IGRATE LI RUSKI RULET?

Srbija i Srbi stavljeni su ponovo na stub srama jer se protive ideji da njihova deca u školskim klupama sede s migrantskom decom. Strah koji se predstavlja kao iracionalan i proizvod primitivnosti, možda i nije toliko neopravdan

Nisu svi migranti teroristi i ekstremisti, poručuju nam gotovo svakodnevno isti oni koji su pre dvadesetak i manje godina govorili da su svi Srbi koljači i silovatelji. Istina je da nisu, i moguće je da takvi među njima predstavljaju tek manjinu. Isto tako je, međutim, istina i da se u revolveru kojim se igra ruski rulet u samo jednoj od šest komora nalazi metak. Nebitno je da li statistika kaže da su šanse da „dođe do opaljenja“ jedan prema šest, jedan prema šezdeset, ili jedan prema šest stotina, dovoljno je što ta šansa uopšte postoji i zato se mora biti oprezan. Ovakvo razmišljanje progresivni humanisti, liberali svih fela nazvaće paranoidnim, ksenofobičnim, rasističkim… Njihov arsenal termina za neistomišljenike deluje neiscrpno. Ali takav pristup problemu u najmanju je ruku glup, a u gorem slučaju licemeran i maliciozan. Kao što (pretpostavljamo) da niko od njih ne bi seo u automobil a da ne veže sigurnosni pojas, iako je šansa da se za njim ukaže potreba čak i u slučaju nesreće minimalna, tako ne bi trebalo olako ni da prelaze preko opreza, straha, nepoverljivosti, pa u krajnjem slučaju, ako hoćete, i paranoje koju mnogi građani Srbije ispoljavaju spram migranata, što su proteklih dana otvoreno demonstrirali građani Šida protiveći se ideji da deca migranti iz obližnjeg kampa idu u školu sa njihovom decom.

Kada pogledate njihove razloge za protest, jasno je da se iza svega toga ne kriju nikakva mržnja, netolerancija, rasizam ili sebičluk. Najjednostavnije, radi se o strahu roditelja za bezbednost svoje dece. Bez obzira na to da li je taj strah opravdan, ili nije, on mora biti razumljiv. A opravdan možda i jeste.

[restrict]

EVROPSKO ISKUSTVO Istina je da u Srbiji, makar do sada, nije bilo ozbiljnijih incidenata s migrantima. Da budemo precizni, žrtvama je svaki, pa i najbenigniji incident ozbiljan, nebitno da li se radi samo o dobacivanju na ulici, neprijatnim pogledima, skakanju po automobilu, ili o silovanju, razbojništvu, oružanom napadu. Zato je ispravnije reći da u Srbiji nije bilo više incidenata i njihov obim ne prevazilazi ono na šta smo već navikli u svom okruženju. Vandalizama, pljački, silovanja i ubistava bilo je i bilo bi ovde i bez migranata. Problem je, međutim, u tome što su u svim evropskim društvima u kojima su migranti brojni, bilo da su oni na prostor Evrope došli sedamdesetih godina prošlog veka, ili su u Evropi rođeni ili su stigli u jednom od poslednjih migracionih talasa (da ne kažemo izbegličkim, pošto je dokazano da se mahom ne radi ni o kakvim izbeglicama), znatno povećana krivična dela u odnosu na neke ranije periode, a u njih je uključen broj imigranata daleko viši od procenta koji oni čine u stanovništvu tih zemalja. Uzmimo za primer Švedsku, jednu od najbogatijih, najuređenijih, najliberalnijih i najtolerantnijih država u Evropi. Ona se nalazi u samom svetskom vrhu po broju silovanja, a da za to nisu zaslužni sami Šveđani, oni koji su to po rođenju i porodičnom stablu, ukazuje nam činjenica da do eksplozije ove vrste krivičnih dela dolazi od 1975, godine kada je u Stokholmu odlučeno da se širom otvore vrata za migrante i da se ova zemlja pretvori u multikulturno društvo.

