Poruke kojima je, poput vesnika sudnjeg dana, američki predsednik sa govornice Ujedinjenih nacija najavio slanje u pakao nekoliko moćnih država, predstavljaju događaj koji će biti tema svetskih komentara u narednim danima. Biće tako i u Srbiji koja se, iznenađena, u utorak mogla upitati i da li gleda najavu kataklizme ili svojevrsnu – svejedno da li na višem nivou – reprizu misaonog diskursa našeg kontroverznog dr Petrovića i njegovog Ideš pod mač, bato!
Promptno datom izjavom srpskog predsednika naša javnost se ipak već unekoliko odredila prema ovom, ne baš uobičajenom državničkom istupanju na svetskoj političkoj pozornici.
„Naše je da uradimo sve da nikada ne budemo na spisku zemalja, koje je danas u pakao slao američki predsednik, da vodimo pametnu politiku, da svoju zemlju i narod sačuvamo i, ako je potrebno, a jeste, bolje je da i ja kao predsednik ne pokazujem ni svoj, ni naš ponos na svakom mestu, da bismo našu zemlju sačuvali, štiteći, pri tom, interese Srbije i naših građana“, rekao je Aleksandar Vučić..
[restrict]
Razumna taktika pametne politike, reklo bi se, jer mi mali jesmo, kao što uostalom i Tramp jeste sklon besu i jarosti, i zbog čega bismo vraga za rep vukli, kada se o stvarima ponosa već možemo dogovoriti.
Ne bismo sada ovo rezonovanje srpskog predsednika posebno ovde ni pominjali da nas rečeni misaoni tok i njegova u Njujorku demonstrirana psihološka matrica nije unekoliko podsetila na nešto rečeno drugim povodom i na drugom mestu – na skupu u Tršiću. Govoreći na Vukovom saboru dva dana ranije, Aleksandar Vučić je, naime, na otvorenoj pozornici napomenuo da će Deklaracija o opstanku srpske nacije, koja će se uskoro naći pred poslanicima Srbije i Republike Srpske, obuhvatiti pravo Srba na korišćenje jezika i pisma, na informisanje na svom jeziku i izučavanje srpske istorije. Ovo dakako nema veze sa Njujorkom, ali ono što je potom usledilo kao posebna predsednikova napomena, iako 48 sati i više meridijana udaljeno, po duhu i intonaciji unekoliko ima: „Zluradima još jednom poručujem da ona nema veze sa hegemonizmom već samo ima za cilj da pravovremeno zaštiti jezik i pismo kao važan deo srpske kulture. To ne može, a i da hoće neće uspeti da nam zabrani niko.“ Tako je predsednik razjasnio da će nacionalni strateški dokument u pripremi zapravo biti jedan, po domašaju zapravo mal’ne bezazlen program, a da koncept rada povezanog sa opstankom ne podrazumeva obavezno i naum hegemonskog potčinjavanja drugih naroda! Razumno pitanje – kako su „zluradi“ uopšte došli do zaključaka o hegemonizmu i strahovanja koje im to budi – Vučić nije postavio. Umesto njega, predsednikov jednako pomirljiv stav poručio je nemojte da brinete, ne zbog nas, mi ćemo biti kao bubice – na svetskoj areni uvek i rado ispod radara, a ovde kod kuće nikada, ni u pokušaju ili ideji da postanemo uznemirenje, pogotovo ne za one koji nas se (ne) plaše!
Da li to znači da nacionalni programski dokument, ako je srpski, obavezno mora da ima ugrađenu klauzulu o izvinjavanju i pravdanju, koja će razvejati ubeđenja da kada srpski političari govore o opstanku, zapravo govore o hegemonizmu i da im se zbog ovog transfera pojmova i značenja – psihološki zaista jedinstvenog – uvek može postaviti pitanje: Zašto kažeš život kada misliš na uništenje?
Vispreni komentatori iz susedstva, ne manji i oni iz redova ovdašnje žute elite, povodom Deklaracije demonstrirali su odgovor na pitanje: Šta sve može jedan dokument samo kada je srpski!
Navodimo vrhove ovih ciničnih dosetki: deklaracija nema konkretan politički značaj, ali može narušiti odnose Beograda sa susjedima; deklaracija o opstanku srpske nacije i Srba, plod svojevrsne bahatosti njenih autora; deklaracija može „probuditi asocijacije“ na famozni Memorandum SANU.
Ova tobož razložna strahovanja najobuhvatnije je za RSE rezimirao jedan istoričar (Milivoje Bešlin): „Mislim da će ona neminovno u regionu izazvati nelagodu, čak možda i strah, i da će dodatno poremetiti, ionako, fragilne odnose na Balkanu. S druge strane, unutar same Srbije ona ovako kako je naslovljena može samo da proizvede dodatnu nacionalističku homogenizaciju. Ako to nazovete Deklaracijom o zaštiti i očuvanju srpske nacije, to znači da je nacija ugrožena i da mora da se štiti što sve izaziva neke mračne asocijacije.“
To su dakle plodovi koje žanju uzmicanje i strah od ponovne stigmatizacije srpskih političara, posebno onih političara koji bi da deluju razumno i u korist sopstvene nacije.
Urokljivi pogledi su u ovom slučaju iskrenu dobronamernost uvek shvatali kao mimikriju i opasno strateško lukavstvo koje krije stvarne, a uvek za okolinu opasne namere, posebno prema susednim narodima željnim mira i državnog napretka u spokoju!
Kada Nikola Selaković povodom pravdanja ideje o donošenju Deklaracije bezmalo zavapi da srpski narod ima pravo da traži mesto opstanka u globalnom svetu, ovaj ovako profilisani diskurs mu glatko odgovara – ne, nema.
