AMERIČKI MAKSIMIR

NEREDI U ŠARLOTSVILU

Sveopšta tuča na zagrebačkom stadionu Maksimir, prilikom utakmice između Dinama i Crvene zvezde 13. maja 1990. godine, smatra se ključnim trenutkom za pokretanje raspada bivše Jugoslavije i krvavi građanski rat koji je usledio. Hoće li neredi u Šarlotsvilu imati iste posledice po SAD?

Džordž Orvel upozorio je u svom kultnom delu „1984“ na opasnost od prekrajanja istorije i način na koji „Partija“, odnosno vlast, može da je zloupotrebljava zarad ostvarivanja sopstvenih interesa. „Ako bi svi prihvatili laž koju Partija nameće – ako bi sva dokumenta pričala istu priču – onda bi laž ušla u istoriju i postala istina. Ko kontroliše prošlost, glasio je partijski slogan, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“, jedan je od najupečatljivijih citata iz ove proročke knjige.

Američka duboka država, od kako je izgubila jednu bitku (ali svakako ne i rat) doživevši poraz na predsedničkim izborima novembra prošle godine, intenzivirala je, između ostalog, i svoju borbu za prošlost, da bi kontrolisala budućnost. Jedan od segmenata te borbe su napori da se prekroji, izbriše ili oblati deo američke istorije koji se odnosi na građanski rat, robovlasništvo i rivalstvo između Juga i Severa. Upravo zbog ovoga, za subotu 12. avgust, bile su zakazane demonstracije na kojima je trebalo da se okupe predstavnici čitavog spektra američkih konzervativnih i desničarskih pokreta od umerenijih kao što je „Alt-rajt“ do najekstremnijih i zatucanijih kao što je Kju-kluks-klan. Povod za njihov revolt i poziv na „ujedinjenje desnice“ ovoga puta nije bilo nikakvo izražavanje mržnje ili želja za ugnjetavanjem drugih nego spremnost da se brani ono što se percipira kao „svoje“ – identitet, istorija i tradicija. U skladu sa trendom uklanjanja svih spomenika i drugih memorabilija posvećenih borcima Konfederacije započetim posle krvavog pokolja devetoro ljudi u jednoj crnačkoj crkvi u Čarlstonu koji je počinio apsolutni ludak jer je sebe smatrao pripadnikom „više rase“, vlasti u Šarlotsvilu odlučile su da uklone bistu u znak sećanja na generala Roberta Lija, glavnog vođe južnjačkih pobunjenika kome se zamera da je bio „robovlasnik“.

[restrict]

POLITIČKA KOREKTNOST UBIJA ISTORIJU Pitanje poštovanja važnih ličnosti iz američke istorije koje su se „uprljale“ svojom povezanošću sa robovlasništvom postalo je ozbiljan problem i jabuka razdora u američkom društvu. Ono vrlo lako može dovesti do ponavljanja istorije, pa bi ropstvo bilo razlog i za drugi građanski rat u ovoj zemlji (iako onaj prvi od 1861. do 1865. i nije baš izbio zbog protivljenja ropstvu, nego je ovaj fenomen tek naknadno postao zgodan argument u rukama severnjaka koji su želeli da svoju volju nametnu Jugu). Američki konzervativni političar i nekadašnji predsednički kandidat Pet Bjukenen ukazuje da „mnogi južnjački gradovi imaju statue posvećene vojnicima Konfederacije“. „Da li bi trebalo sve da ih srušimo? A kada svi južnjački spomenici građanskom ratu budu uništeni, da li treba da rušimo i statue robovlasnika od kojih smo mi Amerikanci napravili heroje? Džordž Vašington i njegov posilni Heri Li, otac Roberta Lija, bili su robovlasnici, kao što je to bili i (Tomas) Džeferson, Džejms Medison, Džejms Monro i Endru Džekson. Petorica od prvih sedam naših predsednika posedovali su robove, kao što ih je imao i Džejms Polk, koji je osvojio i anektirao severnu polovinu Meksika, uključujući i Kaliforniju. Džeferson, sa svojim iskorišćavanjem Seli Hemings i zanemarivanjem njihove dece, predstavlja poseban problem. Iako je napisao Deklaraciju o nezavisnosti u uverenju da su ’svi ljudi stvoreni jednaki’, njegov život i opis Indijanaca u tom dokumentu to demantuju“, naveo je Bjukenen povodom dešavanja u Šarlotsvilu.

