PISMO PIŠTALU

Ako je na početku bila reč, na kraju će biti samo ćutnja! Vladimire, pišete Ivanu: – Užas! Užas! – šaputali ste pre nego što su vas poslednji put odvezli u bolnicu. A u bolnici? Piščeva ćutnja, i ništa

Piše Milan R. Simić

 Možda se biblijski pakao zaista nalazi na Suncu i samo udaljenost ga čini izvorom života?!

 

1 … Jer, izdvojene, savršene i nepokretne / Slike mogu da razbiju samoću… (Vilijem Batler Jejts, Mesečeve mene). Iako je pesnik na neke druge slike mislio, Vladimire, pitam vas. Da li i slika (fotografija) književnog prethodnika, koja vas strogo posmatra sa zida, razbija vašu samoću? O, zaboga, šta vas to pitam? Naravno, piščevu samoću može da razbije slika književnog prethodnika a koja jeste izdvojena, savršena, još ako je lik na njoj Andrić, ostvaren do kraja i kao nepokretna slika u večnosti, samoća se povlači kao sunce (na kraju) ovog dana. 2 Ko je govorio, Vladimire, o letargijskim snovima? I „Ko je rekao da na Sudnji dan anđeli baš moraju da sviraju trube?“ (Donato Altomare). „Ali ko može da tvrdi da će budućnost biti bolja od sadašnjosti? Konci se nalaze van čovečjih ruku“ (Jurij Mamlejev, Naličje Gogena). Zar uistinu, dragi Vladimire, osećamo divote neba; i zar uistinu „vidimo“ anđele koji baš moraju da sviraju trube? A sve se, Isuse, izokrenulo (On se spustio na Uskrs, praćen legionima malih anđela, koji su padala u obliku pahulja). Budućnost kao da je iza prošlosti, i život naš kao da je nastao posle, ne pre Sudnjeg dana, i snovi naši jesu o kojima se mudro ćuti! I sve jeste van čovečjih ruku. Zato možemo svi i ovako da govorimo: ako je na početku bila reč, na kraju će biti samo ćutnja! Vladimire, pišete Ivanu: – Užas! Užas! – šaputali ste pre nego što su vas poslednji put odvezli u bolnicu. A u bolnici? Piščeva ćutnja, i ništa.
[restrict] 3 Jer: … Svaka nezadovoljena želja je propuštena prilika za čitav život (Sioran, Priručnik o strasti). Čujte, Vladimire: Puna im usta života, a život im prolazi u nepostojanju! Uostalom, u pravu ste, Možda o postojanju i ništavilu ne treba razmišljati kao o dve odvojene stvari. Svejedno, Tajna vaše duše je sačuvana jer, kao i Ivan, u „samoći“, borite se za vidljivost ljudi! … i tačno jeste da od stvaralačke Samoće do stvaralačke Usamljenosti najduži je put! Da: Ko uspe da samoću uhvati za kose i posestrimi je kao vilu, ko uspe da oživi i zagreje samoću, taj je osvojio svet. Vladimire, a posle vašeg pitanja šta bi Felini bio bez svojih klovnova, ili Andrić bez Ćorkana, usuđujem se da i ja vas pitam: Šta biste vi bili bez vaših junaka Tesle, Andrića i… Koliko poštujete moć emocija? Velite, Ivan je smatrao da je trezno stanje ljudskom umu nemoguće. Naravno, shvatamo, Znakovi pored puta obiluju opisima zlosanica. A moralo je tako. Kao i ono kada majstor Ivan Istranin, koji je ženu isekao tesarskom bradvom, diže krvavu ruku visoko kao da podnosi tužbu protiv lutkara – života. Lutkar života, kako to moćno zvuči! 4 Da li je pisac izdanak svojih junaka? – pitao se jednom prilikom Radoslav Bratić. Hm, da!

– Jedinstvenost spasenja svih nas je – neizmernost očajanja (Jevgenij, Anatoljevič Vjazancev).

