ИГРАТЕ ЛИ РУСКИ РУЛЕТ?

Србија и Срби стављени су поново на стуб срама јер се противе идеји да њихова деца у школским клупама седе с мигрантском децом. Страх који се представља као ирационалан и производ примитивности, можда и није толико неоправдан

Нису сви мигранти терористи и екстремисти, поручују нам готово свакодневно исти они који су пре двадесетак и мање година говорили да су сви Срби кољачи и силоватељи. Истина је да нису, и могуће је да такви међу њима представљају тек мањину. Исто тако је, међутим, истина и да се у револверу којим се игра руски рулет у само једној од шест комора налази метак. Небитно је да ли статистика каже да су шансе да „дође до опаљења“ један према шест, један према шездесет, или један према шест стотина, довољно је што та шанса уопште постоји и зато се мора бити опрезан. Овакво размишљање прогресивни хуманисти, либерали свих фела назваће параноидним, ксенофобичним, расистичким… Њихов арсенал термина за неистомишљенике делује неисцрпно. Али такав приступ проблему у најмању је руку глуп, а у горем случају лицемеран и малициозан. Као што (претпостављамо) да нико од њих не би сео у аутомобил а да не веже сигурносни појас, иако је шанса да се за њим укаже потреба чак и у случају несреће минимална, тако не би требало олако ни да прелазе преко опреза, страха, неповерљивости, па у крајњем случају, ако хоћете, и параноје коју многи грађани Србије испољавају спрам миграната, што су протеклих дана отворено демонстрирали грађани Шида противећи се идеји да деца мигранти из оближњег кампа иду у школу са њиховом децом.

Када погледате њихове разлоге за протест, јасно је да се иза свега тога не крију никаква мржња, нетолеранција, расизам или себичлук. Најједноставније, ради се о страху родитеља за безбедност своје деце. Без обзира на то да ли је тај страх оправдан, или није, он мора бити разумљив. А оправдан можда и јесте.

[restrict]

ЕВРОПСКО ИСКУСТВО Истина је да у Србији, макар до сада, није било озбиљнијих инцидената с мигрантима. Да будемо прецизни, жртвама је сваки, па и најбенигнији инцидент озбиљан, небитно да ли се ради само о добацивању на улици, непријатним погледима, скакању по аутомобилу, или о силовању, разбојништву, оружаном нападу. Зато је исправније рећи да у Србији није било више инцидената и њихов обим не превазилази оно на шта смо већ навикли у свом окружењу. Вандализама, пљачки, силовања и убистава било је и било би овде и без миграната. Проблем је, међутим, у томе што су у свим европским друштвима у којима су мигранти бројни, било да су они на простор Европе дошли седамдесетих година прошлог века, или су у Европи рођени или су стигли у једном од последњих миграционих таласа (да не кажемо избегличким, пошто је доказано да се махом не ради ни о каквим избеглицама), знатно повећана кривична дела у односу на неке раније периоде, а у њих је укључен број имиграната далеко виши од процента који они чине у становништву тих земаља. Узмимо за пример Шведску, једну од најбогатијих, најуређенијих, најлибералнијих и најтолерантнијих држава у Европи. Она се налази у самом светском врху по броју силовања, а да за то нису заслужни сами Швеђани, они који су то по рођењу и породичном стаблу, указује нам чињеница да до експлозије ове врсте кривичних дела долази од 1975, године када је у Стокхолму одлучено да се широм отворе врата за мигранте и да се ова земља претвори у мултикултурно друштво.

