PRIVIDI SLOBODE I DOMET „DEMOKRATSKOG NOVINARSTVA“

Kako je kažnjena Klaudija Cimerman kada se usudila da iznese činjenicu da je „javni“ servis Savezne Republike u stvari najobičnija travestija i šarada

Posthitlerovska Nemačka se nalazi usred ozbiljnog medijskog skandala, a da toga očevidno nije ni svesna. Zapravo, ni ostatak sveta o tome ne bi ništa saznao da nema „malignog“ ruskog emitera RT, zahvaljujući kome je ipak izašla na videlo uznemirujuća priča nemačke novinarke Klaudije Cimerman, dugogodišnje saradnice medijske kuće ARD. Kao što ćemo iz pojedinosti koje slede videti, Nemačka možda jeste posthitlerovska, ali to uopšte ne znači i da nije – orvelijanska.

Važno je podvući da u današnjoj Nemačkoj Klaudijin poslodavac Klaudije Cimerman nije bilo ko. U pitanju je jedan od stubova posleratnog sistema informisanja reformisane Nemačke, „Arbeitsgemeinschaft der öffentlich-rechtlichen Rundfunkanstalten der Bundesrepublik Deutschland“. Na našim ubogim prostorima, uvek spremnim da uče korisne lekcije od epigona moćnih i naprednih demokratija, to se obično prevodi kao – javni servis. Ne zaboravimo kako su se, u nedavnoj prošlosti, treneri iz tih demokratija brižno razmileli po brdovitom Balkanu da bi svojim bogatim profesionalnim iskustvom dizali nivo nazadnim lokalnim kolegama, kojima su ključni koncepti kao „objektivnost“ i „kritičnost“, da ne pominjemo nezavisnost od političkog uticaja, dotad bili nepoznati. U bezbrojnim radionicama i seminarima, demokratski predavači su ih učili pravom novinarskom zanatu.

[restrict]

LICEMERSTVO „DEMOKRATSKOG PROFESIONALIZMA“ Slučaj Klaudije Cimerman, zapravo već sama činjenica da se dogodilo tako bahato kršenje svih zanatskih pravila koja su misionari demokratskog novinarstva ovde snishodljivo propovedali, mnogo je više od pojedinačnog incidenta. On je opasno blizu jednom alarmantnom totalitarnom obrascu koji se – zamaskiran demokratskim frazama i uvek propraćen obaveznim ljubaznim osmesima – neumoljivo svuda nameće.

Cimermanova nije kažnjena zato što je rekla ili napisala nešto dokazivo netačno, niti je optužena za plagijat koji je otkriven u njenim tekstovima, ili za bilo kakav prepoznatljivi prekršaj novinarskog kodeksa. Ne, kao kolega Udo Ulfkote pre nje (već gotovo zaboravljen, kao što bi i Klaudija da ne postoji RT već sigurno dospela u rupu zaborava) ona strada za jedan zaista neoprostiv delikt: razotkrila je licemernu igru „demokratskog novinarstva“.

Naime, Klaudija Cimerman se usudila da iznese činjenicu da je „javni“ servis Savezne Republike u stvari najobičnija travestija i šarada. Po njenim rečima, nije nimalo slučajno što o pitanju koje trenutno unosi najviše kontroverze i nespokoja u nemačko javno mnjenje – višemilionska invazija kulturološki neuklopivih stranih „migranata“ i ubrzana prekompozicija nemačkog društva pod uticajem njihovog agresivnog prisustva – pisanje ne samo njenog ARD-a nego bukvalno svih mejnstrim nemačkih medija vrvi od laži, umanjivanja značaja, guranja tema pod tepih i prešminkavanja nepogodnih činjenica, jednodušno u službi podrške nepopularnoj migrantskoj politici koju sprovodi nemačka vlada.

U jednom intervjuu holandskoj radio-stanici „L1 Limburg“, Cimermanova je izjavila da su nemački novinari podvrgnuti snažnom pritisku da se prilagode liniji koja se diktira „odozgo“ i da se konkretno od njenog poslodavca „očekuje da migrantsku politiku Angele Merkel predstavi u što pozitivnijem svetlu“.

Zvanična logika iza tog „prilagođavanja“ po mišljenju Cimermanove, jeste to „što smo mi javni emiter, izdržavamo se od poreskih dotacija, a to znači da tumačimo stav vlade, a ne opozicije“. 

