Arundati Roj – Pisac može da bude vrlo opasan! Ukoliko nije pripitomljen

Začuđujuće je da je u modernom svetu, koji je internetom povezan 24 sata, pored svih društvenih mreža neprijatelj broj jedan neko ko piše priče, kaže slavna književnica sa kojom smo razgovarali u Milanu gde je, u okviru evropske turneje, nedavno predstavila svoj novi roman „Ministarstvo neizmerne sreće“

Arundati Roj je u okviru evropske turneje u Milanu 14. juna predstavila nov roman „Ministarstvo neizmerne sreće“ (The Ministry of Utmost Happiness, 2017). Pojavila se sitna i gracilna, skromno obučena u dugu lanenu tuniku i pantalone, i spontano, bez trunke glamura, ne pridajući sebi nikakvu posebnu važnost umne glave i vrlo značajne osobe, umilnim i gotovo dečjim glasom srdačno pozdravila prisutne. Da njenih 56 godina nije odavala proseda kovrdžava kosa, delovala bi pre kao devojčica koju treba zaštititi, nego kao pisac bestselera, a još manje kao neki opasni državni neprijatelj broj jedan. Čim je progovorila o problemima i mukama sa kojima se susreću milioni ljudi što se, baš kao i protagonisti njenog novog romana, svakodnevno bore da prežive u svetu koji postaje sve nepravedniji i suroviji, a pogotovo kada je prozvala krivce – velike korporacije i korumpirane političare – postalo je kristalno jasno zašto je ova suptilna žena već 20 godina njihova prava noćna mora.

[restrict]

NOVA ZVEZDA JE ROĐENA Čitaoci, književni kritičari i izdavači širom sveta podjednako su bili oduševljeni „Bogom malih stvari“, književnim prvencem Arundati Roj. Roman je objavljen 1997. godine, nagrađen je prestižnom nagradom „Buker“, preveden na 40 jezika, prodat u osam miliona primeraka i postao jedna od kultnih knjiga koje svakako treba pročitati u životu. Potpuno nepoznata Indijka preko noći je postala svetska književna zvezda, lice sa naslovne strane i nova „zlatna koka“ za izdavački biznis. I svi su nestrpljivo iščekivali njen sledeći bestseler s obzirom na to da je u literarnom biznisu normalno da „zvezde“ svake dve godine izdavaču dostave neku zanimljivu i solidno napisanu priču koja „upakovana“ u „roman proizvod“ može dobro da se proda. Naravno, ništa ne treba da bude previše komplikovano, pošto je i književnost postala industrija u kojoj sve više važi onaj poznati holivudski recept da je film dobar ukoliko može da se prepriča u najviše sedam reči.

ČEKAJUĆI NOV MAGIČAN ZOV Umesto da se odmah lati pisanja sledećeg romana i tako bez mnogo muke zaradi nove milione evra, Arundati Roj je odlučila da se posveti političkom aktivizmu. Protestovala je protiv NATO vojnih intervencija u Srbiji, Iraku, Avganistanu i Libiji, raskrinkala je sve zamke globalizacije, osudila divljanje neoliberalizma i mnoge sumnjive privatizacije, upozoravala na opasnosti koje prete od indijskih nuklearnih testova, nagle eskalacije tamošnjeg nacionalizma, a pogotovo od perfidnog američkog mešanja u već ionako osetljive odnose Indije i Pakistana…

Kada bi je novinari povremeno zapitali da li priprema nov roman, rekla bi da još nije spremna i da čeka da u njoj zaživi magična iskra koja joj je svojevremeno izdiktirala „Boga malih stvari“. Dvadeset godina pisala je političke eseje, uvek bila u prvim borbenim redovima uz ugrožene i obespravljene, bilo da se radilo o žrtvama globalizacije ili progonjenim nacionalnim i verskim manjinama; bila je osuđivana i zatvarana, ali je nebrojeno puta dokazala veliku hrabrost, energiju i odlučnost da ne odustaje od ideala boljeg i pravednijeg sveta.

