Marginalije marginalca – U rodnom selu

Uspeti, ili umreti. To geslo vlada i tamo, u velikom svetu, među multinacionalnim kompanijama, novčanim zavodima, milionerima, velikim i malim silama. Ovde, na selu, takmičari su se poodavno umorili i odložili oružje. Život je spao na životarenje

Sedma nedelja tihovanja i samovanja, na rubu male, neprohodne šume, u zabačenom delu sela, in solitudine campestre, kako napisa onaj na brdu povrh Firence. Društvo mi prave uznemirene senke, uključujući i sopstvenu. Noćas, za vreme oluje, šljiva pod prozorom se toliko lomatala, da me je spopao strah: iskočiće iz zemlje, razlupati prozor i sručiti se, od korena do krošnje, na pisaći sto. Ptice otpevaju šta imaju izjutra i uveče; preko dana, zbog vrućine, ćute. Jednoj matoroj žabi, nastanjenoj u nekadašnjem dečjem bazenu, odgovaraju svi klimatski uslovi: krekeće i po grmljavini, starački promuklo, grokće kao svinja, dok druga, valjda mlađa, oponaša grlicu. Mogu da zamislim njihovo razočaranje, kad budem, za koji dan, ispraznio bazen.

[restrict]

*

Od dvonožaca susrećem se, uglavnom, sam sa sobom. Psihološki, ali i fizički: ponekad, u odškrinutom prozorskom oknu, u podrumu ili u kuhinji, iznenadi me sopstvena glava. Neočekivan i neželjen susret. Tu su i sećanja, koja me nikad ne napuštaju. Na svakom koraku, u svakom trenutku, nalaze podsticaje i povode. Jedna me zabavljaju, druga rastužuju i kinje. Savlađujem ih, zamenjujem ih i potiskujem, u hodu.

*

Baštu sam kasno zasnovao, niklo mi je jedino desetak strukova kukuruza. Ostalo se umrtvilo u suvoj zemlji. Baštovanstvo se ne započinje u junu: semenka ima svoje vreme. Nama, zamaklima u godine, a neveštima u poslu, trebalo bi zabraniti tu vrstu dokolice. Šta ću, ne umem da se uzdržim. Zemlja zove, a seljački preci u meni joškako su osetljivi na njen zov. Bar malo blitve, i peršuna; slađe je iz svoje bašte nego sa pijačne tezge. Ove godine, baš mi se nije dalo. Nekoliko rasađenih ljutih papričica ne rastu, nego se smanjuju.

*

Trava podivljala od prolećnih kiša, puna krpelja. Vodoinstalater Mihailo pola dana se gnjavio sa uključivanjem hidrofora, ljut na Slovence što su za neku spojku upotrebili „špijalter“ (lomljivu leguru aluminijuma, ako sam to dobro razumeo). „To samo zato da bi mučili nas Srbe“, kaže, otirući znoj sa čela. „Pa nismo im, valjda, mi jedini kupci?“, pitam se, glasno. „Šta ih braniš, ne znaš ti njih“, odgovara i seda u dotrajali jugo. Odlazi u Ljig, da kupi napukli deo.

*

U sedam-osam meseci nekorišćenja, sve se, više ili manje, zapustilo, rasklimalo i zakočilo. Ulazna cev u veš-mašinu zapušena, ne prima vodu, motor zuji u prazno; kuhinjska slavina kaplje; vrata frižidera se ne zatvaraju do kraja, gumica se osušila i istanjila; televizor kida sliku i kašljuca; sa vajata palo desetak ćeramida. Gde god stanem, na koju god se stranu zagledam, primetim nešto što bi trebalo potkresati, iskrčiti, okopati, pokositi. Prepuštena sebi, zemlja zakorovljuje, samu sebe pošumljava, vraća se u prvobitno stanje, u predistoriju.

Ništa nije kako bi trebalo da bude, jedino mi je srce na mestu. Najzad u rodnom selu, svoj na svome.

