Nekultivisano nakultivisanje

O jednom negiranju jugoslovenske kinematografije

Grlom protiv jugoslovenske kinematografije oglasio se jedan od nekada njenih hit autora Rajko Grlić, izjavivši na nedavno održanoj tribini u okviru dvodnevnog beogradskog festivala „Nakultivisanje!“ kako ona nije ni postojala!

Na gostovanju na tribini umnih i važnih predstavnika „regionalnih“ kinematografskih radnika, pa i prilično čuvenih među njima, u okviru beogradskog nedavno održanog dvodnevnog festivala arogantnog naziva „Nakultiviši se!“ (zamišljen da je edukativnog karaktera, pa je na njemu trebalo da pomenuti održe predavanja na temu pozorišne umetnosti i filma) najpametniji je među njima poželeo da bude nekada čuveni jugoslovenski, a kasnije hrvatski, scenarista i režiser Rajko Grlić (1947, Zagreb). Da, čuven po scenarističkom radu na kultnoj jugoslovenskoj seriji „Grlom u jagode“, kao i filmovima „Samo jednom se ljubi“, „Štefica Cvek u raljama života“ i „Čaruga“, a kasnije i po antijugoslovenskim delima među kojima je u tom smislu najuspešnija „Karaula“, Grlić je na ovom festivalu izložio svoje veliko otkriće: „Nikada nije postojala jugoslovenska kinematografija već republičke one lične, individualne, kao što su kinematografije Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva!“

[restrict]

Pranje biografije ili trolovanje Naravno, ova je izjava poslužila kao inicijalna kapisla za eksplozivne komentare na internetu, što joj je verovatno i bio cilj. Osim, možda, eventualnog pranja biografije iz lokalpatriotskih neophodnosti, Grlić je kao neko ko je upravo stekao ime u toj kinematografiji, a koju danas ingenioznim otkrićem negira, zazvučao kao internet-trol. „Vikipedija“, recimo, trola definiše kao osobu čiji je osnovni cilj da svojim prilozima izazove što veću reakciju učesnika internet-zajednica ili da na druge načine poremeti normalnu diskusiju. Trolovi obično nisu tematski zainteresovani, nego nastupaju agresivno sa pokušajem stvaranja razdora u postojećoj zajednici, diskreditovanja osoba sa drugačijim mišljenjem ili usmeravanja toka diskusije u neproduktivnom pravcu. Zvuči sasvim prikladno ovakvoj provokaciji slavnog režisera, zar ne?

Dakle, u nepostojećoj kinematografiji u kojoj se on vrlo dobro snalazio, nastavljajući da mudruje na ovu temu, barem kako to prenosi za svakojaka „nakultivisanja“ uvek spreman portal B92, Grlić upada u raskorak sa samim sobom tvrdeći „da je autorima bilo lakše u doba SRFJ jer je njena kinematografija bila serioznija“! Kako, kada nije postojala? Interesantnije od ovoga je njegovo isticanje dakako poznate činjenice da se u toj i te kako postojećoj i po svim merilima vrhunski organizovanoj kinematografiji radilo ozbiljnije nego danas. Otkriće godine, nema šta. SFRJ sa svim svojim manama je bila vrlo ozbiljna država u kojoj je ista takva bila i kinematografija. Grlić kaže kako se film tada snimao za publiku i istovremeno se unutar te kinematografije verovalo u autora. Njegove su dalje opservacije na temu ovdašnje kinematografije i trenutnog stanja u svetskoj produkciji gotovo dečje naivne („Holivud ulaže ogroman novac u reklamu svojih filmova i to više niko ne može da prati“!? – jedna je od tih mudrosti). „Nakultivisanje“ publike je zaista tokom dva dana ovog festivala sa ovakvim mudrostima bilo na prilično zavidnom nivou. Posebno ako se uzme u obzir dvosmislena ciničnost ovakvog naslova festivala.

