Milica Đurđević – Propagandni rat protiv Srba je skupa avantura

O čemu govori spisak finansijera festivala „Mirdita, dobar dan“, planiran da se održi u centru Beograda, šta je pozadina ovog projekta, te da li je sprečavanje njegovog održavanja mera savesti svakog Srbina 

Milica Đurđević je mladi politički lider pokreta čiji su članovi prošle nedelje sprečili održavanje festivala „Mirdita, dobar dan“ u Domu omladine. Kao gost na ovim, ovako zamišljenim, danima šiptarske kulture u Beogradu trebalo je da učestvuje i bivša predsednica Kosova Atifete Jahjaga, i tom prilikom posvedoči o stradanju Albanaca na KiM. Posle akcije Zavetnika odustala je od dolaska, a otpor koji su pokazali ovi mladi ljudi ne samo što je dobro naljutio NVO sektor u Srbiji već ga je i isprovocirao da uzvrati udarac. Sa Milicom Đurđević, članom Predsedništva Srpskog sabora Zavetnici, razgovaramo o tome šta ih je podstaklo na taj čin, ko stoji iza organizacije ovog festivala, te da li je vreme da stavimo tačku na ustupke pod izgovorom nekakvog gostoprimstva.

U kojoj meri je sprečavanje održavanja festivala „Mirdita, dobar dan“ označilo prekretnicu odnosa u javnom i političkom životu o pitanju Kosova i Metohije, ali i uopšte prema srpskom nacionalnom pitanju? Kako ste se odlučili na ovaj čin?

Sprečavanje festivala „Mirdita, dobar dan“ u Domu omladine, u srcu Beograda, postala je mera naše savesti. U danu dok je ogoljena politička scena vodila bitke oko vlasti, Zavetnici su ispunjavali svoj zavet – Kosovskom zavetu. Licemerni naziv festivala koji u prevodu na srpski jezik znači „Dobar dan“ nameće pitanje: A koji je to dobar dan osvanuo Srbima na Kosovu i Metohiji poslednjih decenija?!

Donatori i organizatori „Mirdite“ rešili su da ona dobije šire političke razmere. U godini koju nazivaju završnom fazom u procesu zaokurživanja nezavisnosti takozvene države Kosovo, dovođenje tzv. bivše predsednice Atifete Jahjage planirano je kao poslednji šamar Srbiji i to upravo iz Beograda. U toj relativizaciji istine ona ne dolazi kao protagonista secesionističke tvorevine, nosilac nelegitimne vlasti, već kao autor nekakve knjige o navodnom masovnom silovanju Albanki od strane Srba na KiM.

Zanimljivo je da sam pre tri godine pozivana na informativni razgovor da ne bih sazvala proteste povodom otvaranja „Mirdite“ u Beogradu. Ta pogrešna logika o ustupcima i povlačenju pod izgovorom nekakvog gostoprimstva za sve pokazala se kao pogrešna i u ovom slučaju.

Kao uvertira njenog dolaska, u Domu omladine organizatori su pripremili igrokaz u kome mladu Albanku siluje srpski vojnik. Da li bi ćutanjem Beograd učestvovao u besramnom lažiranju činjenica?

Dopuštanje bi značilo saučešće, ne samo u tom javašluku i bestidnosti već i u reviziji istine.

U tom performansu sve je podsećalo na izvođenje nekakvog rituala, jer su oko scene u krugu bila sva ona lica koja ništa drugo ne umeju osim da mrze Srbe i sude im. Ekstremisti i saučesnici u otimanju naše južne pokrajine – Nataša Kandić, Žene u crnom, Borka Pavićević, razne inicijative skrivene iza parola o ljudskim pravima koja važe za sve, osim za srpski narod… Tu sramotu smo prekinuli. Svakako da je i sam festival deo procesa dekonstrukcije srpske kulture koji sve srpsko svodi na srbijansko, u okvire geografske granice uže Srbije, da bi vremenom sve što nije srbijansko prestalo da bude srpsko!

Šta se krije iza ideje promocije nekakve autohtone kulture tzv. države Kosovo, i ko su glavni finansijeri ovog projekta?

Smatram da je to pokušaj adaptacije naše svesti na otimanje srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa. Jedini beleg materijalne kulture koji su Albanci ostavili na KiM su zgarišta naših crkava i manastira, poorana groblja i spomenici.

Projekat „Mirdita“ nije samonikla pečurka. Stotine hiljada evra stranih donacija iz različitih, uglavnom američkih fondova, ali i tzv. kosovskih institucija slilo se u kasu izvođača radova na terenu – nevladinog sektora poznatog po antisrpskom i antiustavnom delovanju. Kao glavni pokrovitelj i zainteresovana strana javila se američka ambasada, ali i tzv. Ministarstvo Kosova za sport i omladinu. Propagandni rat protiv Srba je vrlo skupa avantura, jer nije lak zadatak žrtve proglasiti zločincima, a zločince žrtvama. Zamislimo da su nacističke organizacije u Izraelu organizovale promociju svojih „kulturnih vrednosti“ i nametanja svoje istorijske verzije, ili da je Islamska država otvorila svoj festival u centru Damaska!

Pojedini mediji su vas optužili za eksces, nepoštovanje tuđih žrtava, nekorektnost, pokušavajući da opovrgnu suštinu da nije incident prekinuti „Mirditu“ već je incident njeno održavanje. Sve je stiglo do žalbe upućene EU…

Pojedini mediji neće nikad pomenuti malu Jovanu koju su u selu Klečka pred majkom i bakom silovala braća Mazreku, a potom ubila i zapalila. Ubice su oslobođene 2002. na insistiranje Nataše Kandić, jedne od organizatora „predavanja“ o navodnom masovnom silovanju Albanki.

Kako smo obavešteni, Atifete Jahjaga se žalila Evropskoj uniji. A mi se ne protivimo da joj Brisel i Vašington organizuju dane šiptarske kulture. Naprotiv. Spremni smo i da pomognemo i pošaljemo kopije fotografija o stradanju Srba još od vremena koje beleži Jovan Cvijić, pa do vremena „žute kuće“ i braće Mazreku.

Što se tiče zamerke da ne poštujemo tuđe žrtve, moram da podsetim da su u kripti Hrama Svetog Dimitrija u Lazarevcu pohranjene kosti srpskih i austrougarskih vojnika izginulih u Kolubarskoj bici. Jedni su povedeni u rat da pokore tuđe, drugi su branili svoje. Zbog toga smo među poslednjim narodima koji treba da stoje mirno dok dele lekcije o poštovanju žrtava drugih vera, nacija i vrednosti. Ali ovde nije reč o prizivanju empatije već o pokušaju nametanja kolektivne krivice srpskom narodu. Razobličavanjem njihovog delovanja, udarili smo u osinje gnezdo.