„Migovi“ u dugom letu

Da li se interesi Srbije i Rusije podudaraju, ili ipak treba slediti put koji nam iscrtava Zapad, gde nas čekaju veoma teške dileme, poput statusa Kosova, članstva u NATO-u i prekida saradnje sa Moskvom

Brojne, a neispunjene najave da bi Srbija trebalo da dobije iz Rusije šest aviona Mig-29, kao i 30 tenkova T-72, poslužile su kao povod za spekulacije o tome – kakvi su zapravo danas odnosi Beograda i Moskve? Da li u njima preovladava iskrenost, prijateljstvo, odnosno kakvi interesi motivišu Rusiju da sa Srbijom gradi odnose „strateškog partnerstva“, o čemu predstavnici Kremlja svaki put govore kada dolaze u našu zemlju? Da li uopšte ovi odnosi dozvoljavaju razvoj punog potencijala naše saradnje, imajući u vidu geopolitički položaj Srbije, stešnjene između prve i druge linije odbrane „evroatlantskog carstva“ koje ipak nije više tako monolitno i snažno kao do pre neku godinu? Posebno ako se zna da je Srbija za proteklih 17 godina preuzela niz obaveza prema Zapadu na evropskom putu, što joj vezuje ruke u mnogim sferama saradnje sa drugim centrima svetske moći. Naravno da je na ova pitanja nemoguće jednoznačno i sasvim precizno odgovoriti, tim pre što neka od njih zadiru duboko u sferu tajne diplomatije i bliže i dalje budućnosti – gde svi faktori ne zavise samo od Srbije i Rusije. Pa čak presudno ni od Zapada, jer se ni on danas ne može posmatrati više kao potpuno jedinstvena celina.

[restrict]

EKSPLOZIVNI POTENCIJAL VELIKIH RAZMERA U svemu tome je enigma i ponašanje zvaničnog Beograda, odnosno predsednika Aleksandra Vučića, za koga će se naći mnogi i na Zapadu i na Istoku da ga sumnjiče da preteže na ovu ili onu stranu. Kao što je ne manje onih – na obe strane – koji ga podržavaju u politici nesvrstavanja u jedan od dva suprotstavljena tabora u svetu. Srpsku poziciju otežava konfrontacija Moskve i Vašingtona koja zagorčava život svima u Evropi, a posebno Srbiji. SAD sve energičnije zahtevaju da se Srbija „opredeli“, što znači da pristupi NATO-u, prizna nezavisnost Kosova i priključi se politici kažnjavanja Rusije. Ova pitanja nose eksplozivni potencijal velikih razmera, u situaciji kada ispunjenje navedenih zahteva nema ni izbliza podršku većine građana. Odgovorna politika koja teži miru i stabilnosti ne može pozitivno odgovoriti na ove zahteve. A pogotovo ne politika koja želi da bude vladajuća.

Scenario destabilizacije iz Crne Gore i Makedonije, državama koje su izašle u susret zahtevima iz Amerike, dovoljno je opominjuć za vlasti u Beogradu koje upravo kombinacijom balansiranja i jačanja domaćih kapaciteta postižu u celini pozitivne rezultate. Ne treba zaboraviti ni to da priklanjanje evroatlantskom vektoru malih i slabih igrača poput Skoplja i Podgorice ima realan geopolitički značaj samo kada se posmatra u odnosu na centralnu zemlju regiona, Srbiju, odnosno u funkciji njenog disciplinovanja i pritiska da promeni spoljnopolitičku orijentaciju. Treba biti realan i reći da geopolitički kontekst i okruženje Srbije daju ne malo razloga za zabrinutost i podstiču na razmišljanja šta i kako dalje.

VOJNA I EKONOMSKO-POLITIČKA PERSPEKTIVA U takvim okolnostima dolazi ruska ponuda koja se u ovom trenutku sastoji od dva najuočljivija segmenta. Prvi je povećanje odbrambenih sposobnosti Srbije, kroz isporuke moderne ratne avijacije, oklopne tehnike i, kako je ovih dana zvanično najavljeno iz Moskve – moćnih protivvazdušnih sistema dugog dometa S-300, ali i veoma respektabilnih „bukova“. Osim toga, Rusija je spremna da isporuči i niz drugih, manjih i većih, borbenih sistema i tehnologija kojima naša zemlja ne raspolaže, a kakve nemaju ni NATO susedi. Drugi deo ponude mogao bi se okarakterisati kao ekonomsko-politički. To podrazumeva da će Rusija ne samo nastaviti da bude srpska sila zaštitnica u ključnim pitanjima gde se naša pozicija suštinski razilazi sa zapadnom već će raditi na jačanju ovdašnje ekonomije i infrastrukture. U tom smislu, direktna ruska finansijska pomoć, koja može biti velika pod određenim uslovima, zavisiće od stepena političkog i vojnog zbližavanja Moskve i Beograda. Isto tako, koordiniran nastup Rusije i Kine u Srbiji može otvoriti – i već otvara – nove i veoma značajne ekonomske perspektive.