Misliti književnost zajedno sa Andrićem, teško jeste, ali je i moguće! Dokazali ste, Vladimire, fantazija je nedisciplinovana stvarnost, realnost tek još jedan vazda nedovršen književni san, jer: književnost odražava upravo to što se neprestano nadima, miče, diše i trese, svetluca, zvoni, leluja, pod materijom. Ono što nestane kad čovek umre i kad stane sat. Baviti se mišljenjem Andrića dragovoljno!, na vaš način, Vladimire, to jeste književni podvig. Uostalom, i vaše knjige nekome jesu prozor, kao što su tuđe bile za vas. Tačno, piscu je data moć i on može da se preobrazi u genija, u ludaka, u filozofa, u mađioničara, u klovna, u cirkusku igračicu (U krugu reflektora pojavio se cirkuski Zevs, u jahaćem odelu, sa cilindrom. Zevs je zamahnuo bičem i najavio igračicu iz mađarske po imenu Etelka. Kada je Etelka stala na žicu, i po njoj prešla sa jednog kraja širokog vidika na drugi, sav svet je postao tanak most nad bezdanom), zašto ne – i u Andrićevog književnog junaka, svejedno… Nema razlike (mašta nam lomi kosti!). Vladimire, pišete: Dragi Ivane, … Vaše delo je za mene predstavljalo grad iz Mahabharate koji je uvukao svemir u sebe. Taj grad sam posećivao od kad znam za sebe a poslednjih par godina sam živeo u njemu. Ovo su putopisi iz tog sveta. Hoćemo li govoriti o našoj književnosti pre i posle vaših putopisa, Vladimire? Moramo… jer i vi sami živite igrajući se i preskačući prostranstva kao pauk, sve želeći da i vaš život bude svetionik novim putnicima na krivim putevim. Kao pauk, da.

