SSP-om po državi

Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija je u obavezi da od 1. septembra usaglasi propise sa pravnim tekovinama EU, tako što će dopustiti državljanima članica EU da stiču pravo svojine nad poljoprivrednim zemljištem. Kao odgovor na sve glasnije negodovanje javnosti koja je ukazivala na primer Mađarske i drugih zemalja Unije što su za razliku od Srbije uvele monitoring na prodaju zemlje, ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavio je nacrt izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojim treba da se ograniči prodaja zemljišta strancima. Zašto je neophodno menjati zakon koji u čl. 1 propisuje da strana fizička i pravna lica ne mogu biti vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, propis suprotan navedenoj odredbi SSP-a? Da li se kroz izmenjene uslove može, sve dok je na snazi SSP, obezbediti povoljniji tretman domaćih lica, te da li bi, ukoliko vlasnici poljoprivrednog zemljišta ne bi bili naši seljaci i država, Srbija mogla da vodi samostalnu ekonomsku i bezbednosnu politiku? Konačno, ako državu čine tri elementa – teritorija, vlast i stanovništvo – o kakvoj suverenoj vlasti možemo da govorimo ako poljoprivredno zemljište, odnosno teritorija zemlje većinski pripada strancima? O ovim pitanjima razgovaramo sa Milanom Stamatovićem, predsednikom opština Čajetina, i dr Zoranom Čvorovićem, pravnim istoričarem.

[restrict]

Srbija u vlasništvu stranih državljana

Milan Stamatović

Najavljenom izmenom Zakona o poljoprivrednom zemljištu neće se zabraniti prodaja zemlje strancima već će se, naprotiv, uvesti ta mogućnost koju aktuelni zakon ne predviđa

Mala registrovana seoska, odnosno poljoprivredna gazdinstva u ukupnom zbiru čine ogromni agrarni potencijal, preko kog Srbija može da zaradi, kao i da se pozicionira na tržištima EU, ali će ona praktično nestati ukoliko stranci i velike kompanije dođu i preuzmu našu zemlju, prema slovu SSP-a, kaže u razgovoru za „Pečat“ Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina.

Ministar poljoprivrede je najavljujući nacrt novog zakona rekao da će pravila trgovine prilikom kupovine zemlje, regulisana SSP-om, ići u korist domaćih proizvođača. Osporili ste ove tvrdnje. Na čemu zasnivate vaš stav?

Najavljenom izmenom Zakona o poljoprivrednom zemljištu neće se zabraniti prodaja zemlje strancima već će se, naprotiv, uvesti ta mogućnost koju aktuelni zakon ne predviđa. Time je priča o koristi domaćim proizvođačima i stopiranju kupovine srpskih oranica još jedna u nizu manipulacija vlasti i resornog ministra Nedimovića, čiji je cilj da se po svaku cenu približe Evropskoj uniji i usklade sa njenim zakonima, a ne da zaštite sopstvene prirodne resurse poput poljoprivrednog zemljišta. Ministar od početka ove godine priča da država ima rešenje za prodaju zemlje strancima, ali očigledno nema hrabrosti da saopšti narodu da je nemoguće sačuvati vlastito zemljište pošto ne nameravaju da traže promene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i da se zameraju Briselu jer bi time ugrozili tzv. evropske integracije i put ka EU, u koju ne znamo ni kad ćemo ni da li ćemo ući. Kada već ne smeju i neće da traže izmenu SSP-a, najlakše je uskladiti i promeniti domaći zakon koji će se, kako stoje stvari, naći ekspresno u Skupštini Srbije bez javnog uvida i mogućnosti da se o tome jasno i precizno izjasne stručnjaci, samo da bi se pre 1. septembra ispunila još jedna u nizu obaveza prema EU.

Da li bi Srbija, po ugledu na Mađarsku ili druge zemlje članice EU, mogla da stavi moratorijum na prodaju zemlje, i zašto se na tome ne insistira?

Jedini spas za srpskog seljaka, ali i svakog građanina Srbije jeste da se zakonom potpuno spreči prodaja zemlje kao što je to učinila Mađarska, promenivši sopstveni ustav da bi zaštitila svoje zemljište. Naš Ustav svakako ne predviđa prodaju zemlje strancima, kao i aktuelni Zakon o poljoprivrednom zemljištu, što znači da nije potrebno menjati ni postojeći Ustav ni zakon jer su oni garant za zabranu prodaje zemlje strancima. Vlast uporno želi da se dodvori EU i omogući sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju pre ulaska u EU, zbog čega neće ni da razmotri mogućnosti zabrane i odlaganja primene SSP-a koje su uvele druge zemlje, poput Poljske, Slovačke, Hrvatske, Slovenije i Estonije. Da smo, recimo, primenili poljski primer, sada bismo bili u mnogo povoljnijem položaju. Poljaci su najpre uspeli da odlože prodaju zemlje strancima na 12 godina od datuma ulaska u EU. Kada im je taj rok istekao, onda su doneli zakon koji maksimalno štiti domaća gazdinstva. Kod nas tako nešto nikome nije bilo ni na kraj pameti.