Као што је „Печат“ већ писао (видети на пример текст „Силовање Европе“ у броју 403) број насилних кривичних дела у Шведској је између 1975. и 2014. повећан за више од 300 посто, а број силовања и више, јер је 1975. забележен 421 овакав случај, док их је 2014. било 6.697, а прошле 2016. године 6.715. У успону су и други облици сексуалног злостављања. Тако је између 2006. и 2016. године број сексуалних преступа у Шведској скочио са 12.147 на 20.284, од чега је сексуално узнемиравање (које се сматра карактеристичним за мигрантску популацију због посебности њихове културе) повећано са 6.219 случајева у 2006. на 10.628 деценију касније (сви подаци су преузети са странице Шведског националног савета за превенцију криминала). Према статистикама, некој од форми сексуалног насиља у Шведској је 2016. било изложено око 129.000 људи (1,7 одсто становништва) старости између 16 и 79 година. „Ово је повећање у односу на 2014. годину када је овај број износио око један посто. Број сексуалних преступа био је релативно стабилан између 2005. и 2012, али је после дошло до значајног повећања“, наводи Шведски национални савет за превенцију криминала. Из разлога политичке коректности (а који би други могли да буду?), Савет у овом врло исцрпном истраживању не даје могуће објашњење за ово повећање, нити прецизније наводи етнички састав силоватеља. Одговор на прво питање могао би сасвим логички бити да су од 2013. сексуални преступи у порасту јер се то време подудара са почетком мигрантске кризе која свој врхунац достиже 2014. и 2015. године. Одговор на друго питање потражили смо другде. Скандинавски новинари Ингрид Карлквист и Ларс Хедегард, који су се исцрпно бавили овим феноменом, наводе да је 2014. чак 77,6 посто силоватеља било „страног порекла“, што је у Шведској синоним за „имигранта из муслиманске земље“, али чак и овај проценат не даје потпуно јасну слику о саставу „силоватељске популације“ у овој земљи, јер власти другу генерацију муслиманских имиграната третирају као „Швеђане“. Шведски сајт gangrapesweden.com који се бави феноменом групног силовања, што је у овој земљи релативно нова појава, наводи да је девет од десет учесника у овој врсти злочина „страног порекла“. Према њиховим подацима, међу којима се налазе и имена силоватеља и други детаљи, између 2011. и 2015. за ову врсту злочина осуђено је 125 особа, од чега је само 25 њих имало шведско држављанство, док их је 41 „непознатог порекла изван Шведске“ (што указује да би се могло радити о илегалним мигрантима који долазе у Шведску без икаквих папира), а највише је оних за које се зна одакле су, њих 23 долазе из Авганистана. На овом сајту истиче се пример групе дечака из Авганистана који су у Упсали силовали једног петнаестогодишњака и напад снимали мобилним телефонима.

Сексуални преступи нису једина кривична дела чија је учесталост драстично повећана услед прилива миграната у свим европским земљама које се суочавају с избегличким таласом, него је увећана свеукупна несигурност, укључујући и опасност од терористичких напада, чији починитељи нису искључиво мигранти, али су готово у сто од сто случајева имигранти.

 

СРПСКИ РАСИЗАМ Када се све ово узме у обзир, како је онда могуће немати разумевања за можда претеран, али свакако утемељен страх грађана Шида који су се успротивили идеји да мигрантска деца похађају наставу заједно са њиховом? Није ли сасвим очекивано да буду подозриви према њима, имајући у виду искуство оних који су их оберучке прихватили и то много више њих него што је случај у Србији? За неке медије у Србији, није. Штавише, у њима не само да се с гађењем осуђује затуцаност и примитивизам Срба који немају ширину да у своје окриље приме људе само мало „другачије“ него се даје и лажна слика по којој су мигранти далеко цивилизованији од овдашњих домородаца и, самим тим, супериорнији и пожељнији.

„Срамота: Неће да им деца иду у школу с малим мигрантима“, наслов је под којим „Блиц“ пише о томе како су „родитељи у Вишњићеву код Шида показали најгоре лице Србије“. Социолог Ратко Божовић за овај лист, уместо да објасни узрок можда неоправданог страха, каже да се ради о „екстремизму“. „Нажалост ми смо у великим проблемима са разумевањем другога и то одавно. Суштински прекинули смо комуникацију и са собом и са другима не покушавајући да сазнамо ко су и какви су заправо ти други. То је парадигма дефектности која је присутна“, објаснио је за „Блиц“ Ратко Божовић и додао да је овакво понашање „одраз недостатка емпатије и моралне интелигенције“. У свом социолошком надахнућу Божовић превиђа да поседовање „моралне интелигенције“ не искључује и поседовање „опште интелигенције“ и могућности да се препозна потенцијална опасност, ако не на основу сопственог, а онда можда на основу туђег искуства. Такође, родитељи у Шиду нису желели да забране школовање мигрантској деци, која су, како то пише „Блиц“, „побегла од рата који је опустошио њихове земље“ где су „редовно похађали школу“ и одакле су били „принуђени“ да оду и крену у непознато. Опште је место да бројним мигранатима ни земље Европске уније које воде политику „отворених врата“ не желе да дају азил, јер сматрају да се у већини случајева (по неким подацима више и од две трећине) ради о економским мигрантима, а не стварним избеглицама које беже од ратних страхота. Не, ови родитељи предлажу нешто сасвим разумно – да се деца школују у оквиру избегличких кампова где неће бити проблема с незнањем језика, домаће културе, менталитета, навика, обичаја и погледа на свет. Да се не ради о недостатку емпатије доказује чињеница да ови родитељи, који су уједно и порески обвезници, нису протестовали због тога што Србија на сваку избеглицу дневно троши осам евра, док многи од њих не само да мање добијају него и мање зарађују, а својим порезом то плаћају. Поређења ради, једна четворочлана породица у Србији месечно може да на име социјалне помоћи добије највише 17.154 динара, док четворочлана мигрантска породица месечно кошта око 115.000 динара. Тешко да би се то могло назвати недостатком емпатије. За то је мало рећи и да је великодушно.