Da se vratimo na mogućnost da je Grlić ili neko u njegovo ime poželeo da preuzme ulogu trola u provokativnom negiranju Jugoslavije i njene kinematografije. Jedan od pametnijih komentara je upravo okrenuo stvar na ovu mogućnost provokacije prenosioca Grlićeve izjave. Jer koliko god da je Jugoslavija bila strašan trn u oku republika koje su u njoj stekle identitet i granice zahvaljujući kojima su danas postale države, toliko je ona ovde, kod nas, sarkastično i uvek s visine negirana od slojeva koji sebe vide u poziciji iznad glupe raje, na mestu posebnih, „drugih“ i, naravno, onih koji su jedini merodavni da „kultivišu“, pa i da „nakultivišu“. To što ni oni, a mnogi među njima su kao i Grlić stvoreni u toj nepostojećoj kinematografiji, a ni sam Grlić, takve stvari nisu ni pomišljali da kažu u vreme Jugoslavije, danas ih uopšte ne pogađa. Licemerje i potreba da se bude mnogo pametan, ali i lokalpatriotski bezbedno na liniji kada je reč o autorima iz komšiluka, naravno da proizvode ovakve opservacije. One se uvek smišljeno provokativno i bezobrazno bacaju raji ovdašnjoj u lice, usred Beograda koji ih prihvata kao svoje i bez ikakve reakcije dozvoljava da bude „nakultivisan“ i od onih koji ga mrze i od onih koji ne mogu biti u poziciji da mu drže bilo kakva predavanja.

Cinične lekcije života A zašto se protiv Jugoslavije izjavljuju razni komentari baš ovde kod nas, još je jedno interesantno pitanje, posebno u kontekstu rezultata najprostije računice koja govori o tome ko je u toj Jugoslaviji najviše profitirao posle njenog nasilnog rastakanja. Da, jugoslovenska kinematografija je postojala decenijama, a negiraju je samo oni koji se s razlogom osećaju inferiorno jer su takvi u svom značaju i poziciji unutar nje bili u podređenom položaju u odnosu na kvalitetno, a ne, kako nikada ne propuštaju da tvrde, podređeni politički ili nacionalistički dominantnoj srpskoj kinematografiji. I u tome je suština problema. I Rajko Grlić je stekao ime u srpskom delu „nepostojeće“ jugoslovenske kinematografije, radeći sa srpskim autorima i glumcima koje je angažovao i kasnije, kao hrvatski sineasta. I ako je, dakle, bio u mogućnosti da radi sa srpsko-jugoslovenskim kadrom, da prosperira unutar sistemski u svakom detalju organizovane kinematografije (produkcija, laboratorijske i sve moguće tehničke studijske usluge, distribucija, promocija, festivali, komercijalni učinak – sve je to vrlo ozbiljno funkcionisalo), kako onda smatra da ta kinematografija nije postojala? Pominje lične kinematografije onog vremena, a upravo je suprotno. One su danas lične i to na svim stranama „regiona“. Raspadom Jugoslavije i njene kinematografije su postale lične, male, jadne, nemoćne. I baš nemuštim, nesistemskim ali ipak kakvim-takvim poslovnim reanimiranjem u formi „regionalnih saradnji i koprodukcija“, a po principu onoga što je bila jugoslovenska kinematografija u vreme SFRJ, te sadašnje male, lokalne, lične, kinematografije danas nalaze jedinu formu svog opstanka. Što je zanimljivi cinizam života koji se uvek postara da drskima, neukima, arogantnima obezbedi otrežnjenja ovakvim lekcijama. I nebitno je da li će ih bilo ko od njih uopšte prepoznati kao takve, kao lekcije. Da li će ih prihvatiti i promeniti se ili ne. Isto tako je potpuno nebitno kada bilo ko negira nešto što mu je definisalo život i rad. Svakako je u Grlićevom slučaju najslikovitiji životni cinizam da je bez konkurencije njegov najbolji rad upravo scenaristički doprinos na TV seriji „Grlom u jagode“, koja je izrasla u ultimativni jugonostalgičarski hit širom bivše Jugoslavije. Kao i to da ako biste pokušali da obezbedite materijal za efektno prisećanje na sve ono što je bila Jugoslavija, jedan od glavnih izvora informacija o toj zemlji i o tome kako se u periodu koji serija opisuje živeli njeni građani, bila bi baš serija „Grlom u jagode“. Iako je nastala u televizijskoj produkciji, stvorili su je ljudi koji su ponikli i u to vreme se uspešno ispoljavali kroz „institucije sistema“ kinematografije koja, eto, kako nas sada „na(ne)kultivišu“, nije postojala!        

[/restrict]