Leonid Savin – NOVO MRAČNO DOBA EVROPE

Evropljani treba da probude sopstvenu političku volju ili će umreti, u smislu evropske istorije i tradicije, upozorava Pečatov sagovornik – značajni pripadnik nove ruske škole geopolitike, te neoevroazijskog pokreta i bliski saradnik Aleksandra Dugina

Prema mišljenju Leonida Savina, mi živimo u vreme nagle promene (geo)političkih paradigmi i vrtoglavih izmena u odnosima moći. Američka moć poslednjih godina evidentno slabi, na Zapadu se javljaju nove podele i trvenja. Osim Rusije i Kine, rađaju se nove sile u usponu, potencijalne imperije, što izaziva niz novih konflikata i obnavlja stare sukobe, od Bliskog istoka do Balkana. Kriza Evropske unije, podstaknuta migrantskom krizom i terorizmom, označava kraj buržoaskog mita o prosperitetu. Sve to stvara sasvim jedinstvenu situaciju u potpuno globalizovanom svetu, u svetu u kome više ne postoje jasna pravila.

S padom Berlinskog zida i nestankom bipolarnog poretka, nastupio je „unipolarni trenutak“. Sjedinjene Američke Države su postale neupitni svetski hegemon. Tih četvrt veka obeležile su stalne vojne intervencije i agresije, prekrajanje granica, svrgavanja nepoćudnih režima, u pokušaju Amerike da uspostavi „novi svetski poredak“. Izgleda da se taj pokušaj suočio sa neuspehom i da Vašington više nema nikakvu ideju, koncept ili program, osim izazivanja „kontrolisanog haosa“ širom planete – haosa koji i sam sve teže kontroliše.

Sasvim precizno, SAD nemaju ideju ni sredstva da realizuju svoj program za čitav svet. U prvom redu, američka imperija je preopterećena. Osim toga, postoje nove sile u usponu, poput Kine ili obnovljene Rusije. Pojavljuju se i druge države koje ih slede. Politička trvenja između američkih satelita rastu, što znači da više nema jasnih pravila. Takve pukotine pružaju dobre razloge za politički revizionizam. Ali ova situacija je jedinstvena, jer prvi put u potpuno globalizovanom svetu vidimo promenu odnosa snaga na novi način. Postoje različiti pogledi na ovaj proces, ali, prema mom mišljenju, ključ je u nuklearnom naoružanju. Podsetimo se da je Kenet Valc pre decenije govorio o nuklearnoj multipolarnosti. Ova vrsta uzajamnog odvraćanja predstavlja prag preko kojeg SAD nisu prešle. Amerika je pokušala da interveniše samo protiv nenuklearnih zemalja, ali država kao što je Rusija bila je objekat delovanja nevojnim sredstvima – kroz diplomatiju, ekonomiju itd. Konačno, SAD su propale u ideološkom smislu. Vašington i dalje koristi „liberalizam“ kao sredstvo uticaja, ali posle svetske finansijske krize ova mantra ne funkcioniše kao ranije.

[restrict]

Svaka imperija u prošlosti imala je svoju ideju univerzalne misije. U Americi takva ideja ima mnogo maligniju formu. Reč je o puritanskom konceptu „izabranog naroda“. Tomas Džeferson je govorio o Americi kao „carstvu slobode” i o američkoj „obavezi da menja svet nabolje“. Te ideje imaju duboki kontinuitet. Predsednik Buš Mlađi je propagirao ideju „svetske demokratske revolucije“. Pisali ste o „kulturi nasilja“, čvrsto ukorenjenoj u američkom mentalitetu i kulturi, čak i u njenim folklornim likovima. Takođe, i o „mašineriji rata“, koja objedinjuje vojnoindustrijski kompleks, oružane snage, političke, finansijske i intelektualne elite ove zemlje.

Ne slažem se s idejom da je misija svake imperije univerzalna. Imperije su u drevna vremena, kao i u modernoj epohi, bile zasnovane na ideji božanskog porekla, a ne na univerzalnosti svoje misije. Kinesko carstvo nikad nije težilo svetskoj dominaciji. Postojala je veoma jasna razlika između varvara spolja i naroda unutar carstva. Ili, prisetimo se grčko-persijskih ratova. Dva carstva su se međusobno prepoznala kao imperije, pokušavajući da savladaju i osvoje jedno drugo, ali ostali su bili varvari. Imperije u Srednjoj Americi su takođe bile usmerene same na sebe, ali bez ideje da podele sopstvenu viziju sa susedima. U modernom dobu situacija je nešto drugačija zbog hrišćanske vere, ali to je na kraju dovelo do vestfalskog sistema međunarodnog poretka.

