SIVA EMINENCIJA OPOZICIJE U RUSIJI I KAZAHSTANU

Kazahstanski oligarh Muhtar Abljazov pripremao je istovremeno „obojene revolucije“ i u Rusiji, i u Kazahstanu, uz pomoć lokalnih nacionalista. Ruski mediji su objavili deo obimnih istraživanja koja su o ovome sprovele različite institucije

Biografija kazahstanskog oligarha Muhtara Abljazova veoma je zanimljiva. Svoj trag ostavio je širom Centralne Azije, ali i u samoj Rusiji. Abljazov (1963) se rodio u porodici seoskog učitelja u južnoj kavkaskoj oblasti. Kao dete je pokazao vanredne talente, te se upisao na moskovski inženjersko-fizički institut, koji je završio 1986, stekavši diplomu fizičara teoretičara. Potom se zaposlio kao mlađi naučni saradnik na Kazahstanskom državnim univerzitetu, ali 1990. osniva firmu koja se bavila trgovinom i koja je bila osnov za stvaranje velike kompanije „Astana holding“. Tako je ušao u mladu poslovnu elitu nove države. Godine 1997. primetio ga je i predsednik države Nursultan Nazarbajev i poverio mu vođenje energetske kompanije KEGOK. Glavno dostignuće mladog direktora je zabrana prodaje kazahstanskih energetskih objekata Rusiji. Posle toga postaje ministar energetike Republike Kazahstan, ali se na ovoj funkciji kratko zadržao jer je pokušao da smeni predsednika države i sam postane prvi čovek Kazahstan, tako da je „postao lični neprijatelj Nazarbajeva“, a „titula“ važi i do današnjih dana.

[restrict]

POČETAK REVOLUCIONARNOG DELOVANJA Mladi političar se predstavio javnosti Kazahstana kao pristalica evroatlantskih, a ne evroazijskih integracija. Od 1999. godine finansira opozicione medije i političke organizacije, a 2001. organizuje sopstveni pokret „Demokratski izbor Kazahstana“. Pokret se zalagao za decentralizaciju vlasti, direktne izbore gubernatora, povećanje uloge parlamenta, političko i ekonomsko udaljavanje od Rusije, prelazak sa ćirilice na latinično pismo, istiskivanje ruskog i uvođenje engleskog jezika…

Godine 2002. Abljazov je uhapšen „zbog nezakonite preduzetničke delatnosti i pripadnosti mafiji“, a potom i osuđen na šest godina zatvora. No pod pritiskom Zapada, predsednik Kazahstana donosi ukaz o pomilovanju, a mladi Abljazov se vraća u biznis, a postao je i šef velike banke.

Iako početkom novog milenijuma postsovjetsko prostranstvo zahvataju „obojene revolucije“: Gruzija – tzv. revolucija ruža (2003), Ukrajina – „narandžasta revolucija“ (2004), Kirgizija – „revolucija tulipana“ (2005), Belorusija – neuspešna „vasiljkova revolucija“ (2006), Jermenija – neuspešna neimenovana revolucija (2008) i Moldavija – „revolucija jorgovana“ (2009), Nazarbajev uspeva da uguši sve pokušaje paljenja revolucionarnog plamena u svojoj zemlji. Iza pokušaja revolucije u Kazahstanu stajao je upravo „Demokratski izbor Kazahstana“, formalno zabranjen 2004, ali koji nikada nije prestao da postoji, transformišući se u druge pokrete i partije. Naravno, sve ove pokrete i partije (na primer, „Alga“ – „Napred“) finansirao je direktno Abljazov.

Kada 2009. godine vlast podnosi protiv Abljazova krivičnu prijavu za prisvajanje novca BTA banke (oko šest milijardi dolara) i Temirbanke (nepoznat iznos), on beži u Veliku Britaniju. Zbog ove pljačke dobio je nadimak kazahstanski Berezovski (po ruskom oligarhu Borisu Berezovskom).