Kada je u indijskoj državi Gužarat pobijeno 2.000 muslimana, a 250.000 na silu proterano, optužila je indijsku vladu da direktno koordinira nemire: „U Indiji se dešavaju mračne stvari: rulja ide po ulicama, pali kuće i prodavnice, ubija ljude, ali svima je jasno da konce vuku indijske obaveštajne službe i njihovi američki mentori.“ Iz tog perioda datira i njena čuvena izjava zbog koje je prvi put osuđena na zatvorsku kaznu: „Mislim da se danas u Indiji suočavamo s jednim novim fenomenom, koji, nažalost, nije samo indijski već globalni – sa fašističkom demokratijom. Nama u Indiji ne preti otvorena fašistička diktatura već nešto mnogo gore – nacionalistička diktatura izmanipulisane sirotinje i samim tim i ono što je najopasnije – fašističko zaglupljivanje. Volela bih da grešim, ali bojim se da je tako!“

Već dve decenije podržava kašmirske pobunjenike i sa protesnih skupova iz Kašmira više puta je poručivala: „Kašmiru treba sloboda od Indije, a Indiji sloboda od Kašmira! Nadam se da je indijska vlada dovoljno zrela da najzad shvati da sa 500.000 do zuba naoružanih vojnika, razgranatom mrežom policijskih doušnika i psihopata koji se iživljavaju nad neistomišljenicima po brojnim zatvorima mučilištima neće ugušiti borbu ljudi koji traže slobodu i nezavisnost?! Jer na ključajući kašmirski lonac nemoguće je staviti poklopac!“ Zaprećeno joj je da će biti optužena za antidržavnu propagandu, nacionalnu izdaju i podsticanje pobune – krivična dela za koja indijski zakon predviđa doživotnu zatvorsku kaznu. Ali ni to je nije uplašilo, tako da je nastavila „subverzivne aktivnosti“ i prkosno poručila: „Sramna je država u kojoj su na slobodi stvarni neprijatelji društva: masovne ubice, korporativni prevaranti, lopovi, siledžije i svi oni koji upropašćavaju Indiju i zarađuju na sirotinji. Žalosna je država koja progoni i u zatvore trpa one koji misle, traže pravdu i govore istinu, ono što misli većina preplašenih građana.“

SREĆA I TUGA U ROMANU GRADU Na blesak „magične iskre“ dugo smo čekali i sada je pred nama „Ministarstvo neizmerne sreće“. „Njujork tajms“ kaže da je u pitanju „pravi literarni fenomen“, a za „Njuzvik“ je ovo „literarni događaj 2017“. U svakom slučaju, radi se o književnom delu koje je potpuna suprotnost „romana proizvoda“ s obzirom na to da je nemoguće po holivudskom receptu u nekoliko rečenica dočarati sav koncentrat bola, tuge, užasa, bede, krvi i smrti, ali i nade, sreće, ljubavi i života koji prožima svih 486 stranica „Ministarstva neizmerne sreće“. Pred nama defiluje na desetine likova koji su za ovu kompleksnu epopeju podjednako važni i, kao u nekom čudesnom putovanju, autorka nas iz sirotinjskih delhijskih uličica vodi u rezidencijalne kvartove indijskih bogataša. Zatim do „Pansiona Dženet“ (reč dženet se često pominje u romanu i na urdu jeziku znači raj – prim. M. M.), ilegalno izgrađnog malog grada na starom delhijskom groblju gde živi vrlo šaroliko društvo: transrodna Anjum, žena zarobljena u muškom telu, Sadam Husein, doskora „delit“ („nedodirljivi“, pripadnik najniže indijske kaste), a sada čovek sa novim identitetom muslimana u potrazi za novom životnom šansom, lepa Tilo, razvedena i sama i automatski klasno degradirana… Treba pomenuti i ostale likove: sofisticiranog agenta tajne službe, poznatog TV novinara i naravno kašmirske pobunjenike, napuštenu decu koju transrodna osoba sa izraženim majčinskim instinktom pronalazi po delhijskim ulicama i usvaja… Sudbine likova se neprestano prepliću, a svi oni su ograđeni nevidljivim granicama pola, vere, porekla, životnih izbora i neprekidno se preispituju ko su, šta su i da li su u pravu. Posebnu draž ovom romanu daje prepoznatljiv stil Arundati Roj, tako da čitalac može čak i fizički da oseti bogatstvo boja i mirisa Indije, ali i njenih kontradikcija, problema i dilema.