Ako se vratimo na SAD, one su stvorene na mešavini masonskih ideja (Rat za nezavisnost počeo je sa Bostonskom čajankom u organizaciji masonske lože u Masačusetsu), te protestantske etike i britanskog iskustva vladavine. Naravno, ideja „slobode“ je u srži američke demokratije, ali je ona usvojena na veoma specifičan način. To je dovelo do američkog eksepcionalizma (američke ideologije izuzetnosti), gde isključivo Vašington ima pravo da odredi šta je dobro, a šta loše. Bilo koja druga vrsta „slobode“ se odbacuje. Kada se dogodio prevrat u Ruskom carstvu i boljševici proglasili drugu vrstu slobode, to nije prihvaćeno u SAD. Ne zbog specifičnog stila boljševičke vlasti nego zbog pojave novog političkog pola koji je pretendovao da omogući drugačiju vrstu slobode. Posle Drugog svetskog rata američke elite su reorganizovale svoj državni aparat, koji sada počiva na sprezi vojnoindustrijskog kompleksa i „duboke države“.

Tokom Hladnog rata Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, nastupao je i delovao monolitno, pogotovu u odnosu na svog glavnog rivala – Istočni, komunistički blok. Sada smo svedoci sve dubljih podela na Zapadu, u prvom redu između SAD i Nemačke. Da li je ovde reč o sve snažnije suprotstavljenim interesima ove dve zemlje ili o nečem drugom?

Tu su u pitanju suprotstavljeni interesi političkih elita, ne država. Angela Merkel predstavlja globalističku liberalnu ideologiju, ali Tramp ima dvostruki prilaz – on zastupa američke interese, kao što je obećao u predizbornoj kampanji, i želi da smanji beneficije za stare partnere. Nemačka (njene liberalne elite) je i dalje zainteresovana da bude klijent SAD, ali Tramp više ne želi da im obezbeđuje dodatna sredstva, kao ni da pomaže svojim evropskim saveznicima.

Za američke i evropske liberale problem je, takođe, i uspon populizma. Posle Francuske mnogi su razočarani, ali sačekajmo rezultate parlamentarnih izbora u Nemačkoj u septembru. U svakom slučaju, posmatramo smrt demokratije u Evropskoj uniji, pošto zemljama članicama vladaju birokrate iz Evropske komisije koji nisu birani na izborima. Dakle, ovo pitanje je značajnije od sukoba interesa između SAD i Nemačke.

U eseju „Povratak imperija“ Dmitrij Minjin tvrdi da živimo u vreme obnavljanja starih imperijalnih projekata. Amerika je možda odustala od ideje svetske hegemonije, ali svakako ostaje snažna imperijalna sila.

Princip imperije se ne zasniva na političkoj i vojnoj moći već na sistemu vladavine. Imperija treba nešto da daje, a ne samo da uzima. Rusija se manifestovala kao imperija pošto je Krim prihvaćen kao deo Rusije i vraćen pod ruski suverenitet. Moskva je platila visoku cenu za to – sankcijama, ekonomskim padom itd. i to pre nego što smo podržali Siriju i tamo poslali svoje trupe. To je, takođe, neka vrsta imperijalnog ponašanja. Ali pojam imperije može biti shvaćen i analiziran na veoma različite načine, što zavisi od pristupa.

Sudeći po realnom sektoru, Kina je već postala prva ekonomija sveta. Od 2013. ona realizuje svoj projekat „Novog puta svile“, i to u saradnji sa Rusijom, odnosno Evroazijskim savezom. Kako gledate na fenomen uspona Kine i na koji način se ona pozicionira u odnosu na Rusiju i Sjedinjene Države?

Kini su potrebne investicije u drugim zemljama kako bi održala svoj ekonomski rast. Jeftina radna snaga i ogromna finansijska sredstva teraju Kinu na to. Većina velikih projekata u Kini je završena, tako da je Kina prinuđena da se okrene inostranstvu, a projekat „Jedan pojas – jedan put“ pruža dobru priliku za ovu strategiju. SAD se pribojavaju Kine i Pentagon protiv nje primenjuje nekoliko strategija zastrašivanja, kao što su koncept vazdušno-pomorske borbe, subverzivni sajber-napadi ili podrška Tajvanu. Za SAD, Rusija je slabija, a neke od tih slabosti Vašington koristi protiv nas. Ali sada Bela kuća počinje da shvata da antiruske strategije ne funkcionišu. Potrebni su im efikasniji i ozbiljniji načini, što praktično znači ratno stanje. Rusija vuče poteze unapred i obezbeđuje se u svojoj pozadini.

