Sve se može kad se hoće

Mjuzikli prve i druge godine fakulteta (Šta ću biti kad porastem?) i treće i četvrte godine (Mapeti u Beogradu) predstavljeni su publici 19. juna u sali Učiteljskog fakulteta, kao deo obeležavanja 80 godina FMU, ali i poklon studentima kod kojih su gostovali. Sviralo se, pevalo i glumilo kao u pravom pozorištu

Kao proizvod tipičnog američkog zabavnog života nastalog oko 1900. godine u pozorištima na Brodveju u Njujorku, mjuzikl na našim prostorima nema tradiciju. Pesme, ples, komične tačke smenjivale su se sa dreserima, životinjama, akrobatama, uz obavezni bar sa pićem (najveći mjuzikholovi u Americi nestaju posle donošenja zabrane o točenju pića). Mjuzikl danas treba da zabavi, oraspoloži običnog čoveka u publici lakim žanrovima muzike sa karakterističnim songovima, pa je te osobine iskoristila kompozitorka Vera Milanković u svojim predavanjima studentima na Fakultetu muzičke umetnosti. Improvizacijom glasom i klavirom kao obaveznim predmetom na drugoj godini studijskog programa Pedagogija muzike ona pokušava da odneguje zanimljive i kreativne nastavnike, ali i dobre muzikante, sve ono što savremena tehnologija ne razvija. Predmet uči studente da pevaju i prate se na klaviru, pričaju bajke sa dramskom radnjom, da komponuju dečju pesmu (stihovi, melodije, aranžman), sve do interpretacije i scenskog pokreta – scenario, smišljanje rekvizita, kostima i scenografije.
Mjuzikli prve i druge godine fakulteta (Šta ću biti kad porastem?) i treće i četvrte godine (Mapeti u Beogradu) predstavljeni su publici 19. juna u sali Učiteljskog fakulteta, kao deo obeležavanja 80 godina FMU, ali i poklon studentima kod kojih su gostovali. Sviralo se, pevalo i glumilo kao u pravom pozorištu. Posebno podvlačimo glumu, jer su na sceni bili studenti koji nisu muzički izvođači, pa nemaju stalni trening i kontakt sa scenom i publikom, što je sigurno predstavljalo teškoće u pedagoškoj pripremi. Osim toga, sa studentima na FMU se malo radi timski, malo se peva i svira u drugačijim sastavima od klasične kamerne muzike, hora i orkestra, pa je ovo bio i eksperiment – koliko zapravo ovaj fakultet priprema svoje diplomce za realan život.
Kao istinski zaljubljenik u muziku, Vera Milanković uporno, predano i sa mnogo muzičkog poigravanja radi sa svojim studentima, o čemu smo se uverili na predstavi. Duhovito, kreativno, maštovito i vrlo muzikalno, ređali su se songovi uz pratnju klavira, trube i perkusija, koji bi činili čast svakoj antologiji dečje pesme. Uvodni song pevaju svi likovi (Oficir, Lekar, Pekar, Kuvarica, Zemljoradnica, Stjuardesa, Klovn, Biznismen, Džokej, Slikarka i Balerina) Kad porasteš šta ćeš biti moraš jednom odlučiti. Mama kaže budi ovo, Tata kaže budi ono, Al’ mi san moj ne da mira, ići ću za oficira… i on se ponavlja kao lajtmotiv, povezujući posebne numere koje odgovaraju pojedinim profesijama. Šarmantno, duhovito, poigravajući se muzičkim žanrovima, sa visokom dozom improvizacije, mladi izvođači su veoma profesionalno pokazali kako se od malog može napraviti veliko. Na kraju se dilema oko izbora profesije razrešava – Gledam avione kako lete – Biću uvek dete! Izvanredne su bile epizode Zemljoradnice (Teodora Knežević), Klovna (Boris Papak), Biznismena (Vladimir Blagojević).
U nešto komplikovanijim Mapetima u Beogradu bilo je više instrumenata (klavir, flauta, kontrabas, saksofon i bubnjevi) i više govornog teksta, a profesorke Vera Milanković i Milena Petrović glumile su, šarmantno i neočekivano, dva nadžaka koji stalno nešto komentarišu sa balkona. Scensku demonstraciju kako studije klasične muzike ne moraju biti ozbiljne i uštogljene, a umetnička muzika babaroga običnim ljudima, trebalo je da pogledaju i kolege – profesori FMU, ali to se nije desilo. Prepuna dvorana studenata, prijatelja, poštovalaca rada Vere Milanković i svih onih koji vole dobru muziku spontano je pozdravljala izvođače i nagradila ih na kraju ovacijama. Bilo bi lepo da ovi razigrani igrokazi malo prošetaju po školama, fakultetima, a što da ne i pozorišnim scenama. Zaslužili su.