NE BUDI LENJ – PUTUJ SRBIJOM!

Ne valja što se seoske škole zatvaraju, jer to traži Svetska banka. Kao što nije bilo dobro, za prethodne vlasti, što su se sudovi po varošicama gasili, jer je to činovnik iz MMF-a tražio…

Upamtite, Srbi! Niste krivi! NATO je zločinac. Mi Srbi smo žrtve. Ko vam drugačije kaže – laže! Imajte stalno ovo na umu. Da se ne zaboravi.

Na Vidovdan posle Svete liturgije, koju je u hramu posvećenom Svetoj Petki u Koštunićima držao prota Dejan, služen je parastos poginulim srpski borcima od Kosovske bitke do današnjih dana. Mi, prisutni, molili smo se za duše stradalih. Važno je da Srbi svoje junačke pretke pamte. Veliki srpski praznik Vidovdan svake godine pomenu i potomstvu prenesu priču o danu velikog stradanja Srba za odbranu otadžbine i vere pravoslavne. Vidovdan je dokaz velike duhovne pobede koja ne bledi pred vekovima, već punim sjajem obasjava Srbe i sve hrišćane željne pravde i slobode. Zato valjda Vidovdan neprijatelju smeta. Napada ga danas, napadao ga juče, napadaće ga sutra. Učiniće sve da se Vidovdan zaboravi, iz svesti svakog Srbina izbriše.

[restrict]

„OPASAN” VIDOVDAN Stotinu i više godina ranije, kad je valjalo obeležiti pet vekova od Kosovskog boja, Hrvatski ban Kuen Hedervari – čist tisućuletni Hrvat – piše svom pretpostavljenom ministru spoljnih poslova Austrougarske Kalnokiju o opasnosti proslave Vidovdana 1889. u manastiru Ravanici, zadužbini kneza Lazara u državi Srbiji. Smeta mu što Srbi u svojoj državi slave svoj praznik!?

Austrougarske vlasti zabranile su na svojoj teritoriji, dakle i u oblastima gde je Hedervari banovao, proslavu Vidovdana izdajući naredbu da je običan radni dan i da se u srpskim školama praznik ne sme pominjati. Čika Jova je u pesmi Tiha razmišljanja na Vidov dan 1889 ispisao i ove stihove: 

Da vremena nisu pusta,

da Evropa nije trula,

he, ona bi bratski, svojski

s nama danas uzdahnula!

Tako je bilo nekad.

Zašto se evrounijate danas stide Vidovdana i Kosovskog boja razumnom čoveku je teško razaznati. Kako je Srbija 2017/ 7525. godine praznovala Vidovdan videli ste svojim očima ili na televiziji.

Bogu hvala, Srbija je lepa. Sela uredna, livade pokošene, maline se uveliko beru, kukuruzi rastu, povrće i voće napreduje. Pšenica sazrela. Vreme žetve najavljuju svici koji s mrakom lete poljima i pored ljudi. Prvo se javljaju pojedinačno kao vesnici žetve. Slično lastama koje su vesnice proleća. Kad svici počnu da lete u rojevima, znak je za žetvu. Bog ili priroda su se postarali da svaki živi stvor na našoj planeti ima svoj zadatak. Na nama je da znake umemo videti i razumeti.

 

VREME DA SRBIJA SAČUVA SELO Nije sve na selu idilično. Daleko od toga. Ima dosta muke. Žuljevite seljačke ruke, izborana lica kazuju da se bez muke ne može ova lepota održati. Tako bar misle žitelji Koštunića, Teočina, Loznja gde sam boravio. Smestio sam se u Koštuniće a odatle tabanao po okolini. Gledao okolo sebe, ćutao dok su ljudi željni da ih neko sasluša pričali. Ponešto zapisao. Panteliju od milošte zvanog Panta iz Loznja muči što je u selima sve manje naroda, a deca se na prste mogu pobrojati. „Ne valja, kaže Panta“, dok sedimo u njegovoj kolibi u Sušniku, „što nema dece i mladih u selu. Ne znam šta je. U Teočinu više od četrdeset neoženjenih a već odavno prevalili tridesetu. Isto je i u drugim selima.“

Slično pričaju i drugi. Muče njih i druge muke, ali ne pričaju naglas. Ne zbog straha nego zbog stida da ne ispadne da se žale na svoju sudbinu. Boli ih, iako to neće javno reći, već onako po seljački procediti kroz zube, da ne razumeju zašto vlast, koja je naša, ne voli svoj narod. Ne voli seljaka.

Kažu: „Svakom ko dođe iz beloga sveta država daje pomoć za zapošljavanje. Zašto neku pomoć ne da seljaku koji ima imanje i koji proizvodi. Uz malu pomoć države mnogi mladi bi ostali na selu. Ne bi bežali kad bi od svog rada mogli dobro živeti. Niko ne beži od masnih kolača, već od nemogućnosti da nešto stvori i da se zaima“.

Mladi, bar u ovim suvoborskim selima podno Ravne gore naslediće dobra imanja. Ne moraju počinjati iz početka. Malo državne pomoći selu i ljudima koji od svog imanja žive, jer država je i njihova, i eto dobiti za sve. Srbiju je uvek čuvalo selo. Sad je vreme da država Srbija sačuva selo.

Ne valja što se seoske škole zatvaraju, jer to traži Svetska banka. Kao što nije bilo dobro, za prethodne vlasti, što su se sudovi po varošicama gasili, jer je to činovnik iz MMF-a tražio. Ranije je činovnik iz Centralnog komiteta zahtevao da se zatvore seoske opštine jer se seoska birokratija množila. Narodna Republika Srbija je sve poslušno uradila, dok na Zapadnom Balkanu u takođe narodnim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj nisu zdušno sprovodili odluke iz Centralnog. Moglo im se.

Molimo se za našu braću Srbe na Kosovu i Metohiji i heroje stradalnike koji čame u evrounijatskim kazamatima.         

[/restrict]