Vašington shvata i da akcije protiv Rusije i Kine, kada su ove dve zemlje udružene, nisu realna opcija i da nijedan vid rata protiv njih ne može imati povoljan ishod. Dakle, SAD pokušavaju da razdvoje Rusiju i Kinu, a to do sada nije bilo uspešno. Rusija i Kina unapređuju svoje vojne snage i povećavaju svoj uticaj kroz Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS). Indija i Pakistan su se pridružili ovoj organizaciji, a to znači manje mogućnosti za Sjedinjene Države u Evroaziji.

Rusija pod Putinom i jeljcinska Rusija su dve različite zemlje. Na koji način je Putin uzdigao i preporodio Rusiju? I da li je Rusija na putu da postane prava imperijalna sila – ne imperija 19. stoleća već imperija 21. veka?

Ostaje još mnogo stvari koje treba da se urade. Domaći liberali su i dalje veoma moćni, a naši zapadni „prijatelji“ veoma aktivni. Priroda tog izazova je vrlo dinamična i složena. Sada je izuzetno važno da se završi institucionalizacija modela vlasti u Rusiji. Moramo da razmišljamo o godinama nakon 2025. i moramo biti spremni da delujemo u teškom okruženju. Znam da mnogi stranci gledaju na Rusiju kao na kolevku i poslednju tvrđavu tradicionalnih vrednosti. I to treba da uzmemo u obzir kada razvijamo sopstvene strategije tražeći odgovore na globalna pitanja. Kao što su pominjali mnogi klasični ruski pisci: mi (kao država) imamo svoju vlastitu sudbinu i treba da shvatimo svoju ulogu. Aleksandar Dugin je usvojio filozofiju Martina Hajdegera: „Da Sein“ ruskog naroda mora da bude pronađen iz potrebe, a ne po naredbi.

Rođeni ste u Ukrajini, u gradu Sumi. Kako danas procenjujete situaciju u toj zemlji i koji su mogući načini za okončanje tamošnjeg rata?

Situacija u Ukrajini je vrlo loša. Inflacija, nezaposlenost, država Ukrajina ne ispunjava svoje socijalne obaveze… Ali neko stiče veliku korist iz rasta cena i trenutne krize. Spoljni akteri su još veoma aktivni. Ukrajina je i dalje ogromno tržište i sada je za malu cenu moguće koristiti njene resurse. Konačno, strategija otuđenja Ukrajine od Rusije se nastavlja. Razvijana je na Zapadu, a sprovode je lokalne neonacističke i liberalne grupe.

Dezintegracija Evropske unije je faktički započela bregzitom. Mogući izlaz iz te situacije je temeljno redefinisanje koncepta „evropskog ujedinjenja“, ali za tako nešto evropske elite očigledno nemaju snage. Evroentuzijazam u takvim uslovima evidentno slabi.

Teoretski oni to pokušavaju, ali u praksi evropska tela su vezana mnogim lancima… Postoji nekoliko negativnih aspekata – evropske političke institucije nemaju jednu viziju za region i vide ekspanzionizam kao svoju radnu opciju. Balkan će, u skladu s ovom vizijom, biti uključen u EU. Takođe, čuli smo za „Maršalov plan za Afriku“ koji predlaže Nemačka. To je druga vrsta starih ambicija.

Migrantska kriza i terorizam su očigledno u tesnoj vezi. Migrantska kriza nije završena, ali se o njoj više ne govori mnogo u zapadnim medijima. Evropski lideri stanovnicima evropskih zemalja sada poručuju da se naviknu da žive s terorizmom. Terorizam je zaista postao deo evropske svakodnevice. Šta znače takve poruke?

To možemo opisati i kao znak nastupanja novog mračnog doba Evrope. Evropljani treba da probude sopstvenu političku volju ili će umreti, u smislu evropske istorije i tradicije. Tokom 70-ih godina bilo je mnogo terorističkih napada u raznim evropskim zemljama. Politički radikali sa levice i sa desnice koristili su teror i izveli ga na ulice. Možemo naći istorijske reference za to, na primer u doba Francuske revolucije kada je teror bio institucionalizovan. To nije ništa novo. Poenta je u tome da je razvejan buržoaski mit o prosperitetu. Paradoksalno, himna EU je „Oda radosti“ Betovena, ali nisam siguran da je većina državljana EU sada radosna.

