U kategorijama etosa

Od prvih pisanih tragova iz 12. veka do danas najdugovečnija, a možda i najsadržajnija karika koja je vezivala i vezuje dva naroda, srpski i ruski, jeste ona kulturna i duhovna što traje i pretrajava kroz dugu istoriju i snažne nacionalne tradicije

Ako ćemo među mnoštvom birati ključni narativ srpske istorije, onda je to onaj vezan za Svetog Savu, svetitelja, prosvetitelja i državotvorca, i ruskog monaha koji ga kao mladog princa postrižuje u manastiru Panetelejmon na Svetoj Gori – zrno iz koga će nići autokefalna srpska crkva. Od tada, prvih pisanih tragova iz 12. veka, do danas najdugovečnija, a možda i najsadržajnija sastavnica koja je vezivala i vezuje dva naroda jeste ona kulturna i duhovna što traje i pretrajava kroz dugu istoriju i snažne nacionalne tradicije. Ove kompleksne činjenice govore i to da su duhovne veze dva naroda imale i duboku religioznu dimenziju… Otuda je ruski potpis na najvećem pravoslavnom hramu na svetu, posvećen Svetom Savi na Vračaru, na simboličkom nivou mnogo više od same investicije. Mnogi su srpski patrijarsi sanjali i maštali da na  mestu na kome su gorele mošti svetitelja, kao odmazda Osmanlija zbog srpskog ustaničkog duha, nikne beli hram. Mnogi su svoj zavet ostavljali u amanet svojim naslednicima. Sve do 1935. kada je hram projektovan. Gradnja je prekinuta zbog izbijanja Drugog svetskog rata, ali je pola veka kasnije iznikla najpre kupola da bi 2004. hram bio otvoren.
„Hram ne samo da predstavlja sjajno umetničko delo i ponos naše nacije već on predstavlja ponos čitavog pravoslavnog sveta“, reći će deceniju kasnije patrijarh srpski Irinej.

BEZ PREMCA U PRAVOSLAVLJU O kojoj vrednosti za pravoslavni svet je reč svedoči i odluka o učešću Rusije u izradi enterijera koju je potpisao aprila 2011. predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, dok je finansiranje unutrašnjosti centralne kupole Hrama Svetog Save u Beogradu preuzeo „Gazprom njeft“ doniravši četiri miliona evra. Uz podršku ove ruske kompanije, prostranstvo kupole od 1.230 kvadratnih metara će krasiti mozaik izrađen od stakla i prirodnog kamena. U skladu sa nalogom predsednika Rusije od 11. jula 2015. godine, Federalna agencija „Rossotrudničestvo“ je imenovana za državnog koordinatora učešća ruske strane u izradi enterijera Hrama. Poklon ruske države, mozaik za najveću kupolu hrama, složili su se svi, bez premca je u svetskom pravoslavlju.
Govoreći na sednici Društva za izgradnju Hrama u decembru 2015. posvećenoj 120-godišnjici osnivanja društva, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predsednik Odbora poverenika Društva za izgradnju Hrama Svetog Save, rekao je da će Hram biti „naša Nojeva barka, u kojoj ćemo naći spas od istorijske poplave, svetskih ratova, Golgote i iskušenja… to je metafora postojanja našeg naroda i njegovih težnji, našeg hrišćanskog duga … same suštine naše nacije“. On je istakao da hram takođe predstavlja zavet srpsko-ruskog jedinstva i sloge.
Belezi ovih prožimanja one su predanjske tačke na kojima su se ova dva naroda nepogrešivo prepoznavala, zbog čega je sasvim prirodno među ruskim narodom dočekana odluka cara Nikolaja da imperija uđe u Prvi svetski rat, ili zbog čega su belogardejci svoje prirodno utočište od pošasti Oktobarske revolucije pronašli u Srbiji. U predvečerje Prvog svetskog rata, rečima da Rusija neće napustiti Srbiju, Nikolaj Drugi ulazi u rat plaćajući cenu koju do tada u istoriji nije platio nijedan vladar. Otuda će u srpskom narodu poslednji Romanov biti slavljen kao svetac, čak i pre same kanonizacije u RPC, a u nizu drugih istorijskih činjenica i ova će se tretirati – u korist prijateljstva Moskve.
To vreme bremenito je najneverovatnijim sudbinama, ljudskim dramama, istorijskim raskrsnicama.
O ruskim izbeglim porodicama koje su čuvale istinu o stradanju u vreme revolucije, belogardejcima vernim caru koji su se naselili u Srbiju, te ruskom uticaju u svim sferama kulturnog i naučnog života svedoči i Nekropolj – rusko groblje u Beogradu.
Zanimljivo je da su počeci arhitektonske istorije „Ruskog nekropolja“ u Beogradu začeti u Moskvi 1929. kada je na Crvenom trgu srušena Iverska kapela. Na glas o rušenju kapele emigranti u Beogradu su rešili da je vrate u život, ali tako što će njenu repliku podići na Novom groblju Beogradu. Tamo se danas nalazi oko 400 grobnica uglavnom ruskih emigranata iz prvog talasa, među njima arhijereja Ruske pravoslavne crkve mitropolita Antonija (Hrapovickog), Mihaila Rodzjankova, vrhovnog komandanta carske armije Mihaila Aleksejeva… Godine 2009. predsedniku Izvršnog odbora kompanije „Gazprom njeft“ obratio se Vitalij Tarasjev, nastojatelj Podvorja Ruske pravoslavne Crkve u Beogradu, sa predlogom o učešću ove kompanije u obnovi Ruskog groblja. U toku naredne dve godine jedan deo Ruskog groblja je obnovljen, uređen i preveden u status istorijskog groblja. Kompanija „Gazprom njeft“ je 2009. izdvojila oko 300.000 evra za rekonstrukciju centralnog dela Nekropolja – restauraciju grobnica i teritorije oko njih, te obnavljanje zvonika koji se nalazi na parceli. Rekonstrukcija centralnog dela ruskog nekropolja uz podršku kompanije „Gazprom njeft“ je u potpunosti završena u oktobru 2012. godine.
Svi radovi na restauraciji Ruskog groblja u Beogradu završeni su na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata.
Obred osvećenja održala je Njegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril.