Kao što je „Pečat“ već pisao (videti na primer tekst „Silovanje Evrope“ u broju 403) broj nasilnih krivičnih dela u Švedskoj je između 1975. i 2014. povećan za više od 300 posto, a broj silovanja i više, jer je 1975. zabeležen 421 ovakav slučaj, dok ih je 2014. bilo 6.697, a prošle 2016. godine 6.715. U usponu su i drugi oblici seksualnog zlostavljanja. Tako je između 2006. i 2016. godine broj seksualnih prestupa u Švedskoj skočio sa 12.147 na 20.284, od čega je seksualno uznemiravanje (koje se smatra karakterističnim za migrantsku populaciju zbog posebnosti njihove kulture) povećano sa 6.219 slučajeva u 2006. na 10.628 deceniju kasnije (svi podaci su preuzeti sa stranice Švedskog nacionalnog saveta za prevenciju kriminala). Prema statistikama, nekoj od formi seksualnog nasilja u Švedskoj je 2016. bilo izloženo oko 129.000 ljudi (1,7 odsto stanovništva) starosti između 16 i 79 godina. „Ovo je povećanje u odnosu na 2014. godinu kada je ovaj broj iznosio oko jedan posto. Broj seksualnih prestupa bio je relativno stabilan između 2005. i 2012, ali je posle došlo do značajnog povećanja“, navodi Švedski nacionalni savet za prevenciju kriminala. Iz razloga političke korektnosti (a koji bi drugi mogli da budu?), Savet u ovom vrlo iscrpnom istraživanju ne daje moguće objašnjenje za ovo povećanje, niti preciznije navodi etnički sastav silovatelja. Odgovor na prvo pitanje mogao bi sasvim logički biti da su od 2013. seksualni prestupi u porastu jer se to vreme podudara sa početkom migrantske krize koja svoj vrhunac dostiže 2014. i 2015. godine. Odgovor na drugo pitanje potražili smo drugde. Skandinavski novinari Ingrid Karlkvist i Lars Hedegard, koji su se iscrpno bavili ovim fenomenom, navode da je 2014. čak 77,6 posto silovatelja bilo „stranog porekla“, što je u Švedskoj sinonim za „imigranta iz muslimanske zemlje“, ali čak i ovaj procenat ne daje potpuno jasnu sliku o sastavu „silovateljske populacije“ u ovoj zemlji, jer vlasti drugu generaciju muslimanskih imigranata tretiraju kao „Šveđane“. Švedski sajt gangrapesweden.com koji se bavi fenomenom grupnog silovanja, što je u ovoj zemlji relativno nova pojava, navodi da je devet od deset učesnika u ovoj vrsti zločina „stranog porekla“. Prema njihovim podacima, među kojima se nalaze i imena silovatelja i drugi detalji, između 2011. i 2015. za ovu vrstu zločina osuđeno je 125 osoba, od čega je samo 25 njih imalo švedsko državljanstvo, dok ih je 41 „nepoznatog porekla izvan Švedske“ (što ukazuje da bi se moglo raditi o ilegalnim migrantima koji dolaze u Švedsku bez ikakvih papira), a najviše je onih za koje se zna odakle su, njih 23 dolaze iz Avganistana. Na ovom sajtu ističe se primer grupe dečaka iz Avganistana koji su u Upsali silovali jednog petnaestogodišnjaka i napad snimali mobilnim telefonima.

Seksualni prestupi nisu jedina krivična dela čija je učestalost drastično povećana usled priliva migranata u svim evropskim zemljama koje se suočavaju s izbegličkim talasom, nego je uvećana sveukupna nesigurnost, uključujući i opasnost od terorističkih napada, čiji počinitelji nisu isključivo migranti, ali su gotovo u sto od sto slučajeva imigranti.

 

SRPSKI RASIZAM Kada se sve ovo uzme u obzir, kako je onda moguće nemati razumevanja za možda preteran, ali svakako utemeljen strah građana Šida koji su se usprotivili ideji da migrantska deca pohađaju nastavu zajedno sa njihovom? Nije li sasvim očekivano da budu podozrivi prema njima, imajući u vidu iskustvo onih koji su ih oberučke prihvatili i to mnogo više njih nego što je slučaj u Srbiji? Za neke medije u Srbiji, nije. Štaviše, u njima ne samo da se s gađenjem osuđuje zatucanost i primitivizam Srba koji nemaju širinu da u svoje okrilje prime ljude samo malo „drugačije“ nego se daje i lažna slika po kojoj su migranti daleko civilizovaniji od ovdašnjih domorodaca i, samim tim, superiorniji i poželjniji.

„Sramota: Neće da im deca idu u školu s malim migrantima“, naslov je pod kojim „Blic“ piše o tome kako su „roditelji u Višnjićevu kod Šida pokazali najgore lice Srbije“. Sociolog Ratko Božović za ovaj list, umesto da objasni uzrok možda neopravdanog straha, kaže da se radi o „ekstremizmu“. „Nažalost mi smo u velikim problemima sa razumevanjem drugoga i to odavno. Suštinski prekinuli smo komunikaciju i sa sobom i sa drugima ne pokušavajući da saznamo ko su i kakvi su zapravo ti drugi. To je paradigma defektnosti koja je prisutna“, objasnio je za „Blic“ Ratko Božović i dodao da je ovakvo ponašanje „odraz nedostatka empatije i moralne inteligencije“. U svom sociološkom nadahnuću Božović previđa da posedovanje „moralne inteligencije“ ne isključuje i posedovanje „opšte inteligencije“ i mogućnosti da se prepozna potencijalna opasnost, ako ne na osnovu sopstvenog, a onda možda na osnovu tuđeg iskustva. Takođe, roditelji u Šidu nisu želeli da zabrane školovanje migrantskoj deci, koja su, kako to piše „Blic“, „pobegla od rata koji je opustošio njihove zemlje“ gde su „redovno pohađali školu“ i odakle su bili „prinuđeni“ da odu i krenu u nepoznato. Opšte je mesto da brojnim migranatima ni zemlje Evropske unije koje vode politiku „otvorenih vrata“ ne žele da daju azil, jer smatraju da se u većini slučajeva (po nekim podacima više i od dve trećine) radi o ekonomskim migrantima, a ne stvarnim izbeglicama koje beže od ratnih strahota. Ne, ovi roditelji predlažu nešto sasvim razumno – da se deca školuju u okviru izbegličkih kampova gde neće biti problema s neznanjem jezika, domaće kulture, mentaliteta, navika, običaja i pogleda na svet. Da se ne radi o nedostatku empatije dokazuje činjenica da ovi roditelji, koji su ujedno i poreski obveznici, nisu protestovali zbog toga što Srbija na svaku izbeglicu dnevno troši osam evra, dok mnogi od njih ne samo da manje dobijaju nego i manje zarađuju, a svojim porezom to plaćaju. Poređenja radi, jedna četvoročlana porodica u Srbiji mesečno može da na ime socijalne pomoći dobije najviše 17.154 dinara, dok četvoročlana migrantska porodica mesečno košta oko 115.000 dinara. Teško da bi se to moglo nazvati nedostatkom empatije. Za to je malo reći i da je velikodušno.

