Dopingovanje laži o dopingu

Dokumentarni film „Ikar“

Američki dokumentarni film o dopingovanju sportista „Ikar“ trenutno zaokuplja pažnju gledalaca širom sveta, a prognoziraju mu i barem nominaciju za predstojećeg Oskara. Glavni zalog za sve hvalospeve i blistave prognoze nisu laži koje razotkriva, već pristrasnost i laži koje prikriva

Dokumentarni prvenac u malenom autorskom opusu američkog autora Brajana Fogela „Ikar“, koji je zimus osvojio specijalnu nagradu žirija na uglednom Sandens festivalu, takozvano priznanje „Orvel“, poslednjih je nedelja prisutan u, najpre, sajber-svetu pošto ga je otkupio i emitovao „Netfliks“. Gledaoci su pokazali takvo oduševljenje ovim filmom da je postao jedan od najbolje ocenjenih dokumentarnih naslova od strane publike. Očekuje se da će sasvim sigurno biti u najužoj konkurenciji i za Oskara. Šta je toliko oduševilo sve koji su ga gledali? Ili, hajde, skoro sve.

Dokumentarni triler s teškim konotacijama „Ikar“ se hvali da je hrabro, nepristrasno i celovito napao opasni ruski državni sistem višedecenijskog dopingovanja njihovih sportista tokom pripremanja za najveća takmičenja. Do tog se ključnog tematskog opredeljenja došlo skoro spontano, praktično usput. Triler dokumentarac Brajana Fogela, naime, počinje, želeći da deluje i da je nastao iz tih, navodno sasvim drugih poriva, kao priča o tome kako je Brajan, inače amaterski takmičar u biciklizmu, poželeo da ima bolje rezultate. Revoltiran situacijom u tom sportu posle doping skandala najčuvenijeg bicikliste svih vremena Lensa Armstronga, a u želji da dokaže kako dopingovanje utiče na sportistu, Fogel je pred kamerama sproveo ciklus specijalnog tretmana dopingovanja koji je trebalo da i njega uvede u vrhunske bicikliste. Tako je pred svoje kamere doveo harizmatičnog Rusa Grigorija Rodčenkova koji je pristao da ga provede kroz ceo mučni program dopingovanja. Na kraju tog ciklusa uzimanja hemijskih pomagala Fogel, međutim, ne samo da nije postao vrhunski biciklista već je na zahtevnoj amaterskoj trci na kojoj učestvuje svake godine ostvario lošiji plasman nego ranije kada nije bio dopingovan!

Ali umesto da se dokumentarac tu potpuno raspadne i gledalište razočarano pobegne od filma, „Ikar“ tek tada za mnoge postaje zanimljiv. Pretvara se u pravi triler s teškim političkim konotacijama. Pomenuti Grigorij je, naime, kako se ispostavlja, niko drugi nego šef moskovske laboratorije koja je zapravo tamošnji antidoping centar. I baš on postaje njegov guru za dopingovanje, a onda, naprasno, bez bilo kakvog objašnjenja, pa i makar malo jasne motivacije, on odlučuje da pred Fogelovim kamerama postane glavni svedok i denuncijant višedecenijske zavere „na najvišem nivou“ kojoj je bio cilj da Rusija stalno proizvodi armiju vrhunskih dopingovanih sportista. Taj je skandal u stvarnom životu izbio prošle godine i umalo nije doveo do toga da se olimpijske igre uopšte ne održe u Rusiji ili da makar sa njih budu proterani ruski sportisti. Grigorij je „otvorio srce“ na ovu temu i postao neka vrsta američkog agenta koji je svoj unosni posao i vrlo važni i uticajni položaj u svetskoj hijerarhiji antidoping nauke i borbenih jedinica u najmoćnijoj laboratoriji za dokazivanje i suzbijanje dopingovanja, smeštenoj u Moskvi, podredio obelodanjivanju strašne istine, uništenju svoje karijere, ugleda svoje zemlje i njenih sportista. Da, drugim rečima, bez uverljive motivacije za takav čin (baš je decenijama čekao Fogela i njegov film!?), odustane od svega što ima i što je postigao, od posla, položaja i uticaja, čak i od sopstvene porodice i da pošto je otkrio sve državne zavere, pa i ubistva od strane, razume se, KGB-a (iako se više ne zove tako), ostane kao „zaštićeni svedok“ u Americi u koju je dospeo sasvim legalno, putujući iz Rusije bez ikakvih problema od sopstvenih, kako se u filmu u više navrata potencira – „do samog vrha korumpiranih vlasti“. Sve je to naglašeno prisutno u lažno napetoj triler dramaturgiji „Ikara“ koji je u razvoju jedne druge priče izrastao u naivni, ali ništa manje opasni i čak bezobrazni politički pamflet u funkciji antiruske propagande.