Na Zapadu, naravno, sve ovo dobro znaju i nastoje svim silama da spreče. Svaki dolar, rublju i juan koji uđe u Srbiju sa Istoka oni doživljavaju kao toksičan, a pogotovo se to odnosi na Rusiju. To je razlog zašto Beograd u vreme Borisa Tadića nije smeo da prihvati takav paket podrške iz Moskve. Bilo je to vreme kada odnosi Rusije i Zapada nisu bili eskalirali ni blizu kao danas, ali čak ni u takvim okolnostima tadašnja Srbija nije imala snage da razmišlja u pravcu veće spoljnopolitičke samostalnosti koja bi nesumnjivo donela i opipljivu ekonomsku korist. Između ostalog i zato je Tadićeva politika doživela krah. Na Zapadu nije prihvaćen kao ozbiljan politički faktor, a sa Istokom gotovo da nije imao o čemu da razgovara.

Sada su se okolnosti promenile. Aleksandar Vučić je spremniji da pronalazi modalitete rešenja za pitanja koje interesuju Zapad, ali i da zahteva više za Srbiju, odnosno da razvija duboke i poverljive odnose sa partnerima na drugim stranama sveta. To je politika koja može da iritira Vašington i Brisel, što se može videti po različitim manifestacijama njihovog nezadovoljstva. Ali i tamo su svesni da je to realnost koju ne mogu lako da promene, o čemu svedoči i primetan napredak u odnosima Beograda i Berlina, oličen u obostranom poštovanju između predsednika Vučića i kancelarke Angele Merkel. Tome u prilog govori i poziv Vučiću da poseti Belu kuću, gde ga je dočekao potpredsednik Majk Pens i gde je srpska strana imala priliku da brani svoje stavove. To, međutim, znači i da će se nastaviti borba za srpski politički prostor, gde Vučić neće biti strana koja će uživati bezrezervnu američku podršku.

S-300 Sada je ponovo na potezu Moskva. Snažnu poruku o spremnosti da se isporuči S-300 Beogradu svakako treba razumeti više kao političku nego vojnu. To govori da je Rusija spremna da se uključi u borbu za Srbiju, što donosi nastavak našeg spoljnopolitičkog balansiranja, verovatno u još težim okolnostima nego do sada. Amerikanci se protive da Srbija dopusti diplomatski status ruskim službenicima u humanitarnom centru u Nišu, nadajući se da bi tako mogli da izazovu poremećaj u odnosima Beograda i Moskve i usporavanje vojnotehničke i ekonomske saradnje. Delom su svakako u pravu, jer model saradnje sa Rusijom podrazumeva da pitanja poput centra u Nišu ne budu najvažnija i najkrupnija na dnevnom redu. Ako Beograd nije spreman na takve iskorake, onda priču o saradnji neće forsirati ni Rusija, što će pritisak SAD privremeno oslabiti, ali to ne daje Srbiji garancije za budućnost, jer u odnosima sa Zapadom ostaje i dalje čitav niz nerešenih pitanja. A taj spisak često deluje kao beskonačan, po sistemu pokretnih meta.

Zato je pogrešno i isporuku ruskih migova tumačiti kao prvenstveno vojno pitanje, ili meriti cenu aviona čisto ekonomskim parametrima. Često se zlonamerno prikazuje da su ruski avioni pokvareni, gotovo olupine, pa im je neophodna popravka koja košta 180 miliona dolara. Zapravo, reč je o dubokoj i skupoj modernizaciji, za koju se podrazumeva da uključuje i remont – a ne „popravku“, jer oni nisu neispravni – čime se ovi avioni pretvaraju u moćne i veoma moderne mašine, kakvim danas raspolažu malobrojne  zemlje u svetu. Ekspertima je dobro poznato da Rusija, i SAD, važnim saveznicima ne samo da povoljno prodaju modernu tehniku već su spremni da je ustupe gotovo bez nadoknade. Kada je reč o ruskim interesima u Evropi i na Balkanu, nezavisna i snažna Srbija izvan NATO-a za Moskvu je ključno značajna. I za to je spremna da uloži mnogo, ne samo u novcu.

Tako se i dolazi do prilično paradoksalnog pitanja – da li je takva Srbija i u srpskom interesu? Drugačije rečeno: da li se interesi Srbije i Rusije podudaraju, ili ipak treba slediti put koji nam iscrtava Zapad, gde nas čekaju veoma teške dileme, poput statusa Kosova, članstva u NATO-u i prekida saradnje sa Moskvom. Odgovori na ova pitanja nisu ni jednoznačni, ni jednoslojni – i u tome je suština srpskog balansiranja. Ono ne treba da bude predstavljeno kao sedenje na više stolica, jer na tuđim stolicama sede vazali i kolonije, nego kao pokušaj i napor da obnovimo sopstvenu poziciju koja je u prethodnim decenijama ozbiljno poljuljana. To je pozicija suverene i snažne Srbije i tu će biti mnogo otpora i spolja i iznutra. Zato pozivi da „moramo da odaberemo stranu“ i da „ne možemo da sedimo na dve stolice“ ne pomažu očuvanju stabilnosti i suvereniteta. A migovi pomažu i njihov dolazak označio bi da Srbija prelazi na viši nivo igre.             

[/restrict]