U celoj Božovićevoj izjavi najurnebesnije je (za to je stvarno potrebno izuzetno poznavanje društvenih nauka) to što on kaže da su Srbi „do svog identiteta, i pojedinačno, i kolektivno, stizali nasiljem“! Za razliku od malih pacifista iz Avganistana koji siluju dečake, na primer, srpski identitet je izgrađen na nasilju! Pa, i ako je to slučaj, opet bi trebalo da migrantska deca ne idu sa srpskom u školu, i to iz najmanje dva razloga. Prvi je da ne postanu ponovo žrtve nasilja od kojeg su pobegla, a drugi je da slučajno i Srbi ne prenesu na njih svoj „nasilni identitet“, jer možda je zarazan.

Slično Božoviću i „Blicu“ u ovom slučaju ponela se beogradska redakcija regionalne televizije N1. Moguće je da smo i mi u „Pečatu“ paranoični i zatucani poput građana Šida, ali je moguće i da je prilog N1 o protestima bio krajnje pristrasan i da su u njemu Srbi prikazani kao primitivni ološ, dok su migranti divni, pametni, otvoreni ljudi. Na stranu što je tokom celog priloga isticana nekakva teorija o tome kako se „muslimani ne smeju dodirivati levom rukom“ koja je do zabrinutih roditelja došla ko zna kako. (Istina je, međutim, da u islamu postoji prezir prema levoj ruci i da je, na primer, nečisto nju koristiti tokom obedovanja.) Opšti ton i izbor sagovornika je bio takav da se domicilno stanovništvo prikaže u što gorem svetlu, a njihovi argumenti kao najbesmisleniji mogući. S druge strane, migrant neuobičajeno pristojnog izgleda i neuobičajeno progresivnih stavova kaže: „Jako je lepo da deca iz različitih kultura budu zajedno u učionicama jer tako mogu da uče zajedno i doprinesu miru u svojim zemljama.“ Baš kao što se to dogodilo, recimo, na početku ove školske godine u Pakistanu gde je nasmrt pretučen hrišćanski dečak Šarun Masih, kojeg su, posle dužeg maltretiranja i ponižavanja, naočigled profesora ubili njegovi školski drugovi jer je pio vodu sa česme iako mu je to, kao nečistom, zabranjeno. To, da bude jasno, nije izolovan slučaj nego pravilo, nešto što se skoro svakodnevno dešava.

Ozbiljan problem, o kojem ni „Blic“, ni N1 ne izveštavaju je i taj što u mnogobrojnim slučajevima vlasti nemaju pojma ni o tome koja to deca idu u školu i da li se zaista radi o deci. O obimu problema odraslih migranata koji se predstavljaju kao deca, jer je tako lakše dobiti azil, a i druge pogodnosti, opširno su u prošlosti pisali zapadni mediji. Tako je zabeležen slučaj Musaba Idrisa koji očigledno ima bradu i brkove i koji je proglašen za „najbržeg dvanaestogodišnjaka“ u Švedskoj.

Da migrantska deca idu u školu sa domaćim đacima tek je jedan od zahteva koje liberalni milje u zemlji, ali i „zapadni faktor“ postavlja Srbiji. U istom paketu su i poštovanje njihovih ljudskih, verskih i nacionalnih prava, što podrazumeva gradnju džamija, upotrebu jezika, obrazovanje, šerijatsko pravo, krov nad glavom… Da nema tuđeg iskustva, možda bi i trebalo to sve da se prihvati, ali s obzirom na to da je, na primer, nemačka kancelarka Angela Merkel još 2010. rekla da je „multikulturalizam mrtav“, jasno je da se radi o suicidnoj politici. Budući da je tako u snažnoj i uređenoj Nemačkoj, integracija ljudi iz druge kulture, vere i klime, sa stranim mentalitetom, navikama, običajima i pogledom na svet tek u zemlji koja se jedva nosi i sa sopstvenim problemima deluje kao nemoguća stvar. Pa vi razmislite sledeći put kada budete sedali u kola da li ćete vezati pojas. O ruskom ruletu i da ne govorimo.  

[/restrict]