*

A tamo, u velikom svetu, uobičajena divljačka pometnja i vrtutma. Severnokorejci se poigravaju interkontinentalnim raketama, Japanci strahuju, a imaju i razloga. Vekovima su gospodarili Korejom, otprilike kad i Turci Srbijom. Čvrstina marševskog koraka na paradama u Pjongjangu izaziva stravu i kod nas, neutralnih posmatrača. Prve vesti o sukobu između severnog i južnog dela poluostrva čuo sam kao dečak na ovom istom imanju, u leto 1952. Trideset osma paralela, Makartur, Jalu: to zauvek ostade u mom pokretnom Memorijalnom muzeju. Prošlo je 65 godina, Koreja je i dalje podeljena. Ničega novog; heraklitovsko proročanstvo večnog sukobljavanja potvrđuje se na mikroplanu, i na makroplanu. Ne morate pratiti spoljnopolitičku hroniku; uključite bilo koji Reality show, i istog časa otkriće vam se mehanizam međuljudskih i međudržavnih odnosa. „Rijaliti“ se emituje u okviru zabavnog programa, a spada u ono što se nekad predavalo u školi kao Poznavanje prirode i društva. Dramatizacija ljudskog zajednikovanja razvija se spontano, bez posebnog scenarističkog plana. Kako se okupe, počnu se merkati ispod očiju, siktati i smišljati pakosti. I, evo rata: to im je pogonska snaga druženja. Bez konkurentskog nadmetanja ne bi bilo predstave, ni kretanja u njoj. U stvarnosti se bore za mesto pod suncem, a ovde, za mesto pod reflektorom. Jagma je bespoštedna i dečje bestidna. Sve kao u životu, samo malo ružnije, jer je izazvano veštački. Kome sramota nije po volji, sebe je isključio iz igre, i može krenuti stopama Čehovljevog junaka iz novele Moj život.

*

Uspeti, ili umreti. To geslo vlada i tamo, u velikom svetu, među multinacionalnim kompanijama, novčanim zavodima, milionerima, velikim i malim silama. Ovde, na selu, takmičari su se poodavno umorili i odložili oružje. Život je spao na životarenje. Porodične kuće koje su, u mom detinjstvu, pucale od zdravlja i snage, sad zarastaju u šipražje. Ovaj umro, onaj se odselio, u Pančevo, u Švajcarsku, u Ameriku. Da navrate, nemaju vremena, ni volje. Mladići se ne žene, devojke se udaju negde drugde. U školi šestoro đaka. Kad sam ja, u jesen 1945, pošao u prvi osnovne, bilo nas je stotinak. Dobra kuća, sa voćnjakom, desetak hiljada evra. Kosidba na Rajcu, folklorna priredba, istureno odeljenje ansambla „Kolo“. Po livadama hukću motorne kosačice, po avlijama trimeri. Radio-stanice prenose pesme od pre sedamdeset godina. Čuvam ovce u livadi sama. A ovamo, taj posao obavljaju električne čobanice: slaba struja provedena kroz dve žice. Umesto svečanih ispraćaja na odsluženje vojnog roka, slave se punoletstva, sa iznajmljenim pevačicama i kontrabasom koji po dva dana i dve noći dumbara, u tami kolektivnog nesvesnog.

Polom, ali i nesumnjivi materijalni napredak. Sve će biti dobro pod uslovom da se život jednog dana obnovi na novim osnovama. Po prirodi stvari, smrtnici su kratkovida stvorenja. Svaki čas nam se priviđa smak sveta. Takav nam je vidokrug, ograničen i sužen.

*

U Hamburgu, antiglobalisti vrište protiv svetskog poretka ovakvog kakav je, dakle, protiv kapitalističke konkurentske utakmice, protiv zakona ponude i potražnje, tehnološkog progresa po cenu uništavanja prirodne sredine, protiv iznurujućeg nadmetanja među pojedincima, društvenim grupama, narodima i državama. Taj trzaj, taj zaokret, tu zakonomernu reakciju, poznaju i učesnici Reality show-a. Kad egoističko ludovanje prevrši svaku meru, javlja se potreba za pristojnošću i uljuđenošću, to jest za kulturom. U međunarodnim odnosima to se, nekad, zvalo detant. Tramp i Putin su, u težnji za opuštanjem, razgovarali dva i po sata. Zlo je osetilo potrebu za predahom, za odmorom od sebe. Urazumljivanje zahteva drugu vrstu napora. Lakše je mrzeti, to ide samo od sebe.

*

Uspesi, priznanja, slava…

Kad se setim nekih susreta i razgovora, onomad, u Beogradu, spopadne me gađenje. Nesrećnici, kako ne vide, šta smo i na čemu smo?

Najlepša priča o popularnosti i slavi omakla se, svojevremeno, mom mlađem sinu, kada se, pred svojim školskim drugovima, malim Francuzima, pohvalio da mu je tata u Srbiji strašno popularan:

 „Svi ga, u selu, poznaju i govore mu Gde si, Mićo?“

Njegov stariji brat, zakletnik zdravog logičkog umovanja, na to je primetio:

 „Kakvo im je to pitanje, valjda vide gde je, stoji pred njima!“

Stvar je, ipak, nešto složenija. Čovek nikad nije ceo vidljiv. Jednim delom je u Kosmosu, drugim u istoriji, trećim u sopstvenim duševnim ponorima. Seljak-pitalac, možda, nema sve to na umu, ali jezik ima.     

[/restrict]