POKUŠAJI IZ 2011. GODINE U Moskvi, 4. decembra 2011, počinje „obojena revolucija“, a samo dve nedelje kasnije (16. decembra) i u kazahstanskom gradu Žanaozene događaju se neredi u kojima je poginulo 10 ljudi. „Si-En-En“ prenosi kadrove ovih događaja koje je snimila TV kompanija „K+“ (finansirao ju je Abljazov). Redakcija „K+“ nalazi se u Londonu. Portal sovsekretno.ru navodi da je Abljazov odlučio, naravno uz britansko pokroviteljstvo, da istovremeno finansira dve obojene revolucije (u Rusiji i Kazahstanu), a plan je nazvan „Zli Kazak“. Potreba za „obojenim revolucijama“ pravdala se „borbom protiv krvavih režima Putina i Nazarbajeva“. Abljazov, naravno, za finansiranje revolucija nije koristio novac koji je ukrao nego je smislio genijalnu finansijsku šemu da vlast finansira svoje svrgavanje (prodaja zaplenjenog novca BTA banke u Rusiji na zahtev Nazarbajeva, a novac dodeliti revolucionarima). Naruku Abljazova išla je činjenica da je „Severno Domodedovo“, jedan od najvećih evropskih proizvodno-logističkih kompleksa, pripadao ovoj banci. Kompleks je bio založen za kredit jednoj zapadnoj banci, koja je na kraju i došla u njegov posed. Ovaj nezakoniti posao doneo je oko 300 miliona dolara. Novac je, naravno, prosleđen revolucionarima u Rusiji i Kazahstanu.

Abljazov je odabrao i vođu obojene revolucije u Moskvi. Njegov izbor je pao na Potkina (pseudonim Belov), koji je pripadao ultradesničarskom krilu opozicije, inače pokretačkoj snazi liberalnih revolucija.

Potkina nije zanimalo poreklo novca već samo lična korist. Organizovao je „revolucionarni štab“ u koji su ušli i Pjotr Miloserdov, inače Karaim po nacionalnosti. Njegov otac je poznati filmski dramaturg, nosilac brojnih državnih nagrada Jermenije, a sam Pjotr je bio pomoćnik deputata (poslanika) Komunističke partije Ivana Meljnikova, člana CK Saveza komunističke omladine i jednog od organizatora akcije „Zaštitimo Moskvu“, autora letka „Moskva – Moskovljanima“. Drugi saradnik je Aleksandar Rašicki, bivši pres-sekretar neonacističke organizacije „Rusko nacionalno jedinstvo“. Sva trojica su otputovala u Alma Atu da uspostave kontakte sa liderima lokalnih nacionalističkih ne samo kazaških nego i ruskih organizacija. Dogovorena je obuka učesnika na teritoriji Kirgizije, a potom i izvođenje „Ruskog marša“ (u istoj državi) sa zahtevom da se prestane sa „istiskivanjem ruskog jezika i Rusa“, a potom sve to ponoviti u Kazahstanu „Maršem protiv elita“ koje „vode prorusku politiku na štetu građana Kazahstana“.

Program u Kirgiziji je podrazumevao plaćanje troškova svim učesnicima, obuku u borbenim veštinama (karate, tekvondo, boks…), zatim gađanje snajperskim puškama, borbe hladnim oružjem, pružanje medicinske pomoći povređenim „ustanicima“, razne seminare (rad sa medijima, organizacija protesta…). Parole o zaštiti jezika i smeni „proruskih elita“ trebalo je da privuku pristalice ovih ideja i povećaju broj ljudi koji su uključeni u revolucije, ali ne i stvarno rešavanje ovih pitanja.

„Si-En-En“ je sve ovo pratio podižući tenzije u Kazahstanu (šokantnim emisijama o navodnom odvajanju dela Kazahstana naseljenim Rusima), što je stvorilo povoljno javno mnjenje, koje je podržavalo ideju da vlast u državi preuzme Abljazov.

„Obojena revolucija“ u Kazahstanu, a prema naređenju Potkina, trebalo je da počne 16. decembra 2012. godine, na Dan nezavisnosti ove države.

U Moskvi je trebalo da na Čistoprudnom bulevaru, kod spomenika kazaškom pesniku Abaju Kunanbajevu, započne „obojena revolucija“ – „Okupiraj Abaja“, nazvana po analognoj američkoj akciji „Okupiraj Volstrit“. Kod spomenika pomenutog pesnika 10. maja okupilo se oko 1.500 omladinaca koje je policija uspešno zauzdala i pored sve njihove borbenosti, ali uz dosta nasilja, pre svega mladih „revolucionara“. Potkin je tom prilikom uhapšen i protiv njega je podneta krivična prijava. Glavni svedok protiv Potkina je bio njegov bivši aktivista Georgij Borovikov, glavni „raspoređivač“ ljudi na akciji „Okupiraj Abaja“ – on je potvrdio sve gorenapisano, kao i da je cilj bio preuzimanje vlasti u Kazahstanu i Rusiji. Potvrdio je i da je sve vođeno iz Kazahstana, jer su ljudi prethodno prebačeni iz Kirgizije na teritoriju ove države, te da su svi bili organizovani u autonomne petorke, desetorke i stotine. Revoluciju je trebalo najpre da izvedu u Kazahstanu.