Proces prekrajanja sveta i stvaranja nove geopolitičke realnosti pre više od 25 godina počeo je u bivšoj Jugoslaviji, kada su zapadne zemlje učinile sve da razbiju federalnu državu i podstaknu krvavi građanski rat. Na Zapadu se sada javljaju predlozi za novo prekrajanje granica na Balkanu. Da li će Balkan ponovo postati ratište pošto se odnosi moći u svetu naglo menjaju, kao što se to dogodilo početkom 90-ih prošlog veka? I šta u takvim okolnostima treba da uradi Srbija?

Kao što sam rekao ranije, EU će pokušati da priključi balkanske zemlje. Oni se ne osećaju prijatno ukoliko su okruženi suverenim susedima, tako da će novi vektor briselske diplomatije (i NATO i EU) biti usmeren ka Balkanu. Srbija je ovde najtvrđi orah, ali pošto je Crna Gora pripojena NATO-u, to izgleda kao logičan sledeći korak. Makedonija je sada već pod kontrolom marionetske vlade na čelu sa Zaevom. Pogledajmo šta se dešava u Srbiji. Za poslednjih nekoliko godina sprovedene su uglavnom sve direktive EU. Nakon poslednjih parlamentarnih izbora u Srbiji ima još više proevropskih ministara u vladi (čak i jednog LGBT aktivistu!).

Iseljavanje Srba iz zemlje se i dalje nastavlja. Mapa puta je vrlo predvidljiva. Prava kontramera bi bila savez sa Rusijom i ulazak u Šangajsku organizaciju, ali Moskva za to ne dobija nikakve signale iz Beograda. Treba li Rusija da se umeša? Ruski pristup u međunarodnim odnosima počiva na principu nemešanja, što znači da će odgovor biti „ne“. To je realnost. I niko ne zna šta će se sledeće dogoditi. Postoji nekoliko scenarija budućih događaja, ali ako se srpske vlasti osećaju prijatno, zašto bi neke druge zemlje bile zabrinute?

U međuvremenu gej aktivista u srpskoj vladi je izabran za premijera. Sam čin je bez sumnje svojevrsna politička poruka.

Siguran da je ovaj izbor načinjen u koordinaciji sa Zapadom – to je neka vrsta testa da se vidi reakcija srpskog društva. Kao akcija sa Bernarom Levijem – torta je poruka upućena globalističkim elitama od strane srpskog naroda, a ne samo neomarkističkih grupa, i to je bio razlog zašto je Levi proglasio Srbiju za nacionalističko društvo, koje još nije spremno za globalističke integracije. Sada ćemo videti odgovor srpskog naroda na imenovanje novog premijera.

Zapad ohrabruje Albance da stvore svoju „Veliku Albaniju“ – to potvrđuju događaji u Makedoniji.

EU će pokušati da nametne politiku pacifikacije na Balkanu, ali uticaj ISIS-a i albanska ratobornost će svejedno rasti. Albanci na Kosovu žele da očiste celu teritoriju pod vlastitom kontrolom, što znači nov sukob. Ako to u političkom smislu bude korisno za Albance u Makedoniji, oni će početi napade baš kao i 2015. godine. Ne zaboravimo ni migracione tokove kroz Tursku i Grčku – putevi ka EU uglavnom prolaze kroz Balkan i neki elementi će ostati ovde. Ne postoji ni jedinstvena strategija o pitanju migracija među članicama EU. Dakle, morate da budete spremni za konflikte. Bolje je biti naoružan (u svakom smislu), nego napadnut nespreman.

Islamski svet se već godinama nalazi u dubokom previranju. Prva linija podela među muslimanima deli sunite i šiite. Saudijska Arabija, vođena vehabizmom, ostaje verna svom američkom savezniku i glavni sponzor terorizma. Izgleda da je Turska, važna članica NATO-a i zapadne koalicije, odlučila da krene sopstvenim putem. Tu je i Iran, koji tesno sarađuje s Rusijom. Kako predviđate razvoj događaja u islamskom svetu?