„Ovo je roman-grad“, izjavila je autorka na predstavljanju italijanskog izdanja i zatim pojasnila: „To je imaginarni narativni grad koji sam zamislila baš kao da je pravi: sa širokim bulevarima i trgovima, malim i krivudavim ulicama, sirotinjskim četvrtima, velelepnim rezidencijalnim zonama, tako da svakoga ko se uputi u šetnju mogu da očekuju razna iznenađenja, baš kao i u životu, onda kada se najmanje nada. Dok sam pisala roman i ja sam se susretala sa iznenađenjima, a to zadovoljstvo prepuštam i čitaocima. Eto, želela sam da se moji čitaoci malo pomuče, da i oni rade dok čitaju (smeh). Inače, u ovom ’gradu’ mnogi protagonisti žive na starom delhijskom groblju. Nemojte misliti da se radi o nekim čudacima s obzirom na to da se u prenaseljenoj Indiji koristi svaki pedalj zemlje, pa se kuće podižu i na grobljima. Kada kažete ’groblje’, u Indiji se zna da su u pitanju muslimanska groblja, pošto se indusi ne sahranjuju već kremiraju. Groblja se pretvaraju u svojevrsna geta u koja se sabijaju muslimani, tako da se pojavio i nov slogan indijskih desničara: ’Muslimani birajte: ili na groblja ili u Pakistan!’ Nažalost, postoji i sve više izmanipulisane indijske sirotinje koja ovaj slogan tumači kao direktan poziv za ubijanje muslimana.“

Arundati Roj je zatim demantovala pojedine kritičare koji su „Ministarstvo apsolutne sreće“ definisali kao roman o različitostima i svojevrsnu himnu LGBT populacije. „Potpuno pogrešno! Ja sam protiv svrstavanja ljudi u strogo određene kategorije jer smatram da se kroz takvu kategorizaciju ’različitih’ oni samo još više izoluju. Što se više govori o različitostima, stvara se sve više kategorija, a šipke kaveza u koje se oni zatvaraju postaju sve neprobojnije. Ako se ne varam, sada imamo 57 jasno određenih rodnih ili ’džender’ kategorija. To može da bude progresivno i moderno, ali i vrlo opasno jer se zaboravlja da se iza svih tih odrednica krije ljudsko biće. Transrodna Anjum iz mog romana jeste različita, ona je žena zarobljena u muškom telu, ali ona nije samo birokratska kategorija i nije po profesiji seksualna manjina! Dešava se da se ’različiti’, a tu podrazumevam i nacionalne, verske, klasne i u indijskom slučaju još uvek prisutne kastinske manjine sve više ograđuju rešetkama, izoluju i getoiziraju u kaveze, a to nikako nije način za njihovu uspešnu inkluziju. Eto, pokušala sam da ovim romanom ponudim rešenje za jedan vrlo komplikovani problem: kako da uključimo isključene, odnosno ’različite’, a da ih pri tome još više ne izolujemo zatvarajući ih u kaveze kategorija.“

U razgovoru za Pečat, ona najpre pojašnjava važne pojmove socijalne i psihološke stvarnosti svoje zemlje, naglasivši i da veliki problem Indije još uvek predstavlja kastinska društvena podela: „Sva društva su nepravedna jer počivaju na hijerarhijskim strukturama i socijalnim razlikama, ali ipak postoji šansa da se sposobni i vredni popnu na društvenoj lestvici. Indiji je hijerarhija institucionalizovana, pa čak i sakralizovana i ljudska sudbina je određena rođenjem. Svaki Indijac je hodajući bar-kod i čim kaže svoje ime, odmah se zna kojoj kasti pripada, gde živi i šta radi. Devedeset devet zapeta devet odsto obrazovanih ljudi u Indiji ne spada u niže kaste. O ovome niko ne piše jer kaste zvanično ne postoje. Falsifikujemo realnost tako što se pravimo da problem ne postoji. To bi bilo kao kada bismo pisali o Južnoj Africi i tvrdili da ne znamo šta to aparthejd.“