OD JOVANA LESTVIČNIKA DO DANAS Ali nije samo prošlost okvir za razumevanje srpsko-ruskih odnosa. I novo vreme tka nove niti.
Festival ruske muzike „Boljšoj“, čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica, ove godine, pete zaredom, u Drvengradu ugostiće mlade talente iz Srbije i Rusije, te najeminentnija imena iz sveta klasične muzike.
Značaj ovog festivala prepoznao je „Gazprom njeft“, koji je, kako je to prošle godine rekao Aleksandar Dibalj, zamenik generalnog direktora za korporativne komunikacije ove kompanije, najveći međunarodni investitor u Srbiji, i to ne samo kada je reč o komercijalnim, industrijskim projektima.
„Podrška festivalu Boljšoj predstavlja ulaganje u razvoj kulturne i socijalne saradnje dve zemlje, dva bratska naroda, jačanje istorijskih veza između Rusije i Srbije. Učešće na festivalu pruža mogućnost mladim izvođačima da razmene iskustva, da sarađuju sa majstorima klasične muzike i da razviju i usavrše svoje muzičko umeće“, naveo je tada Dibalj.
Osnovna ideja festivala je – pružanje podrške mladim talentima iz muzičkih škola i akademija na teritoriji Republike Srbije, kao i iz regiona Rusije.
Sve ove veze duhovne i kulturne značajne su tačke na mapi totaliteta odnosa dve zemlje. Od prvih prevoda Lestvice Jovana Lestvičnika ili hagiografija Svetog Save Srpskog koji su preko srpskih prevoda stigli u rusku sredinu ili značaja velikih ruskih svetitelja i delatnika u srpskoj sredini do obnove Nekropolja i kulturnih projekata poput „Boljšoj“ festivala proteklo je mnogo vremena. Ali vreme nije u ovoj priči merna jedinica već vrednosni doživljaj. Ono je pokazatelj da uprkos svim lomovima, menjanju granica, rušenju imperija i vaspostavljanju novih sistema nešto opstaje – ta tanana nit koja neraskidivo vezuje naša dva naroda a koja u kolektivnoj svesti uživa arhetipsko svojstvo etosa.