У целој Божовићевој изјави најурнебесније је (за то је стварно потребно изузетно познавање друштвених наука) то што он каже да су Срби „до свог идентитета, и појединачно, и колективно, стизали насиљем“! За разлику од малих пацифиста из Авганистана који силују дечаке, на пример, српски идентитет је изграђен на насиљу! Па, и ако је то случај, опет би требало да мигрантска деца не иду са српском у школу, и то из најмање два разлога. Први је да не постану поново жртве насиља од којег су побегла, а други је да случајно и Срби не пренесу на њих свој „насилни идентитет“, јер можда је заразан.

Слично Божовићу и „Блицу“ у овом случају понела се београдска редакција регионалне телевизије Н1. Могуће је да смо и ми у „Печату“ параноични и затуцани попут грађана Шида, али је могуће и да је прилог Н1 о протестима био крајње пристрасан и да су у њему Срби приказани као примитивни олош, док су мигранти дивни, паметни, отворени људи. На страну што је током целог прилога истицана некаква теорија о томе како се „муслимани не смеју додиривати левом руком“ која је до забринутих родитеља дошла ко зна како. (Истина је, међутим, да у исламу постоји презир према левој руци и да је, на пример, нечисто њу користити током обедовања.) Општи тон и избор саговорника је био такав да се домицилно становништво прикаже у што горем светлу, а њихови аргументи као најбесмисленији могући. С друге стране, мигрант неуобичајено пристојног изгледа и неуобичајено прогресивних ставова каже: „Јако је лепо да деца из различитих култура буду заједно у учионицама јер тако могу да уче заједно и допринесу миру у својим земљама.“ Баш као што се то догодило, рецимо, на почетку ове школске године у Пакистану где је насмрт претучен хришћански дечак Шарун Масих, којег су, после дужег малтретирања и понижавања, наочиглед професора убили његови школски другови јер је пио воду са чесме иако му је то, као нечистом, забрањено. То, да буде јасно, није изолован случај него правило, нешто што се скоро свакодневно дешава.

Озбиљан проблем, о којем ни „Блиц“, ни Н1 не извештавају је и тај што у многобројним случајевима власти немају појма ни о томе која то деца иду у школу и да ли се заиста ради о деци. О обиму проблема одраслих миграната који се представљају као деца, јер је тако лакше добити азил, а и друге погодности, опширно су у прошлости писали западни медији. Тако је забележен случај Мусаба Идриса који очигледно има браду и бркове и који је проглашен за „најбржег дванаестогодишњака“ у Шведској.

Да мигрантска деца иду у школу са домаћим ђацима тек је један од захтева које либерални миље у земљи, али и „западни фактор“ поставља Србији. У истом пакету су и поштовање њихових људских, верских и националних права, што подразумева градњу џамија, употребу језика, образовање, шеријатско право, кров над главом… Да нема туђег искуства, можда би и требало то све да се прихвати, али с обзиром на то да је, на пример, немачка канцеларка Ангела Меркел још 2010. рекла да је „мултикултурализам мртав“, јасно је да се ради о суицидној политици. Будући да је тако у снажној и уређеној Немачкој, интеграција људи из друге културе, вере и климе, са страним менталитетом, навикама, обичајима и погледом на свет тек у земљи која се једва носи и са сопственим проблемима делује као немогућа ствар. Па ви размислите следећи пут када будете седали у кола да ли ћете везати појас. О руском рулету и да не говоримо.  

[/restrict]