Doživeli ste veliki uspeh, zaradili ogroman novac, ali ste se iznenada upustili u isterivanja svetske pravde zbog čega ste bili i hapšeni i zatvarani. Šta se desilo da ste umesto ugodnog i lagodnog života odabrali ovako rizičnu avanturu?

Odrasla sam u indijskoj provinciji i na svojoj koži osetila šta znači život nebitne i društveno isključene osobe. Moja majka je bila obrazovana i poticala je iz dobrostojeće porodice. Udala se za mog oca koji je pripadao nižoj kasti, ali se od njega ubrzo razvela. Prkošenje kastinskim zakonima, a pogotovo razvod, u tradicionalnoj Indiji je neoprostiva uvreda za porodicu, tako da je majka do kraja života bila prezrena i odbačena, a brat i ja smo važili za društveni otpad. Ako odrastate u takvom ambijentu, logično je da razvijete odbrambene mehanizme, da se bunite i stičete vrlo jaka politička uverenja. Publika me je upoznala sa „Bogom malih stvari“, koji je donekle i autobiografski, ali nije ništa manje političan od mojih eseja. Mislim da sam se u suštini oduvek borila, da sam se trudila da shvatim kompleksni odnos koji vezuje one koji u svojim rukama drže moć i vlast i one koje niko ništa ne pita. Dakle, odnos moćne manjine i obespravljene i razoružane većine. Neposredno posle objavljivanja „Boga malih stvari“ 1997, dakle početkom 1998. u Indiji su vlast osvojili desničari i odmah počeli sa serijom nuklearnih eksperimenata. Moja spontana reakcija bila je studija „Kraj iluzija“, moj prvi korak u arenu političkih studija. Za mene to nije bio gest hrabrosti, a još manje nešto rizično i specijalno. Uopšte nisam posebno hrabra žena. Jednostavno, u mojoj glavi je „opalio okidač“ i rekla sam sebi da postoje stvari pred kojima ne mogu i neću da ćutim.

Šta ste konkretno mislili kada ste izjavili: „Demokratija je prostitutka slobodnog sveta“?

Ne znam da li vam je poznato da sam bila u zatvoru i zbog, kako stoji u optužnici, „omalovažavanja Vrhovnog suda“. Inače, indijski Vrhovni sud je najmoćnija institucija u zemlji koja o svemu odlučuje i čije odluke niko ne sme da kritikuje jer mu u suprotnom preti zatvorska kazna. Malo čudno za zemlju koja se predstavlja kao demokratska! Ako sudije odluče da će se odobriti neka privatizacija, da će se zbog izgradnje nove brane potopiti na stotine sela, a hiljade seljaka proterati i pretvoriti u gradske beskućnike i prosjake, niko ne sme da se buni jer postoji to famozno „omalovažavanja Vrhovnog suda“. I znate kako je to prokomentarisala indijska štampa? Pišući o meni kao o poznatoj ličnosti željnoj publiciteta, drskoj i bezobraznoj gospođici koja na sebe želi da skrene pažnju! Sloboda medija je postala opcionalna. Imamo velike kompanije koje su vlasnici većine medija i onda je jasno kako se izmanipulisano javno mnjenje na izborima pretvara u glasove za političku opciju za koju se odluče kompanije! Neoliberalizam je korumpirao sve državne institucije, političari su obične marionete, tako da je besmisleno reći da živimo u demokratiji. Ili, ako je ova farsa demokratija, onda je to po mom mišljenju ravno prostituciji.

Koliko u vašem novom romanu ima fikcije, a koliko realnosti koju ste u proteklih 20 godina doživeli i detaljno evidentirali u političkim esejima?

