи упозорава да је то време близу: „Ако себе сматрамо ратницима дванаестог имама, онда морамо бити спремни за рат. Под руководством Алаха, и уз његову невидљиву помоћ, учинићемо да исламска цивилизација тријумфује на светској позорници. То је наша судбина.“

Овај есхатолошки сценарио, укључујући и очекивану појаву Махдија, није могуће разумети ван оквира исламске есхатологије, у којој фигуре Махдија и Даџала – лажног месије (антихриста) – имају централну улогу. Есхатолошки рат „против идолопоклонства“ усмерен је у првом реду против модерног Запада.

Фигура Спасиоца – Саошајанта има кључни значај и за стару иранску религију – заратустријанизам (за који се може рећи и да је посредно утицао на хришћанство). Ирански назив је мазда-јасна – поштовање Ахура Мазде. Спаситељ је, према древном веровању, рођен безгрешним зачећем и доћи ће на крају циклуса од три хиљаде година да васкрсне мртве и поведе одсудну битку како би спасао свет од зла. Мотив Спаситеља васкрсава у шиитском исламу. Паралеле са хришћанском есхатологијом, у првом реду православном, више су него очигледне. У Авести, светој књизи заратустријанаца, наводи се: „Када мртви буду васкрсли, живи Спасилац ће доћи без оклевања. По вољи, живот ће бити преображен (Јашт, XIX, 11 и 89).“

ЧЕМПРЕС КОЈИ СЕ ПОВИЈА И УЗДИЖЕ Иранци су ислам примили после арапског освајања, поткрај VII века, за време владавине династије Сасанида. За разлику од исламизације, покушаји арабизације Иранаца суочили су с неуспехом. Једно од главних обележја иранске културе је снажна моћ ревитализације. Већ половином IX столећа настaje покрет повратка персијском језику и иранској традицији који подржавају локалне династије. Чемпрес који се повија и поново уздиже је прастари симбол снаге ове цивилизације, популаран у иранској култури и књижевности. Иран је у наредним вековима развио сопствену верзију ислама, а исламска култура је управо у Ирану доживела преображај и неке од својих врхунаца – у књижевности, уметности, науци, архитектури, теологији и специфичном облику исламског мистицизма (суфизам). Иран је данас религијски центар шиизма, струје у исламу која је распрострањена у Бахреину, Ираку, Катару, Азербејџану, Либану, Пакистану, Авганистану, Сирији, Јемену и Саудијској Арабији и Африци…

Та јединствена моћ ревитализације, способност упорног обнављања без обзира на околности, почива на снажној и дуго развијаној иранској самосвести. Иран представља древну индоевропску цивилизацију, чије се трајање протеже на најмање 5.000 година. Име Иран означава земљу Аријаца – Aryanam Xsaoram. „Персија“ је грчки назив, који долази од назива за покрајину и народ у Ирану који су стари Грци називали „Persis“ – Фарс.

Културно и историјско језгро савременог Ирана је древно Персијско царство, што је заједничко име за империје династија Ахеменида и Сасанида. Персијско царство се уздиже и пропада кроз историју на сличан начин као и иранска цивилизација, да би потом васкрсло с новом снагом и у новом облику. Појам „Великог Ирана“ данас укључује Иран, Таџикистан и већи део Авганистана. То је Иран у својој историјској димензији.

Формирање Сасанидског царства је покушај обнове древних аријевских традиција. У Сасанидској империји обнавља се заратустријанизам, који добија статус државне религије. Сасанидски период је време изузетног културног и политичког процвата иранске цивилизације који прати и оснивање првог универзитета у Ирану. Прихватање ислама на крају ове историјске епохе заправо није довело до раскида са наслеђем старе иранске цивилизације већ до њеног обнављања и новог процвата.

СТРАТЕШКИ ТРОУГАО ЕВРОАЗИЈЕ Последњих година постаје очигледно да светски поредак пролази кроз суштинску промену: прелазак од униполарног светског поретка, који се базирао на првенству Запада и хегемонији САД, ка мултиполарном светском поретку. Као кључни протагонисти овог прелаза појављују се засада три силе: Русија, Кина и Иран. Кинески пројекат „Један појас, један пут“ означава стварање „новог глобалног лика Евроазије за XXI век“. Образовањем Евроазијског савеза, које је иницирала Русија, започела је реинтеграција бившег совјетског простора. Улогу Ирана није могуће свести само на утицај унутар такозваног шиитског лука, будући да је ова земља већ постала водећа сила широког региона који обухвата Средњу Азију и Блиски исток, борећи се за првенство у исламском свету.

Током последњих неколико година деловање Русије, Кине и Ирана постаје конвергентно. Из тих разлога, оправдано је говорити о стратешком троуглу који укључује ове евроазијске силе. Циљ је стабилизација и консолидација Евроазије, њеног Хартленда, чему се супротстављају САД, подршком тероризму и посебно Исламској држави, те подстицањем и провоцирањем ратова (Сирија, Ирак, Јемен). Русија данас остварује завидну војну и, све више, привредну и културну сарадњу с Ираном. На недавном састанку са руским председником Владимиром Путином, председник Ирана Хасан Рохани је изјавио: „Уверен сам да ће се односи и сарадња Русије и Ирана… додатно проширити. Техеран поздравља активно присуство руских инвеститора и учешће и сарадњу у кључним инфраструктурним пројектима.“ Посебно је значајно што се управо овим подручјима простиру витални коридори кинеског „Новог пута свиле“.

НОЋНА МОРА ВАШИНГТОНА Све тешњи ирански односи са Кином, како примећује аналитичар Шејн Квин, представљају остварење најцрњих америчких кошмара: „Кина, амерички ривал у успону, значајно улаже у иранску инфраструктуру. На истоку Ирана кинески радници модернизују главне железничке линије земље и обнављају мостове, са дугорочним циљем повезивања Ирана са Авганистаном и Туркменистаном. У западном Ирану ради се на повезивању железницом престонице (Техерана) са Турском и коначно са Европом.“

Саобраћајни коридори од Ирана ка Европи воде преко Турске – земље која убрзано напушта западну орбиту. „Могућа повезаност (Ирана) са Турском изгледа вероватна јер је ирански генерал Мухамед Багери недавно отпутовао у Анкару како би се сусрео с највишим турским званичницима, а то је први такав састанак у постреволуционарним годинама“, наводи Квин.

Сарадња ове три моћне евроазијске силe тиме добија карактер промишљене антизападне стратегије која Америку постепено потискује из Евроазије. У тој стратегији, Иран је трећа карика, кључнa за америчку политику на Блиском истоку. О томе сведочи још Картерова доктрина (својевремено ју је формулисао Збигњев Бжежински) према којој САД сваку војну акцију у простору Персијског залива сматрају нападом на америчке виталне интересе на који ће одговорити силом.       

[/restrict]