Od vremena Karterove doktrine deo islamskog sveta je pod direktnom kontrolom SAD (i njenog regionalnog saveznika Izraela). Za sada SAD pokušavaju da izgrade nova partnerstva s arapskim državama u cilju odvraćanja Irana, ali se događaju iznenađenja, na primer kriza između Saudijske Arabije i Katara. Ova igra izgleda veoma interesantno zbog efekata koje izaziva u Vašingtonu. Stvarna moć i ambicije regionalnih aktera će biti efikasne ukoliko koriste „pametne politike moći“. Ali islamski svet nije ograničen samo na Bliski istok – Severna Afrika, Južna Azija i Pacifička regija takođe su deo islamskog sveta, i to stvara međuzavisnost ovih oblasti koje su osetljive i otvorene spram različitih uticaja. Rusija je sada aktivna na Bliskom istoku. Mi smo sa rukovodstvom nekih islamskih zemalja podelili zabrinutost za njihovu budućnost.

Bliski istok je područje stalnih konflikata i nestabilnosti. Tako je, u najmanju ruku, bilo tokom poslednja dva veka. Kako procenjujete sadašnje odnose snaga u tom regionu? Šta podrazumeva „reorganizacija (američkog) projekta Velikog Bliskog istoka“?

Sektaško nasilje, promocija zapadnih ljudskih prava/demokratije, ekonomska disfunkcionalnost, sekularizacija, mreže terorističkih organizacija, rezerve nafte i gasa – sve to stvara dovoljno razloga za nove-stare sukobe u ovoj oblasti. Za sada su presudni ratovi koji se vode u Siriji, Iraku i Jemenu. Ali Bahrein, Liban i Turska su sledeći kandidati za nove ratove i nestabilnost. Nama je potrebna nova paradigma za Bliski istok i svet u celini. Kao što je rekao predsednik Putin: „Potrebna nam je nova filozofija.“ Ovde se radi o multipolarnosti na osnovu činjenice postojanja posebnih kultura i tradicija i deljenju odgovornosti. Ali najpre moramo potisnuti američki uticaj, pošto Vašington ne ume da pronađe dobra rešenja.

Zbog nedostatka ideja Amerikanci su se vratili svom starom projektu „Velikog Bliskog istoka“, ali uz neke izmene. Pored svoje politike „tvrde moći“, Bela kuća će pokušati da angažuje međuvladine i međunarodne organizacije, agencije UN, Svetske banke i tako dalje, da tamo ulažu u bezbednost, i ova strategija ponovo neće dovesti do uspeha. Moramo se vratiti korenima naroda ovog regiona kako bismo na veoma delikatan način očistili (post)modernističke uticaje i onda ćemo videti da su organizacije poput Muslimanske braće izvorno ukorenjene u sufijskom islamu. Vehabijske strukture će stvarati više problema zbog svoje agresivne prirode, ali u dugoročnoj strategiji i ovaj problem mora biti uzet u obzir. Moramo da shvatimo interese i vrednosti naroda na Bliskom istoku. Vašington to nikada neće uraditi.

U pozadini rata u Siriji i zaoštravanja odnosa među zalivskim monarhijama (Saudijska Arabija i Katar) vodi se „zaboravljeni“ rat u Jemenu. Zapadni mediji prećutkuju saudijske ratne zločine i razaranje Jemena.

Rat u Jemenu je dobro poznat, ali problem je ćutanje „globalne zajednice“. Nema promocije ratnih slika na američkim televizijama, ali razne građanske inicijative (grass root inicijative) pokreću se širom sveta. UN izveštavaju o epidemiji i humanitarnoj krizi na svoj redovan način, ali u ovoj situaciji izgledaju bespomoćne. Uzgred, situacija u Bahreinu se takođe ne prati adekvatno na Zapadu. To nisu samo dvostruki standardi, već neka vrsta rasizma, budući da Zapad žrtve u obe zemlje ne priznaje kao ljude s istim pravima kao u Evropi ili Americi.

U Srbiji ste 2013. izdali knjigu geopolitičkih eseja „Od šerifa do teroriste“ koja je imala zapažen uspeh. Pripremate li nova izdanja za srpske čitaoce?

Već sam predao tekst jedne knjige srpskom izdavaču, sada se prevodi. Reč je, takođe, o različitim vrstama sukoba, o globalizaciji i o raznim drugim instrumentima vašingtonske politike. Ove godine u Rusiji će biti objavljene dve moje nove knjige (o multipolarnosti i sajber-geopolitici). Nadam se da će i one jednog dana biti prevedene i objavljene u Srbiji.             

[/restrict]