Kliše je uvek isti i uvek pali: učitaćemo agresivni naum, i neophodnost da budući da smo ugroženi, ne samo da se branimo već i da ga osujetimo i sasečemo u korenu! Bauk velikosrpskog hegemonizma kruži, ma šta neko radio i govorio.
Da li ovoj igri, navežbanoj još od vremena Memoranduma kada je ceo Balkan navodno bio prestravljen i od samog navođenja puke statistike koja je dokumentovala relativno ekonomsko zaostajanje i nepravedno otežan položaj Srbije, treba produžavati trajanje?
Ovo su pitanja za srpske političare, ne za aktere pomenutog diskursa i njegove veštine.
Ako srpski političar kao dramatičnu i ozbiljnu pretnju shvati grmljavinu Trampa i reaguje obećanjem da ćemo mudro biti izvan domašaja pažnje ovog najavljenog pogroma, treba li on – dakle ozbiljan srpski političar – da jednako reaguje i na druge nesrazmerno beznačajnije izazove čija je zluradost transparentna, baš koliko i ta podmukla najava da će buđenjem starih strahova opet podigrati memorandumski pakao?
Zbog čega i ovim povodom i pred ovim izazivačima demonstriraju istu logiku uzmicanja i pravdanja, logiku nevidljivosti, bezmalo udvaranja koja može biti eventualno i opravdana u slučaju druge, stvarno ozbiljne i preteće ravni međunarodnih razmera?
Državnici se od političara razlikuju ne samo po poznatoj i razglašenoj navici da političarima prepuštaju stvari dnevne politike, a da oni sami misle i delaju prema drugačijim pravilima, već i po tome što u javnom komuniciranju ne izlaze u susret svakoj budalaštini, provokacijama i nameštenim zamkama. Kada se političar lati posla kao što su programski dokumenti nacionalnog i dugoročnog značaja, evidentno je da on sebe kandiduje za vođu i doživljava sebe kao državnika. Govor u Tršiću, posebno pomenuti deo adresiran „zlobnicima“ kojima se daje razloga za pitanje: Zašto se onda i ne ponaša tako, kao državnik? To dalje podrazumeva i da pomenuta paranoja, kojoj je on, Vučić, ukazao posebnu čast obećanjem da srpskom nacionalnom programu nije cilj da bude strateška podrška hegemoniji, jednostavno mora biti ispod njegovog radara.
[/restrict]
Nepotrebno je na primeru konfrontacije SAD i Koreje širiti strah u srpskom narodu izjavom Vučića “da ne budemo na spisku zemalja za pakao…”? Daleko je Srbija od pozicije vojne sile Koreje i potenciranje vojne snage. Nije Srbija izazivač paklenih-kataklizmičkih planova. Ne verujem da druge države na takav naačin plaše svoj narod. Pre će biti da Vučić uvek nadje načina da sebe istakne u prvi plan kao vizionara, pomiritelja, spasioca i prepametnog političara patriotu koji brani svoju zemlju i svoj narod.
A kako on (Vučić) brani integritet i suverenitet svoje države Srbije (stalno potencira srpsku mitomaniju o Kosovu kao da je kosovo albanska a ne srpska teritorija) – vidimo po Briselskom sporazumu (predaji cele teritorije KiM albanskim muslimanima): Postavio (sa Dačićem) novu albansku granicu i carinu izmedju Kosova i Srbije, ukinuo sve srpske državne institucije na KiM, a Srbe naterao-integrisao u albanske institucije. Albanci dobili celu teritoriju-državu, a Srbi tzv Zajednicu od 4 registrovane opštine (ZSO) koja će raditi po zakonima i Ustavu države Kosovo, nema nikakva zakonodavno-izvršna ovlašćenja, a imaće status kao i sve ostale kosovske opštine (po Briselskom sporazumu). Po kosovskom modelu separatizmom su intenzivno ugrožene i druge teritorijalne celine Srbije (Jug Srbije, Sandžak…). Naročito se po kosovskom modelu-scenariju aktivirao makedonski scenario-konfederalizam – cepanje Zapadne Makedonije i priprema terena za Veliku Albaniju.
Zašto Vučić u startu Briselskog sporazuma nije pozvao srpski narod na unutrašnji dujalog – debatu u narodnoj skupštini – referendum, nego sada… u završnoj fazi “predaje teritorije” KiM pred svršen čin da prebaci odgovornost na srpski narod i Srbiju?
Vučić se 90-tih god dokazao kao veliki patriota i vizionar kada je bio ministar za informacije za Kosovo (za medijski rat) – doživeo totalan poraz od Vuka Draškovića, Kandićke, Biserko… u medijsko-propagandnoj odbrani Kosova i Metohije, a Srbija podmuklo bombardovana, Milošević poražen, ponižen i zakopan (najveći doprinos prepametnog Vučića). Milošević se sigurno u grobu okreće od muke što nije uzeo za ministra za informacije-medijski rat za Kosovo – nekog Srbija sa Kosova (na pr. lidera kosovskih Srba Miroslava Šolevića koji živi na Kosovu i zna problematiku), nego uzeo dodvorača i laktaša Vučića, i Dačića…
NAKON bombardovanja Srbije bilo je vreme za političke korekcije i odredjivanje “pravednog” Statusa KiM: Srpski političari – svi redom – uopšte nisu zahtevali niti pokušali da se reši pravedan status KiM (primer: Kiparski model pola-pola, i drugi…). ZAŠTO JE CELO KOSOVO PREDATO Albanskim muslimanima???
…