U zaštitu američke istorije, takve kakva je, nisu stali samo predstavnici kaste „belih heteroseksualnih muškaraca“ koji su ovaploćenje sve mržnje i netrpeljivosti. Da je prekrajanje istorije pitanje o kojem bi trebalo makar dva puta razmisliti pre nego što se preseče, kao što je to bio slučaj u Šarlotsvilu s generalom Lijem, ukazuje činjenica i da su u odbranu istorije stale i ličnosti koje su i same bile žrtve rasizma i segregacije. Tako je bivša državna sekretarka iz administracije Džordža Buša Mlađeg, crnkinja Kondoliza Rajs izjavila u jednom intervjuu: „Čvrstog sam uverenja da istoriju treba čuvati. Ne podržavam preimenovanje stvari nazvanih po robovlasnicima. Želim da pogledamo ta imena i prepoznamo šta su uradili, i da možemo svojoj deci da kažemo šta su uradili, te da ona znaju svoju sopstvenu istoriju. Kada počnete da brišete istoriju, da je dezinfikujete da biste se bolje osećali, to je loša stvar.“ „Oni su bili ljudi svog vremena. Trebalo bi da slavimo to što su nas robovlasnici, Džefersoni, Vašingtoni, doveli dovde gde se sada nalazimo“, dodala je.

IDENTITETSKA POLITIKA KAO PUT U SUNOVRAT Prekrajanje istorije koje se sprovodi samo je jedan segment daleko sveobuhvatnije identitetske politike američke oligarhije, ili, kako je u poslednje vreme češće i ispravnije zovemo, duboke države. Svi mediji glavnog toka, i liberalni/levičarski, i oni desnije orijentacije svu krivicu za nasilje u Šarlotsvilu svalili su na „rasiste i neonaciste“, odnosno grupu koja je imala dozvolu da održi skup, ali ne i na grupu „dobroćudnih građana“ koji su se bez dozvole okupili da protestuju protiv njihovog „govora mržnje“ i „netolerancije“. Na apsurdnost ove situacije najbolje ukazuju lik i delo Vesa Belamija, crnog zamenika gradonačelnika Šarlotsvila koji je učinio sve u svojoj moći, pa i više od toga, da se skup desničara zabrani. Pored toga što ističe da je ponosan što je crnac (za šta mu treba odati priznanje), Belami ne skriva ni prezir i mržnju prema belcima (po čemu nije ništa bolji od maloumnika iz Kju-kluks-klana). U Americi je poznat po tvitovima koji bi, da se radi o belcu, doživeli opštu osudu, što bi, u to nema sumnje, dovelo do kraja njegove bilo kakve ozbiljnije političke karijere. Evo nekih bisera: „Najzabavnija stvar na Jugu je gledati male bele ljude i izraz na njihovom licu kada te gledaju odozdo“, „Ne volim bele ljude, pa mrzim i beli sneg“ ili „Bele žene = đavo“. Ovo je sve napisao čovek koji je želeo da zabrani okupljanje desničara na osnovu premise da se radi o ljudima koji šire mržnju…

