„Мигови“ у дугом лету

Да ли се интереси Србије и Русије подударају, или ипак треба следити пут који нам исцртава Запад, где нас чекају веома тешке дилеме, попут статуса Косова, чланства у НАТО-у и прекида сарадње са Москвом

Бројне, а неиспуњене најаве да би Србија требало да добије из Русије шест авиона Миг-29, као и 30 тенкова Т-72, послужиле су као повод за спекулације о томе – какви су заправо данас односи Београда и Москве? Да ли у њима преовладава искреност, пријатељство, односно какви интереси мотивишу Русију да са Србијом гради односе „стратешког партнерства“, о чему представници Кремља сваки пут говоре када долазе у нашу земљу? Да ли уопште ови односи дозвољавају развој пуног потенцијала наше сарадње, имајући у виду геополитички положај Србије, стешњене између прве и друге линије одбране „евроатлантског царства“ које ипак није више тако монолитно и снажно као до пре неку годину? Посебно ако се зна да је Србија за протеклих 17 година преузела низ обавеза према Западу на европском путу, што јој везује руке у многим сферама сарадње са другим центрима светске моћи. Наравно да је на ова питања немогуће једнозначно и сасвим прецизно одговорити, тим пре што нека од њих задиру дубоко у сферу тајне дипломатије и ближе и даље будућности – где сви фактори не зависе само од Србије и Русије. Па чак пресудно ни од Запада, јер се ни он данас не може посматрати више као потпуно јединствена целина.

[restrict]

ЕКСПЛОЗИВНИ ПОТЕНЦИЈАЛ ВЕЛИКИХ РАЗМЕРА У свему томе је енигма и понашање званичног Београда, односно председника Александра Вучића, за кога ће се наћи многи и на Западу и на Истоку да га сумњиче да претеже на ову или ону страну. Као што је не мање оних – на обе стране – који га подржавају у политици несврставања у један од два супротстављена табора у свету. Српску позицију отежава конфронтација Москве и Вашингтона која загорчава живот свима у Европи, а посебно Србији. САД све енергичније захтевају да се Србија „определи“, што значи да приступи НАТО-у, призна независност Косова и прикључи се политици кажњавања Русије. Ова питања носе експлозивни потенцијал великих размера, у ситуацији када испуњење наведених захтева нема ни изблиза подршку већине грађана. Одговорна политика која тежи миру и стабилности не може позитивно одговорити на ове захтеве. А поготово не политика која жели да буде владајућа.

Сценарио дестабилизације из Црне Горе и Македоније, државама које су изашле у сусрет захтевима из Америке, довољно је опомињућ за власти у Београду које управо комбинацијом балансирања и јачања домаћих капацитета постижу у целини позитивне резултате. Не треба заборавити ни то да приклањање евроатлантском вектору малих и слабих играча попут Скопља и Подгорице има реалан геополитички значај само када се посматра у односу на централну земљу региона, Србију, односно у функцији њеног дисциплиновања и притиска да промени спољнополитичку оријентацију. Треба бити реалан и рећи да геополитички контекст и окружење Србије дају не мало разлога за забринутост и подстичу на размишљања шта и како даље.

ВОЈНА И ЕКОНОМСКО-ПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА У таквим околностима долази руска понуда која се у овом тренутку састоји од два најуочљивија сегмента. Први је повећање одбрамбених способности Србије, кроз испоруке модерне ратне авијације, оклопне технике и, како је ових дана званично најављено из Москве – моћних противваздушних система дугог домета С-300, али и веома респектабилних „букова“. Осим тога, Русија је спремна да испоручи и низ других, мањих и већих, борбених система и технологија којима наша земља не располаже, а какве немају ни НАТО суседи. Други део понуде могао би се окарактерисати као економско-политички. То подразумева да ће Русија не само наставити да буде српска сила заштитница у кључним питањима где се наша позиција суштински разилази са западном већ ће радити на јачању овдашње економије и инфраструктуре. У том смислу, директна руска финансијска помоћ, која може бити велика под одређеним условима, зависиће од степена политичког и војног зближавања Москве и Београда. Исто тако, координиран наступ Русије и Кине у Србији може отворити – и већ отвара – нове и веома значајне економске перспективе.