Mehanizam glajhšaltovanja, kako ga opisuje ova hrabra nemačka novinarka, jedva da će zazvučati bizarno dugogodišnjim medijskim konzumentima na ovim prostorima, kako od pre, tako i posle uspešnog uvođenja novinarskih radionica pod nadzorom zapadnih pedagoga: „Postoje razni komiteti koji određuju programske sadržaje i izdaju uputstva urednicima da podržavaju politiku vlade Angele Merkel.“

Lične sankcije koje su usledile – odbačeni tekstovi (čak i na potpuno nepolitičke teme) i pozivi na bojkot – samo su mali uzorak krupnijih neprijatnosti kojima je Klaudija Cimerman bila izložena jer je „autovala“ neprofesionalnost, beščašće i, konačno, licemerje svoga poslodavca, koji glumi postgebelsovsku objektivnost i otvorenost dok sve vreme uporno i ponizno sledi političku liniju koju „odozgo“ diktiraju vlasti.

Mada joj je radni odnos još uvek formalno neprekinut (što je ipak, možda, za nijansu bolje od načina kako je pre neki dan prošao „Guglov“ inženjer koji se usudio da javno prozove neka interna nepočinstva svog nedodriljivog poslodavca), Cimermanova iznosi da je, u skladu sa direktivom rukovodstva, od strane kolega na poslu praktično ostrakovana. Kao posebno zločest orvelijanski detalj, preduzeće je svoje saradnike „ohrabrilo“ da potpišu javno pismo gde se moralni integritet firme ističe i hvali, dok se Cimermanova, za iznošenje svojih stavova, podvrgava kolektivnoj osudi.

NOVINARI KUPLJENI I –  ZABRANJENI Znakovitost ove epizode bolje će se ceniti ako se uzmu u obzir okolnosti pod kojima je nastao Klaudijin poslodavac ARD. Naime, pojavio se u još uvek okupiranoj Nemačkoj 1947. godine, kada je vojni guverner jedne od okupacionih sila, američki general Lušas Klej objavio da je „raznolikost“ u javnom diskursu među prioritetima politike denacifikacije, inače sprovođene u to vreme. Zato je bilo sasvim prirodno, zar ne, da prethodnik ARD-a, organ doktora Gebelsa Reichs-Rundfunk-Gesellschaft, bude ukinut i zamenjen nečim demokratskijim, naprednijim i boljim. Tako je ugledao svet potonji poslodavac i inkvizitor Klaudije Cimerman ARD.

Oh, da, kada je već reč o uzornom nemačkom novinarstvu, teško je zaobići slučaj sada već pokojnog ( u 56. godini života) uglednog novinara i društvenog naučnika, dugogodišnjeg saradnika „Frankfurter algemajne cajtunga“ Uda Ulfkote. Autor eksplozivnog i studiozno ignorisanog ekspozea bednog stanja u kome se nalazi novinarstvo u Nemačkoj, „Gekaufte Journalisten“ ili „Kupljeni novinari“ (u Americi bi na ovakav naslov ne trepnuvši upitali: sounds familiar?) Ulfkote u svojoj knjizi, objavljenoj 2014, otkriva središnju ulogu koju obaveštajne službe igraju u zapadnom, posebno nemačkom novinarstvu, u čijim vrhovima je dugo godina radio. Navodi da je osamdesetih godina prošlog veka bio regrutovan i kako je, kao i kolege koji su pristali na saradnju, bez muke napredovao i bio nagrađivan za lojalnost sistemu. 

U svetlu tretmana dodeljenog Klaudiji Cimerman biće razumljivo zašto je Ulfkoteova knjiga „Kupljeni novinari“, mada je postala bestseler prodajući se „ispod tezge“, bila skoro potpuno ignorisana u nemačkim medijima glavnog toka čiju je kompromitujuću tajnu iznela na svetlo dana. „Nijednom mejnstrim nemačkom novinaru nije dozvoljeno da se osvrne na moju knjigu“, prokomentarisao je Ulfkote pred svoju neočekivanu nedavnu smrt. „Kada bi to učinio, bio bi smesta šutnut. Tako da sada imamo bestseler o kome se nijedan nemački novinar ne usuđuje da napiše nijednu reč ili da se o njemu izjasni.“ 

Da budemo sasvim objektivni i fer, jer dobra novinarska praksa to nalaže, bojkot Ulfkoteovih politički nekorektnih otkrivenja izgleda da se primio i na drugoj strani Atlantika. Nakon čestih odlaganja, 15. maja 2015. američko-kanadski izdavač Tejen Lejn najzad je objavio engleski prevod nestrpljivo očekivane Ulfkoteove knjige. Ali, avaj, klasika… izgleda da su proradili telefoni. Izdavač je ubrzo zatim udaljio svaki pomen ove škakljive knjige sa svoje internet prezentacije. A da ne bi zaostajao za izdavačem, masovni knjižni distributer „Amazon“ navodno ne može da ispuni porudžbine Ulfkoteovog dela i na svojoj veb-strani tvrdi da nedavno objavljena knjiga „nije trenutno na raspolaganju“.               

[/restrict]