I dok za sva zla u Šarlotsvilu liberali i progresivci optužuju desničare i Trampa, američki reditelj Oliver Stoun, čuven po svojim antisistemskim stavovima, za sadašnje stanje u Americi optužuje duboku državu. „Vi svi svakoga dana pokušavate da smaknete Trampa, ali postoji veći problem. (U Americi) postoji sistem i taj sistem je postojao i pre Trampa“, rekao je on. Na ovo ukazuje i američki analitičar Pol Krejg Roberts tvrdeći da je za Šarlotsvil i jačanje desnog ekstremizma u Americi odgovoran ne Tramp nego identitetska politika koju forsiraju „liberali/progresivci/levica, zajedno sa medijima“. Identitetska politika „uči da su žene, crnci i homoseksualci žrtve belih heteroseksualnih muškaraca koji su okarakterisani kao ugnjetavačka klasa, odnosno kao oni koji ugnjetavaju druge. Takva doktrina delegitimiše bele heteroseksualne muškarce na isti način na koji je nacistička doktrina delegitimisala Jevreje a komunistička kapitaliste. Nema razlike“, naveo je on u tekstu povodom dešavanja u Šarlotsvilu. „Ako su beli muškarci toliko moćni, kako ih onda feministički kraljevi kontrole mogu tako lako otpuštati sa posla zbog ’izražavanja opasnih polnih stereotipa’? Opasnih za koga? Koliko je opasno kad ostanete bez posla?“, pita on. Da nije daleko od istine, potvrđuje i činjenica da su samo nekoliko dana od nereda u Šarlotsvilu počela otpuštanja ljudi koji su bili na „pogrešnoj strani“. Ovime i svojom ulogom u tome otvoreno se hvali vrlo uticajni feministički sajt „Džezabel“ (nazvan po starozavetnoj Jezavelji, ženi izraelskog cara Ahava koja je progonila proroke).

Istina je da je identitetska politika dovela do značajne polarizacije američkog društva i da se za uspon desnog ekstremizma ne mogu kriviti Tramp i njegov konzervativizam, nego da su oni upravo proizvod ove politike koju establišment sprovodi već decenijama. Do pre desetak godina neonacisti i beli rasisti gubili su na brojnosti i uticaju, a njihove taktike i misija zasnovana na bazičnom rasizmu postali su više predmet sprdnje, no opasnost. Ipak, u poslednje vreme došlo je do preporoda ekstremne desnice za šta je, kako piše Dejvid Markus iz libertarijanskog lista „Federalist“, zaslužna upravo levica. „Beli ljudi su primorani da stanu iza svoje beline i više se s njom identifikuju. To je izuzetno loša ideja. Poslednja stvar potrebna našem društvu je da se beli ljudi osećaju plemenskije. Rezultat ove plemenske povezanosti neće biti katarza belog identiteta ili poboljšanje jednakosti za nebele. Rezultat će biti kivnost zbog toga što samo to pleme ne uživa poseban tretman zahvaljujući statusu žrtve. Sada smo svedoci neizbežnog rezultata tako neodgovorne prakse rasnog ponižavanja. Dok su belci, koji možda nisu bili skloni rasizmu, sedeli i gledali medije javnog toka kako žigošu njihovu boju kože, došli su do tačke ključanja. Šarlotsvil je primer onoga što se desi kada se podela uz podršku države i medija nameće stanovništvu“, naveo je on u tekstu pod naslovom „Kako antibelačka retorika podgreva beli nacionalizam“.

Ovaj „antibelački“ stav, za koji Markus kaže da se „više ne sme ignorisati“, uparen je sa frustracijom radikalne levice zbog od Trampovog dolaska u Belu kuću. Kao što su zbog „antibelačke“ politike počeli da narastaju redovi belih nacionalista, isto se zbog Trampa desilo i sa raznim „antifa“ pokretima, a kada se ove dve strane nađu licem u lice, kao što je to bio slučaj u Šarlotsvilu, nasilje je neizbežno. Ove dve frakcije su samo najekstremniji predstavnici dubokog jaza koji potresa američko društvo i koji se ne odnosi samo na rasne već i na klasne i brojne druge razlike.

S obzirom na duboku mržnju i netrpeljivost između ova dva segmenta američkog društva i na činjenicu da je među pristalicama ekstremne desnice u Šarlotsvilu bilo mnogo ljudi naoružanih i pištoljima, i jurišnim puškama (oružje nisu skrivali, a verovatno su ga posedovali i levičarski i crni ekstremisti prisutni na terenu), pravo je čudo da je život izgubila samo jedna osoba. S druge strane, ni u Zagrebu 13. maja 1990. nije bilo mrtvih pa je usledilo čudo.

[/restrict]