POČETAK SUNOVRATA Ko zna u kom bi pravcu potekla revolucija da Visoki sud Londona,  24. novembra 2012, nije doneo presudu o zapleni dve milijarde dolara od Abljazova u korist BTA banke. Od ovog udara suda Abljazov nije mogao da se oporavi. Seli se u Francusku, gde je uhapšen u leto 2013. godine, po optužnici zbog krađe novca BTA banke.

U januaru francuski sud niže instance izjasnio se za njegovo izručenje, ali je Kasacioni sud poništio odluku. Postupak je potom prebačen u Apelacioni sud Liona, koji je se izjasnio da se bankar preda Rusiji, ali je 9. decembra 2016. Državni savet Francuske odbio ekstradiciju Muhtira Abljazova u Rusiju, iako ga traže tri države (Rusija, Kazahstan i Ukrajina). Početkom juna 2017. specijalni međuregionalni sud Alma Ate na osnovu krivičnog postupka osudio je Abljazova u odsustvu na 20 godina zatvora i konfiskaciju celokupne imovine. Abljazov i sada živi u Francuskoj, odakle piše članke protiv vlasti u Kazahstanu.

Potkina su u Moskvi u jesen 2014. osudili na kaznu zatvora od sedam godina i šest meseci zbog „legalizacije prljavog novca nepoznatog porekla“ i „širenja mržnje i uništavanja ljudskog dostojanstva“. Tako je stavljena tačka na „kazahstanski trag obojenih revolucija u Rusiji i Kazahstanu“. No ostala je nerazjašnjena akcija „ubacivanje belog šamana u okruženje Nazarbajeva“. Abljazov je znao da srednja ćerka predsednika Nazarbajeva Dinara veruje u duhove, kletve i predskazanja. Odlučio je da iskoristi i njenog muža Timura Kulibajeva, uticajnog čoveka u Astani i Moskvi, inače člana saveta direktora „Gazproma“ i člana saveta „Fonda Nazarbajeva“, odnosno prosto rečeno bogatog čoveka Centralne Azije.

Abljazov se opredelio za šamana Sergeja Kinijeva (šamansko ime Akaj Kine), poznatog u altajskoj zajednici kao iscelitelj i predskazivač. Kinejevu se navodno javio duh Altaja „i pozvao ga da spase Altajce, jer od njih zavisi sudbina čitavog čovečanstva“. Iako je Kinijev bio poznat po prevarama, manipulacijama, korišćenju hipnoze, uzimanju novca i drugim nečasnim radnjama, pristao je da učestvuje u tajnoj operaciji (za 3.000 dolara) uticaja na Dinaru, a ako uspe, tražio je novih 50.000 dolara. Kinijev je trebalo da izvidi pod kojim uslovima bi Nazarbajev oprostio Abljazovu i dozvolio mu povratak u Kazahstan. No šaman nije uspeo…

Na taj način ova faza je završena. Nova, sa skoro identičnom metodologijom, javlja se sa Aleksejem Navalnim, koji je okupio nekompromitovana lica poput Miroslava Valjkoviča, da organizuju „ruske marševe“ i koriste šamane, ali ne altajske koji odbijaju prinošenje ljudskih žrtava već nove koji su na to spremni, tako da kontinuitet pokušaja preuzimanja vlasti „obojenim revolucijama“ i dalje postoji. Navalni je najavio da će se kandidovati za predsednika Rusije 2018. godine, ali kao i prethodni revolucionari ima problema sa zakonom (osuđen je za sada na višegodišnje uslovne kazne). Da podsetimo, Navalni je već učestvovao na izborima, ali kao kandidat za gradonačelnika Moskve i tada je dobio 27, 24 odsto glasova izašlih birača, osvojivši drugo mesto. Politički je blizak ljudima koji su bili na vlasti za vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina. Takođe, učestvovao je u pokušajima „obojene revolucije“ u Rusiji 2011–2013. godine. 

[/restrict]