Zlatibor je turistička opština. Ukoliko bi stranci kupovali zemlju kao turistički, a ne samo poljoprivredni resurs, šta bi to za nas značilo – sa kakvim bismo se posledicama suočili?

Bez obzira za koju namenu se kupuje zemlja, ona postaje vlasništvo stranih državljana i praktično više nije imovina srpskog naroda, čime se gubi deo teritorijalnog integriteta države, a sa tim će se složiti svaki srpski patriota i građanin koji voli i poštuje svoju zemlju. Zašto bi neka Mađarska, Danska, Slovenija, Hrvatska, Slovačka, Estonija ili Poljska bile bolje od Srbije i zašto je njihovim državnicima važnije da sačuvaju svoje zemljište i odbrane ga od najezde stranaca, iako su te zemlje uveliko u EU, a mi nismo blizu ni da privirimo u tu zajednicu. To su sve pitanja koja se tiču odgovorne državne i nacionalne politike koje, nažalost, u Srbiji nema jer je sadašnji režim, po svaku cenu, odričući se najvećeg nacionalnog bogatstva, kao što su prirodni resursi, rešio da rasproda i preda u ruke stranim državljanima svu narodnu imovinu pod izgovorom ubrzanog učlanjenja u EU.

Da li bi naši proizvođači mogli da izdrže konkurenciju ukoliko bi na tržište ušle velike multinacionalne kompanije?

Naravno da ne mogu da izdrže takvu konkurenciju, u uslovima kada država ne vodi računa o njihovom opstanku i kada su subvencije koje dobijaju minimalne, što je nedovoljno za preživljavanje, a da ne govorimo o razvoju domaće poljoprivrede. Strane kompanije, što u osnovi jeste ambicija tih kupaca, progutaće sitne proizvođače kao što su to megamarketi učinili sa malim trgovačkim radnjama.

Nemalo puta se u javnosti pominjao novac iz fonda EU namenjen poboljšanju konkurentnosti poljoprivrede i ravnomernijem razvoju ruralnih područja. Da li su poljoprivrednici na Zlatiboru počeli da koriste taj novac i o kojoj visini je reč?  

Srpski poljoprivrednici još nisu počeli da koriste nijedan evrocent od svega 175 miliona evra odobrenih iz budžeta Evropske unije za poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede i ravnomerniji razvoj ruralnih područja, odnosno godišnje ukupno 25.000.000 evra koliko joj je EU „velikodušno“ odobrila za budžetski period od 2014. do 2020. godine, ali smo jedina država u Evropi koja se obavezala pre pristupanja Uniji da poljoprivredno zemljište i druge nepokretnosti prodaje strancima, i to pod istim uslovima kao i svojim građanima.            

SSP kao nadustav Srbije

Dr Zoran Čvorović

Kakvu suverenu spoljnotrgovinsku politiku može da vodi zemlja u kojoj stranci gospodare poljoprivrednim zemljištem?

Prema tački 2 člana 63 SSP-a, Srbija se obavezala da u roku od četiri godine uskladi svoje zakone o sticanju svojine nad nepokretnostima i to tako što će dopustiti državljanima članica EU da mogu da stiču pravo svojine nad nepokretnostima pod istim uslovima kao državljani Srbije. Usaglašavanje propisa Srbije sa pravnim tekovinama EU u ovoj oblasti deo je pregovaračkog poglavlja 4 koje se odnosi na slobodno kretanje kapitala. S druge strane, Zakon o poljoprivrednom zemljištu Republike Srbije u čl. 1 propisuje da strana fizička i pravna lica ne mogu biti vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Pošto je ovaj propis suprotan navedenoj odredbi SSP-a, Srbija će do 1. septembra morati da izmeni čl. 1 Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Izmenom zakona o poljoprivrednom zemljištu mogu se, kako predlaže ministar Nedimović, pooštriti uslovi za sticanje svojine nad poljoprivednim zemljištem u Srbiji. Ali se kroz  izmenjene uslove ne može, sve dok je na snazi SSP, obezbediti povoljniji tretman domaćih fizičkih i pravnih lica kada je u pitanju kupovina poljoprivrednog zemljišta u odnosu na građane i kompanije iz zemalja EU, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Zoran Čvorović.

Da li to znači da se kao jedino rešenje nameće ne izmena zakona već jednostrani otkaz ili suspenzija SSP-a?