Ako se ne varam, Felini je rekao da je fikcija prava realnost. Mislim da je u pravu i da je nemoguće postaviti preciznu granicu između fikcije i stvarnosti. Realnost često prevazilazi snove, tako da ni najmaštovitiji pisac ili filmski reditelj ne može da smisli ono što se često dešava u stvarnom životu. Postoji realnost da su milioni ljudi izbačeni iz svojih kuća, oterani sa svoje zemlje jer je aždaja profita odlučila da postavi brane, otvori rudnike, tržne centre. Kašmir je 20 godina pod vojnom okupacijom i ako kažemo da je tamo masakrirano 100.000, a pobijeno 68.000 ljudi, to nas svakako šokira, ali nas emotivno ne dotiče. To su samo gole činjenice, brojke i statistički podaci i mi ne znamo ni ko su ti ljudi, ni kako se taj užas desio. Ali ako te brojke pretočimo u priču, onda dobijamo drugu dimenziju cele situacije sa emotivnim nabojem, a priča može da nas natera na razmišljanje, a što da ne i na akciju. Pisac može da bude vrlo opasan! Naravno, ukoliko nije „pripitomljen“.

Šta pod tim podrazumevate?

Pre tri meseca napala me je jedna indijska poslanica, inače poznata glumica, rekavši da bi me trebalo zavezati za vojni džip i koristiti kao neku vrstu štita za kretanje vojne kolone po Kašmiru. Kada sam u Indiji predstavljala nov roman, dolazilo je do žestokih protesta, tačnije do pravih fizičkih obračuna i masovnih tuča neistomišljenika. Pojedinci su me pljuvali, hteli su da me tuku, desilo se da su jednom čak demolirali salu. Uvek moram da budem maksimalno oprezna. Pazim čak i gde sedim u restoranu jer postoje velike šanse da me neko napadne s leđa. Začuđujuće je da je u modernom svetu, koji je internetom povezan 24 sata, pored svih društvenih mreža neprijatelj broj jedan neko ko piše priče. Ne bi bilo nikakvih problema da pišem samo o Kašmiru ili o kastama, transrdonima, siromašnima… Niste opasni ako ste pripitomljeni i ako je ono o čemu pišete etiketirano i katalogizirano. Postajete opasni kada počnete da povezujete raznorazne elemente, kada im dopustite da izađu iz svojih zabravljenih kaveza, istih onih o kojima sam večeras u Milanu govorila na temu različitosti. Jedino na taj način književnost može da postane grad. Iako se izdavačka industrija komercijalizuje tako da literatura postaje bezopasna zabava za ubijanje slobodnog vremena, pisci se tome moraju odupreti. Književnost treba da bude kao akupunktura i da ubada tačno gde je potrebno i da na taj način proizvodi odgovarajući efekat.

Da li je naslov „Ministarstvo neizmerne sreće“ satiričan?

Mislite li da ministarstvo i sreća nikako ne mogu da idu zajedno? Birokratija i metafizika? Već su me novinari pitali da li je u pitanju satirični naslov. Odgovor je ne. „Ministarstvo“ može da se shvati i kao birokratska kategorija, ali i kao neka vrsta misterije zbog starog teološkog značenja ove reči. Osim toga, ministarstva mogu da budu i vrlo misteriozna mesta, sa beskrajnim hodnicima koji podsećaju na lavirinte gde možete i zalutati. Na čitaocu je da odabere verziju koja mu odgovara. Inače, moja namera je, između ostalog, bila da napišem knjigu o sreći. Ova knjiga govori i o sreći, sreći koja dolazi i odlazi, sreći kao trenutku koji proleti a da nismo svesni da smo baš tada bili vrlo srećni. Život je sastavljen upravo od tih malih blesaka sreće, neočekivanih i čudesnih koje odmah treba prepoznati i u njima uživati. To nikako ne znači da treba da pokušamo da ih zadržimo i sačuvamo. Velika je stvar ako uspemo da ih prepoznamo!    

[/restrict]