Boris Malagurski – Moj doprinos dijalogu o Kosovu

Kako su na film „Kosovo – momenat u civilizaciji“ reagovale strane diplomate, a kako Ramuš Haradinaj

Reći da su srpski manastiri na Kosovu i Metohiji deo albanskog nasleđa je ravno tvrdnji da su kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku zapravo nasleđe Al Kaide. Međutim, albanski lobisti raspolažu ogromnim sredstvima koja im omogućavaju da plaćaju istoričare, profesore i druge stručnjake spremne da falsifikuju istoriju u skladu sa političkim potrebama naručioca. Albanci imaju i svog glasnogovornika u Kongresu – Eliota Engela. Imamo li mi našeg? Film „Kosovo – momenat u civilizaciji“ je skroman projekat koji ne može da promeni svet, ali može da promeni svest nekih stranaca. On je mali korak u tom pravcu mada ne znam šta ga dalje očekuje. Ali ni moja očekivanja u vezi sa filmom „Kosovo: Možete li da zamislite?“ nisu bila velika. A desilo se da ga je pogledao Putin, kaže u razgovoru za „Pečat“ reditelj Boris Malagurski.

Kosovska vlada je burno reagovala nakon prikazivanja filma u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Šta mislite da im je najviše zasmetalo – ispričana istina, činjenica da je namenjena inostranoj publici, ili trenutak u kom se film pojavljuje?

Politički vrh u Prištini zna šta je istina i čije je kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji u istoj meri u kojoj je svestan da je njihova moć bazirana na lažiranju istorije i podršci Zapada. Film je ugrozio obe poluge njihove moći – prvo, iznete su nepobitne istorijske činjenice, i drugo, s njima su upoznati uticajni ljudi iz zemalja koje podržavaju tzv. Republiku Kosovo.

Privremene institucije u Prištini decenijama vešto spinuju vesti koje se sa Kosova i Metohije šalju u svet, ali vremena se menjaju i ljudi širom planete su željni alternativnih informacija koje dolaze direktno sa terena, umesto filtriranih i prežvakanih „vesti“ iz kojekakvih političkih saopštenja. Geopolitička slika u svetu se konstantno menja, verujem u našu korist i upravo to albansku političku elitu u Prištini najviše muči. Uspeli su da ostvare svoje lične ambicije u geopolitičkim okvirima koji više ne postoje, i njihova moć je sada upitna. A svesni su i toga dokle je Talibane i Sadama Huseina dovela američka podrška.

Mnogi albanski mediji film su ocenili kao „srpsku propagandu“ pre nego što je uopšte završen.

Frapiran sam činjenicom da su izneli sud pre nego što sam i ja, režiser filma, uspeo da ga odgledam.

Ipak, ne krijem zadovoljstvo što je kabinet Ramuša Haradinaja oštro reagovao na film iako nije imao prilike da ga pogleda.

Projekcija filma u Parizu nije bila otvorena za javnost već je publika došla po pozivu, pa znamo ko je bio prisutan. Ramuša Haradinaja nisam primetio.

Izbor da premijera filma bude u Parizu, sedištu Uneska, nosi sa sobom snažnu poruku. Kakvi su vaši utisci, u kojoj meri je publika prepoznala ideju filma?

Zahvaljujući ambasadoru Srbije pri Unesku gospodinu Darku Tanaskoviću, svetskoj premijeri su prisustvovali ambasadori brojnih zemalja širom sveta pri Unesku. Tu su bili ambasadori zapadnih i bliskoistočnih zemalja, pa i velikih sila poput Rusije i Kine. Mnogi su bili šokirani scenama rušenja naših crkava i manastira, u 21. veku, u srcu Evrope. Svi su oni upoznati sa uništavanjem kulturne baštine u Siriji i Iraku od strane ISIS-a, ipak, saznanje da se takve stvari dešavaju i u njihovom komšiluku nije ih ostavilo ravnodušnim. Neki ambasadori su učestvovali i u diskusiji nakon projekcije, u kojoj su nedvosmisleno osudili ponašanje albanskih ekstremista na Kosovu i Metohiji i izrazili divljenje lepoti srpskih manastira koji su pod zaštitom Uneska. Nekima je zasmetalo što nisam dovoljno govorio o uništavanju našeg nasleđa, ali nisam želeo da film bude negativan, fokus je na lepoti manastira, vrednosnim porukama koje vekovima nose u sebi i činjenici da su oni danas ugroženi, možda ugroženiji nego ikad pre. Zahvalan sam svima koji su podržali organizaciju svetske premijere u Parizu.