Ta mogućnost je predviđena čl. 133 SSP-a, ali postoji još jedna pravno-teorijska mogućnost da se i bez otkaza ili suspenzije SSP-a spreči da stranci i strane kompanije mogu da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbije. To bi moglo da se uradi kroz promenu čl. 8. i 88 Ustava, koji regulišu materiju državne imovine i slobodnog korišćenja i raspolaganja zemljištem u privatnoj svojini i to tako što bi se unelo novo ograničenje kojim bi se stranim fizičkim i pravnim licima zabranilo da budu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Ovde bi valjalo uneti i ograničenje prema kome vlasnici poljoprivrednog zemljišta ne mogu da budu ni domaća pravna lica u većinskom inostranom vlasništvu, što se do sada u praksi koristilo da se brojne strane, pre svega hrvatske kompanije uz niske cene domognu našeg najboljeg poljoprivrednog zemljišta. Pošto je reč o odredbama Ustava za čiju promenu nije potreban referendum, jer se nalaze u odeljku Ekonomsko uređenje i javne finansije, ova ustavna revizija bi mogla da se teorijski izvede bez velikih prepreka. Međutim, ova mogućnost nam se čini samo kao pravno-teorijska, jer sve dok je na snazi SSP, njegove odredbe će biti tumačene suprotno članu 16 Ustava po kome ratifikovani međunarodni sporazumi imaju nižu snagu od Ustava, pa shodno tome odredbe međunarodnih sporazuma, pa i SSP-a, moraju biti u skladu sa Ustavom Srbije.

Ovde je stvoren utisak da je SSP „nadustav“ Srbije…

Naši evrofanatici i njihovi briselski mentori u SSP-u i vide svojevrsni nadustav Srbije. Da je tako pokazuje činjenica što se SSP primenjuje u pravnom poretku Srbije, iako je protivustavan, jer teritoriju Kosova i Metohije ne tretira kao deo države Srbije. Pošto SSP ima za pristalice pridruživanja EU snagu nadustavnog „svetog pisma“, pre bi ustavne promene donele brisanje Kosova i Metohije iz Ustava, nego što bi moglo da se očekuje unošenje novog restriktivnog propisa o zaštiti našeg poljoprivrednog zemljišta. Jer SSP ne zna za Kosovo u sastavu Srbije, ali zna za slobodu kretanja kapitala i okviru nje obavezu Srbije da u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima ne štiti i privileguje svoje građane i svoja preduzeća.

Da li javni interes nalaže da se pravno spreči da naše najprofitabilnije ekonomsko dobro pređe u ruke stranaca?

Država koja ima jasnu politiku nacionalnog razvoja trebalo bi da zaštiti svoj privatni poljoprivredni sektor. Uz to, takva država bi morala da povećava udeo svog vlasništva u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, a ne da prodaje strateški značajna preduzeća kao što je PKB. Ukoliko bi najveći deo poljoprivrednog zemljišta prešao u ruke stranaca, stranih kompanija ili domaćih preduzeća u pretežno inostranom vlasništvu, Srbija bi nepovratno prešla iz modela razvojne u model regulatorne države, što nije ništa drugo nego neoliberalni eufemizam za neokolonijani privredni sistem. Državu čine tri elementa – teritorija, vlast i stanovništvo – i bez bilo kog od njih mi nemamo državu. O kakvoj suverenoj vlasti možemo da govorimo kada poljoprivredno zemljište, odnosno teritorija zemlje većinski pripada strancima. Takva nekolonijalna uprava, što ne kontroliše većinu teritorije na kojoj vrši vlast i čiji budžet zavisi od milostinje stranih „investitora“, ne bi bila kadra da donese poljoprivredne i ekološke propise koji bi sprečili da velike strane kompanije intenzivnom proizvodnjom trajno devastiraju naše najplodnije poljoprivredno zemljište.

Ukoliko bi dopustili da fizička i pravna lica iz EU postanu većinski vlasnici našeg poljoprivrednog zemljišta, da li bi došlo do bojkota ruskog tržišta – bez formalnog uvođenja sankcija?

Naivno je verovati da će zapadne kompanije dati prednost dobiti iz našeg bescarinskog trgovinskog režima sa Rusijom u odnosu na lojalnost prema pravnom poretku države iz koje potiču. Ukoliko vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji ne bi bili naši seljaci i država, Srbija ne bi mogla da vodi samostalnu ekonomsku, spoljnotrgovinsku i bezbednosnu politiku.

Ekonomske koristi od propisa koji bi omogućio da državljani i kompanije iz EU pod jednakim uslovima kao i fizička i pravna lica iz Srbije kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji – ravne su nuli. Slobodna konkurencija na tržištu poljoprivrednog zemljišta između naših finansijski slabih, godinama uništavanih seljaka, bez ikakve finansijske podrške države, i kompanije iz EU, koje uživaju podršku zapadnih banaka, može da donese rezultat jednak onom iz fudbalskog meča Partizana ili Crvene zvezde sa Real Madridom.  

[/restrict]