5 Dovoljno mi je ako u knjizi pronađem tek nekoliko bogatih rečenica! Obradujem im se kao zrnu zlata! Takvih rečenica ima npr. i u romanu Sadeka Hedajeta „Slepa sova“: „Pišem samo za svoju senku koja se pruža preko zida pri svetlosti lampe. Moram da se upoznam sa njom“ – jesu rečenice kojima Sadek Hedajet završava prvo poglavlje svog romana. Vidimo vas, Vladimire, kao Hedajeta. I vi pišete za svoju senku, ali i Andrićevu senku. Eno ih, pružaju se preko zida, sudaraju, upoznaju. Vaše senke „igraju“ se pri svetlosti lampe. Vladimire, pišete i ovo Ivanu: Jedan od najvećih vaših strahova bio je – dopustiti bezvrednima da ti se približe da bi te ismejali. Nije li ovo mudrost (stožerne ličnosti romana) kojom dodeljuje vlastitu ulogu čitaocima njegovih knjiga? Svi bismo trebalo da ostanemo taoci ove mudrosti. Ove reči istine su reči Nevere Vere koje svetlucaju kao kandila. A ponekad, bele se kao dobro isprane kosti! I stalno nam odzvanja ono sročeno što ide posle njih da – sve je život, ali i sve je muka od života! Ah, da! Zanimljiv je natpis na grobu Elijasa Kabilja: Tako smo sami, živi i mrtvi, uvek isto. Teška srca priznajemo, dobro misli i fra Marko, božje i đavolje nisu jasno odeljeni. Sve dolazi iz zablude u svetlost, eto… I da se prisetimo, Po Klimtu, lebdenje bez uticaja na svoju sudbinu i jeste čovekov usud. (Naravno, zahvalni smo igračici na trapezu što prkosi gravitaciji za sve nas.) 6 Vladimire, nimalo nam ne smeta bremenitost pojedinačnih uporišnih delova vaše knjige, ni višedimenzionalna slika života bilo kog odabranog lika. Jer, Andrić, zahvaljujući i vašoj uverljivosti napisanog, ostaje sve vreme na strani svojih junaka. A koliko je samo „suđenih susreta“ u njegovim romanima i pripovetkama pod određenim okolnostima što sve skupa odvode u POGLED na svet kao da je opšti. I jeste. Kada je tako, moramo reći, Sunce ovog dana istinski može samo da obogati naša stečena saznanja o književnoj umetnosti. Jer, dragi Vladimire, vešto zaključavate već zaključane Andrićeve priče i tako činiti ovaj rukopis, od rečenice do rečenice življim i sve življim za sve čitaoce koji su kadri da sve vreme budu razigranom maštom ravnopravni nasuprot teksta sve u nameri rastakanja sopstvenog Ja u ulozi „kvalifikovanog“ Posmatrača istorije (čovečanstva) „koji vešto razvrstava snove njenih učesnika“. Omogućavate čitaocu da se i sam poigrava aktuelnim događajima o kojima se pripoveda. Čitalačka sloboda izbora. Čudesno! Dvostruko zaključane priče a određuje ih osobina da nemaju ni početak ni kraj. Šta je onda to? Filozofski skepticizam (Andrićev i vaš) koji nas odvodi od stanja spokojstva što je, za nas koji „živimo književnost“, samo od sebe jaz između pojavnosti i stvarnosti. Preciznije rečeno – gorko, ali lekovito. Još preciznije je vaše „primećenje“: Božje stvaranje nije završeno. Ono se nastavlja kroz medij čoveka. Ni stvaranje velikih umetnika nije završeno. Ono se nastavlja kroz delo njihovih poštovalaca. To se zove tradicija. 7 Da, misli čitalac ove knjige, koji je prihvatio savet da Lovac koji puca u pticu promašuje, lovac koji puca ispred ptice pogađa: najteže je osvajanje unutrašnjeg sveta, sopstvenog sveta. Ali taj svet samo Ja mogu osvojiti i u tome i jeste srž sopstvenog životnog. Posmatrač istorije čovečanstva! Prokleto osećam, Sve što nas je okruživalo imalo je pored mirisa, ukusa, zvuka i dimenziju prolaznosti. Vladimire, nije samo Ivan, mogli ste mirne duše i vi, kao Borhes, reći: Od stvari sam krhke rođen, od zagonetnog vremena. Kao da ni vas, čitaoče, povremeno ne opseda misao da će od svih ljudi na ulici jednom biti kosturi. Uverimo se (Andrej Mitrović: Istorijsko u Čarobnom bregu): … Već u drugoj polovini HIH veka Romako je u Plesu mrtvaca (Galerija Belvedera i Beču), slici koja je potpun kontrast delu toga slikara Bitka kod Sente (ista Galerija), naslikanoj nešto ranije u slavu austrijskog oružja i vojskovođe Evgenija Savojskog, pokazao besmisao ratova kroz skelete obučene u uniforme koji se, u krvavim orgijama smrti jedne velike bitke, uzajamno seku sabljama i probijaju bajonetima, a uporedo i najavljuju tužnu sudbinu čovekovu u razdoblju svetskih ratova. Skeleti obučeni u uniforme, to je realnost koju ne želimo da vidimo! 8 Logično, sledi pitanje: ako su citati naša duhovna legitimacija i naša krvna grupa, dragi Vladimire, može li se o knjizi koja asocijacije budi, ne pisati samo asocijativno? A opet, na kraju ovog malog zapisa, koji je došao kao ideja kad joj je i bilo vreme, koja je, kako biste vi ili Ivan rekli, stala i zazvonila u mojoj glavi kao tramvaj u stanici, priznajem kako sve mislim da je sve ovo ispričano sa poštovanjem koje ne očekuje da će biti shvaćeno! I neka bude tako, važno je da nisam zatečen u svetu koji je zaboravio šta je lepo i šta je dobro. Svetu koji je zaboravio priču o knezu Milošu i Meternihu. Elem, Princ Klemens fon Meternih sreo je u Beču kneza Miloša. Upitao ga je sa malim osmehom:

– Da li je tačno da ste kao dečak čuvali svinje?

– Jesam – odgovorio je Miloš. – Ali sam u međuvremenu postao bogat čovek i knez Srbije, a da ste ih vi čuvali, čuvali biste ih i sad.

I ovo jeste slika čovečanstva zadihanog od ushićenog smeha, čovečanstva okrenutog naglavačke, čovečanstva na trapezu! Zato, čitaoče, pokušajte što mudrije da odgovorite: u šta je Gavrilo Princip pucao? Ne ženirajte se, razmišljajte. Dobro, jasno je da i vi znate za onu Niko nije veliki u očima svog sobara… Ali, molim vas, nemojte samo reći: Lako je bilo Andriću! Ili: Lako je Pištalu…

Na kraju, Vladimire, ostaje moja predupitnica: I kako je to bilo? – jer…

9 Deveti prozor je zatvoren! [/restrict]