Optužba kosovske vlade da je cilj projekcije filma „prisvajanje kulturnog i verskog nasleđa Kosova i njegovo transformisanje“ govori ne samo o kontinuitetu nacionalnog inženjeringa Albanaca već i o tome da on ulazi u završnu fazu nasilnog sticanja istorijskog legitimiteta. U kojoj meri će Unesko uvažiti činjenice iznete u filmu?

Matija Bećković je možda imao najbolju reakciju na saopštenje tzv. vlade tzv. Republike Kosovo kada je u razgovoru za „Sputnjik“ rekao: „Nema im se šta prigovoriti, jer iz ugla čoveka koji dubi na glavi, to što su rekli, sve je istina.“ Prvo, „Republika Kosovo“ je laž. Nama je jasno da se tu ne radi ni o kakvoj multietničkoj državi već o drugoj albanskoj kvazidržavi na Balkanu. Manastire pod zaštitom Uneska na Kosovu i Metohiji izgradili su u vreme srpske srednjovekovne države srpski vladari. Kroz istoriju su naše manastire skrnavili i uništavali Turci, Albanci i drugi.

Poredite delovanje ISIS-a sa separatističkom OVK organizacijom. U kojoj meri su ovakve poruke otrežnjujuće, posebno za one koji su, kao žrtve pomahnitale medijske kampanje, poverovali da se na Kosovu desio srpski zločin? Sve dok zlo nije zakucalo i na njihova vrata…

Francuska je od svih zapadnih zemalja možda najviše osetila okrutnost ISIS-a. Bila je meta mnogobrojnih terorističkih napada u poslednjih nekoliko godina i sada je, više nego ikada ranije, spremna da čuje gde su počeci ove priče. Smatram da je terorizam proizvod delovanja stranih obaveštajnih službi i pogrešne spoljne politike zapadnih zemalja. SAD su 1980-ih godina podržavale Osamu bin Ladena i on je u američkim medijima slavljen kao borac protiv „zlih Sovjeta“. SAD su naoružavale i Sadamov režim u Iraku dok im je bio potreban za rat protiv Irana (kasnije su naoružavali i Iran). Američke akcije na Bliskom istoku su hranile ekstremiste lojalnim borcima, koji su usmeravani širom sveta za potrebe američke spoljne politike. Mudžahedini su poslati u Bosnu i Hercegovinu da se bore protiv Srba, a borili su se i u drugim krajevima sveta. Zapad je podržavao terorizam u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, a sada su to dve oblasti iz kojih se regrutuje najviše boraca za ISIS po glavi stanovnika u Evropi. To nije slučajnost. Terorizam nije problem koji može da se reši konvencionalnim ratom, jer na mesto svakog ubijenog teroriste dolazi nekoliko članova porodice koji su željni osvete. Terorizam može da se reši samo promenom spoljne politike zemalja na Zapadu.

Koliko je trajalo snimanje filma, da li biste izdvojili neke zanimljive momente?

Boravili smo na Kosovu i Metohiji 10 dana, pripreme su trajale dva meseca, a postprodukcija isto toliko. Scenario je napisao briljantan mladi teolog Miloš Ninković, kroz priču nas vodi srpsko-australijski voditelj Stefan Popović, dok je direktor fotografije moj dragi saradnik i prijatelj Mladen Janković. Nas četvorica smo otišli da snimimo film uz pomoć Kancelarije za Kosovo i Metohiju koja je projektno podržala njegov nastanak. Bili smo smešteni u Gračanici i svaki dan smo putovali širom naše južne pokrajine u potrazi za pravim kadrovima. Meni najzanimljiviji momenat bio je kad smo jedno jutro krenuli da snimamo Pećku patrijaršiju. Bilo nam je veoma važno da tog dana snimimo sve u vezi s tim zdanjem. Međutim, već na putu do tamo vreme je postajalo gotovo olujno. Kada smo stigli, ušli smo u manastir da prvo snimimo unutrašnjost. Nakon što smo završili, izašli smo napolje, ali je vreme i dalje bilo oblačno, tmurno i nepovoljno za snimanje. Seli smo da popijemo kafu i pošto ništa nije obećavalo da će se nebo razvedriti u skorije vreme, odlučio sam da se spakujemo i pokušamo da snimimo Patrijaršiju nekog drugog dana. Dok smo se pakovali, slučajno sam pogledao gore i ugledao ogromnu plavu rupu među oblacima. Nisam mogao da verujem. U tom trenutku je zasijalo i sunce. Odmah sam rekao ekipi da izvadi opremu. Kad je Mladen pritisnuo dugme da prekine poslednji kadar, sunce je zašlo i više se nije pojavljivalo. Znam da će zvučati čudno, ali zaista verujem da smo imali Božju pomoć. Bilo je, međutim, i neprijatnih trenutaka, kao kada je jedan Albanac, što živi pored srušene crkve koju smo snimali, naredio da prekinemo snimanje. Takve situacije sam mirno rešavao razgovorom s njima na perfektnom engleskom. Pomisle da smo Amerikanci i odmah nam se herojski sklanjaju s puta.