Svepostojeći standard laži Rus Grigorij Rodčenkov je u filmu bukvalno pred kamerama postao disident, izdajica zemlje, a onda i od Amerike zaštićeni svedok. Sve to jer je priznao da ne da nije radio svoj posao kao rukovodilac antidoping agencije koju je predvodio godinama, već da je bio glavni pokretač svih doping programa ruskih sportista, posebno onih koji su se spremali za olimpijadu u Sočiju. Svoje je ključno učešće u ovoj ujdurmi objasnio naređenjem „sa vrha“ koje nije moglo da se odbije. Sasvim je jasno da je kao naredbodavac za dopingovanje sportista označen predsednik Putin koji je prvo odlikovao Rodčenkova, a onda ga navodno smenio i preko agenata Obaveštajne službe pripremao za tajni odstrel. Po mišljenju Rodčenkova i autora filma Fogela Grigorij je u poslednji čas prebegao u Sjedinjene Države, izjadao se „Njujork tajmsu“, i uz pomoć američkih vlasti „nestao negde“ u okviru programa za zaštitu svedoka. Rodčenkov je, zanimljivo, u više navrata tokom filma otkrivao svoju oduševljenost čuvenim romanom Džordža Orvela „1984“, te je stalno citirao poznate rečenice iz tog štiva. Čak je i autor podlegao važnosti ove parabole pa je poentirao obojivši finale svog filma Rodčenkovim tužnim opisom stanja u Putinovoj Rusiji koje se ništa nije promenilo još od vremena kada je Orvel, nadahnut zbivanjima iza gvozdene zavese, i napisao „1984“. Grigorij je izbacio u prvi plan Orvelove misli o ljudima koji su prinuđeni da žive po dvostrukim aršinima u sopstvenom umu. Odnosno da žive laž, prave se da je ona jedina istina iako znaju da nije, a da je onda prihvate kao jedinu istinu iako i dalje, naravno, svakako znaju da je ona laž. To specifično stanje duha naroda pod režimom koji živi u lažima i od njih, Rodčenkov i Fogel su pronašli u savremenoj Rusiji upravo ga dokazujući državnim aktivnostima u vezi sa dopingovanjem njihovih olimpijaca i potom brutalnim zataškavanjem da su to radili. Otkrivanjem ove pojave Rodčenkov nije, međutim, ništa promenio. Nije jer je sistem dvostrukih aršina i paralelnih „istina“ upravo svepostojeći standard koji se primenjuje decenijama na tom Zapadu u koji je prebegao. Diktat demokratske diktature je baš to što je Orvel rekao o životu u lažima. Jedina je razlika što danas navodno možete bez posledica da govorite o tome, čak i da snimate filmove. Naći će se već neki demokratski i pitomi način da budete ućutkani i diskreditovani.

U okviru velikog „sistema laži“ autor je uspeo da ispusti činjenicu da nisu samo ruski sportisti do uspeha i medalja došli uz pomoć dopinga. I te kako je ta pojava rasprostranjena i širom ostalog sveta, uključujući i sve zapadne demokratije. To nije stalo u njegov dokumentarac pošto je u filmu Sotona pronađen, kako i dolikuje, u ruskom predsedniku Putinu. Da njega nema niko, dakle, nigde ne bi bio dopingovan i u sportovima bi vladala idila poštenja i sportskog fer-pleja. Tužno je, naime, da je Fogel izabrao da na ovaj način „poentira“ u poslednjim kadrovima svog filma (ili je možda tačnije ako se kaže Rodčenkovog budući da deluje da je bio i protagonista i autor svega što je u njemu izrečeno). Mogao je da se uzdigne na daleko veće visine. Kao i Ikar. Čak i da bude oprljen suncem, i padne na zemlju, ali da postane neko čiji je pad izazvao tresak što sve menja. Da otvori Pandorinu kutiju dopingovanja u celom svetu, jer ona i obuhvata ceo svet. Ne samo onaj o kojem film govori. Ovako „Ikar“ deluje kao mizerno i naivno obračunavanje sa Putinom i to najpre kao osveta za njegovo udomljavanje Snoudena koji je otkrio važne i veoma ozbiljne tajne što su krile sve strane na političkoj mapi našeg sveta. Fogel je bio odlučan da bude isključiv i sasvim jasno opredeljen o pitanju porekla onih koje je u svom filmu obeležio kao loše momke. I to s posebnim zadovoljstvom! Za to vreme, kao i posle, pa i danas, a svakako će to biti i sutra, dopingovanje se nastavlja. Svuda. I pred očima svih nas, pa i onih koji bi navodno trebalo da to kontrolišu. Baš kao što je bilo i pre ovog filma. Propustio je autor da kaže i kako zapravo nikoga nije ni briga što se u sportu do medalja dolazi dopingom. A to je u stvari morala da bude prava tema „Ikara“.