На Западу, наравно, све ово добро знају и настоје свим силама да спрече. Сваки долар, рубљу и јуан који уђе у Србију са Истока они доживљавају као токсичан, а поготово се то односи на Русију. То је разлог зашто Београд у време Бориса Тадића није смео да прихвати такав пакет подршке из Москве. Било је то време када односи Русије и Запада нису били ескалирали ни близу као данас, али чак ни у таквим околностима тадашња Србија није имала снаге да размишља у правцу веће спољнополитичке самосталности која би несумњиво донела и опипљиву економску корист. Између осталог и зато је Тадићева политика доживела крах. На Западу није прихваћен као озбиљан политички фактор, а са Истоком готово да није имао о чему да разговара.

Сада су се околности промениле. Александар Вучић је спремнији да проналази модалитете решења за питања које интересују Запад, али и да захтева више за Србију, односно да развија дубоке и поверљиве односе са партнерима на другим странама света. То је политика која може да иритира Вашингтон и Брисел, што се може видети по различитим манифестацијама њиховог незадовољства. Али и тамо су свесни да је то реалност коју не могу лако да промене, о чему сведочи и приметан напредак у односима Београда и Берлина, оличен у обостраном поштовању између председника Вучића и канцеларке Ангеле Меркел. Томе у прилог говори и позив Вучићу да посети Белу кућу, где га је дочекао потпредседник Мајк Пенс и где је српска страна имала прилику да брани своје ставове. То, међутим, значи и да ће се наставити борба за српски политички простор, где Вучић неће бити страна која ће уживати безрезервну америчку подршку.

С-300 Сада је поново на потезу Москва. Снажну поруку о спремности да се испоручи С-300 Београду свакако треба разумети више као политичку него војну. То говори да је Русија спремна да се укључи у борбу за Србију, што доноси наставак нашег спољнополитичког балансирања, вероватно у још тежим околностима него до сада. Американци се противе да Србија допусти дипломатски статус руским службеницима у хуманитарном центру у Нишу, надајући се да би тако могли да изазову поремећај у односима Београда и Москве и успоравање војнотехничке и економске сарадње. Делом су свакако у праву, јер модел сарадње са Русијом подразумева да питања попут центра у Нишу не буду најважнија и најкрупнија на дневном реду. Ако Београд није спреман на такве искораке, онда причу о сарадњи неће форсирати ни Русија, што ће притисак САД привремено ослабити, али то не даје Србији гаранције за будућност, јер у односима са Западом остаје и даље читав низ нерешених питања. А тај списак често делује као бесконачан, по систему покретних мета.

Зато је погрешно и испоруку руских мигова тумачити као првенствено војно питање, или мерити цену авиона чисто економским параметрима. Често се злонамерно приказује да су руски авиони покварени, готово олупине, па им је неопходна поправка која кошта 180 милиона долара. Заправо, реч је о дубокој и скупој модернизацији, за коју се подразумева да укључује и ремонт – а не „поправку“, јер они нису неисправни – чиме се ови авиони претварају у моћне и веома модерне машине, каквим данас располажу малобројне  земље у свету. Експертима је добро познато да Русија, и САД, важним савезницима не само да повољно продају модерну технику већ су спремни да је уступе готово без надокнаде. Када је реч о руским интересима у Европи и на Балкану, независна и снажна Србија изван НАТО-а за Москву је кључно значајна. И за то је спремна да уложи много, не само у новцу.

Тако се и долази до прилично парадоксалног питања – да ли је таква Србија и у српском интересу? Другачије речено: да ли се интереси Србије и Русије подударају, или ипак треба следити пут који нам исцртава Запад, где нас чекају веома тешке дилеме, попут статуса Косова, чланства у НАТО-у и прекида сарадње са Москвом. Одговори на ова питања нису ни једнозначни, ни једнослојни – и у томе је суштина српског балансирања. Оно не треба да буде представљено као седење на више столица, јер на туђим столицама седе вазали и колоније, него као покушај и напор да обновимо сопствену позицију која је у претходним деценијама озбиљно пољуљана. То је позиција суверене и снажне Србије и ту ће бити много отпора и споља и изнутра. Зато позиви да „морамо да одаберемо страну“ и да „не можемо да седимо на две столице“ не помажу очувању стабилности и суверенитета. А мигови помажу и њихов долазак означио би да Србија прелази на виши ниво игре.             

[/restrict]