Zanimljivo je da izvan dokumentarnih podataka imamo malo filmova na temu Kosova i Metohije. Kako to objašnjavate?

Generalno imamo malo filmova koji nemaju autošovinističku crtu. Mnogi srpski režiseri misle da ako u filmu ne pljunu po Srbima, nisu pravi umetnici i neće dobiti međunarodna priznanja. Za mene je umetnost nešto drugo. Ona ne treba da se stvara da bi bila podobna nekoj sili, već treba da oslikava određene vrednosti.

U kojoj meri su kultura i patriotizam korelativne vrednosti?

Čerčil je još davno govorio da je svrha odbrane otadžbine da se sačuva njena kultura. Zapadne interesne grupe u Srbiji su svesne da kultura ima moć da probudi zdrav patriotizam koji inspiriše narod da se bori za svoju zemlju. Zato Amerikanci godinama teže što većem uticaju u kulturnoj sferi u Srbiji. U poslednje vreme vidim da se u tom smislu pruža otpor s naše strane, ali godinama je kulturna politika u zemlji diktirana iz američke ambasade. Dosta govorimo o našem kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji, ali ne treba zaboraviti da je naše nasleđe ugroženo i u ostatku Srbije.

Kako ocenjujete poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu? Da li ćete se odazvati ili već, na ovaj način, učestvujete…?

Imam utisak da u tom dijalogu učestvujem još od 2008. kada sam organizovao proteste protiv nezavisnosti Kosova u Vankuveru, Kanadi. Od tada do danas sam snimio mnoge filmove koji su se bavili temom Kosova i Metohije, a u tome sam od početka dobijao veliku podršku „Pečata“, na čemu sam vam iskreno zahvalan. Svaki razgovor na tu temu je, za mene, unutrašnji dijalog i svakako ne vidim ništa loše u tome da se razgovori vode i na najvišem nivou. Ako bi predsednik Vučić zatražio moje mišljenje o Kosovu i Metohiji, rado bih mu preneo moje stavove bazirane na višegodišnjem istraživanju te važne teme.

Ramušu Haradinaju ste obećali organizaciju projekcije filma u zatvoru. Da li biste ga tom prilikom suočili i sa filmom „Kosovo: Možete li da zamislite?“, koji se bavi temom ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji?

Prikazao bih mu sve svoje filmove, u cilju njegove rehabilitacije u zatvoru. Nisam siguran koliko bi mu to pomoglo, ali makar bi mu pružilo jedan vid zanimacije u ćeliji, da se podseti svega onoga o čemu je, uostalom, otvoreno pisao u svojoj autobiografskoj knjizi „Priče o ratu i slobodi“. Tu je vrlo precizno opisao čime se bavio 1990-ih godina: „Likvidirao sam srpske policajce, ubijao srpske civile, uklanjao neposlušne Albance. Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja.“ Ne treba da se zavaravamo, to je opasan čovek. Karla del Ponte mi je u intervjuu pre nekoliko godina rekla da je devet svedoka protiv Haradinaja ubijeno. Ona ne sumnja da je Haradinaj okrutan ratni zločinac, ali sudije Haškog tribunala se nisu složile s njom. Međutim, ne treba zaboraviti ni da Haradinaj, Tači i ekipa nisu bili nikakvi „borci za slobodu“, oni su bili obični NATO oficiri koji su sprovodili naredbe SAD. Kao rezultat toga, kosovski Albanci nisu dobili nezavisnost, već su postali zavisniji nego ikada u svojoj istoriji, samo ne od Beograda već od Vašingtona. Kada Albance u Prištini pitam da li su nezavisni, oni sa ponosom kažu: „Da! Jesmo!“, a kad ih pitam da li mogu da odlučuju nezavisno od Amerikanaca, iskreno kažu: „Ne možemo.“ Pa kakva je to nezavisnost? A stariji Albanci gledaju kako niču američke klinike po Prištini, gde se leče oboleli od raka. Osiromašeni uranijum – poklon od „američkih prijatelja“.