IZVORI I UVIRI TERORIZMA

Teroristi, kao i migrantska kriza, pojavili su se kao odgovor na slavne ratne pohode što ih zapadne zemlje preduzimaju punih trideset godina, na potezu od Bagdada do Kabula i od Damaska do Tripolija. Ovu prostu  istinu državnici i nadglednici javnog mnjenja uporno prećutkuju

Šta navodi čoveka da se, pri zdravoj pameti, opasan eksplozivom, zaleti u gomilu nepoznatih mu i nedužnih sugrađana, žena i dece, da bi se, zajedno sa njima, razneo u paramparčad? Pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo tako aktuelno pitanje, moramo se složiti da su tzv. teroristi ljudska bića kao i mi, dakle, stvorenja umna i duševna, porod istovetne zemaljske sudbine, sinovi istog Stvoritelja kako god ga ko zamišljao i nazivao, da im je stalo do života, sopstvenog i našeg, da znaju njegovu vrednost. Pa otkuda, onda, to osećanje, to uverenje, taj stravični zaključak da zemno postojanje, ovakvo kakvo im je dato, nije dostojno nastavljanja, i da je najbolji izlaz iz njega uništenje sebe i svog najbližeg okruženja? Šta se dešava u glavama jednog, reklo bi se znatnog broja naših savremenika spremnih da u svakom času, u bilo kojoj tački zapadne hemisfere, načine jezivo krvoproliće?
[restrict]

Političke vođe, i usmerivači javnog mnjenja, gnušaju se njihovog  „podlog i kukavičkog delovanja“. Njima je sve jasno kao dan. Problematika se svela na praktično pitanje: kako izići na kraj sa zlom i zločiniteljima? Ono što ima kraj ima, nužno, i početak. O izvorima ove javne pošasti jednostavno se ne govori. Na sastancima svetskih državnika, nezavisno od ideoloških opredeljenja, iskazuje se jednodušna rešenost da neman treba uništiti. Teškoće su praktične prirode: kako ući u trag mogućim atentatorima? Obaveštajne i bezbednosne službe su obeshrabrene. Nije dovoljno pojačati kontrolu na granicama. Klice bolesti se množe u živom tkivu demokratskih zemalja, po predgrađima zapadnoevropskih prestonica, među mladim muslimanima rođenim u srećnim i slobodnim zemljama. Predlagan je izgon. Kuda ih izgnati? I kako utvrditi trenutak u kome se dvadesetogodišnji muhamedanac, najčešće bez završene škole i bez zaposlenja, najedared „radikalizuje“? U takve duševne lomove ni roditelji nemaju uvida. Čovek je i sebi velika tajna, a kamoli jadnim uličnim doušnicima… Tamo gde je svako sumnjiv mogući prekršilac je sa svih strana zaštićen. Potomci doseljenika iz nekadašnjih kolonija, zapostavljena deca maćehe-države, ne kriju mržnju poniženih i uvređenih; njima su bliža sabraća u Iraku, Avganistanu i Siriji nego deca nekadašnjih kolonizatora, utoliko pre što jučerašnji  tlačitelji, sa novim izgovorima, nastavljaju pljačku i pustošenje zemalja njihovog porekla.

Gnev niščih i zgaženih protiv nemilosrdnih svetskih gospodara ni nama nije nepoznat. Devedesetih godina, kad se nađosmo na listi planetarnih okuženika, jedan naš iseljenik, krotak i povučen čovek, građevinski poslovođa u penziji, stidljivo me upita znam li koga voljnog da „nešto preduzme“. On bi rado priložio novac, ako bi neko… negde… i  nešto… Čini mi se da je pomenuo ambasade, ili mi se prečulo. U bolešljivom starčiću proradio je odbrambeni  refleks. U Banjaluci su umirala novorođenčad zbog nedostatka lekova, a u očajanju nam svašta dolazi na um.

Po tom, prirodnom, defanzivnom nagonu deluju i današnji mladi teroristi. To je jedini način otpora sto puta brojnijem i jačem neprijatelju. Svako ratuje raspoloživim oružjem: moćnici bombarderima sa visine od deset hiljada metara, a sirotinja golim i obezvređenim životima. Zna se, vrlo dobro, ko je taj prljavi rat započeo. Teroristi, kao i migrantska kriza, pojavili su se kao odgovor na slavne ratne pohode što ih zapadne zemlje preduzimaju punih trideset godina, na potezu od Bagdada do Kabula i od Damaska do Tripolija. Ovu prostu  istinu državnici i nadglednici javnog mnjenja uporno prećutkuju. Oni nam terorizam predstavljaju kao jednu takoreći  vanistorijsku pojavu, kao klimatsku nepogodu, kao apsolutno i nepojmljivo zlo. Jedino se Džeremi Korbin, britanski aktivista leve orijentacije, usudio da ukaže na vezu između evroatlantskih vojnih intervencija (u cilju oslobađanja i demokratizovanja zaostalih arapskih nacija), i osvetničkog ludila „oslobođenih“ i „demokratizovanih“. Engleski pragmatičan duh, Korbin predlaže, o užasa!, i pregovore sa teroristima.

I migrantska najezda je, dašta, proizvedena u istom kazanu Istorije. Za nju, kao i za pojavu terorizma, zvanični Zapad ne oseća odgovornost ili kajanje. On je sebi dao pravo da, u ime uzvišenih humanističkih ideala, smenjuje neposlušne predsednike u zaostalim zemljama, uglavnom u onima bogatim naftom, a kad im, iz Sirije, Libije, ili iz londonskih predgrađa, uzvrate na jednako razbojnički način, od jedne do druge obale Atlantika odjekne vrisak nedužnih agresora. Jer je Zapad ubeđen u svoju božansku, civilizacijsku predodređenost da usrećuje zemlje i narode, pa uzvratne udarce doživljuje kao vrhunac nezahvalnosti .

Po nekima, našem kontinentu preti opasnost od islamizacije. Možda, u meri u kojoj se Evropa sama dehristijanizovala  i demografski posrnula. Umesto da gleda svoju muku, ona se zaleće u azijske i afričke osinjake, izazivajući sirotinju da joj krene u uzvratni pohod. Za tačnu procenu sadašnjih zbivanja ne traži se velika pamet; dovoljno je i nešto običnog poštenja i čovečnosti, što evropskoj gospodi kobno nedostaje. Pohlepa u osvajanju materijalnih dobara i zaposedanju tržišta, uz kolonijalni reziduum, zaglupljuje, zaslepljuje vid i izluđuje.

Mi, na Balkanu, imamo suprotna iskustva sa muslimanima, pošto smo vekovima bili na udaru islamskog imperijalizma, ali bismo se danas, sa muslimanskom rajom, mogli lako razumeti. Suživot dve veroispovesti nigde nije lak i uhodan. Od velike pomoći tu bi mogla biti obostrana, elementarna ljudskost, nepoznata neoliberalnoj eliti koja  nema milosti ni prema istokrvnoj sirotinji. Prvi stupanj te ljudskosti sadržan je u prostonarodnoj reči, koju sam svojevremeno čuo: „Musliman, ali dobar čovek.“ Za početak, dovoljno. Sledeći korak trebalo bi da donese formulu: „Dobar čovek, inače musliman.“ I tako korak po korak, sve dok se do kraja ne razgolitimo u našoj ljudskoj biti, u smrtnosti  bezdomnika bačenih u svet, u vanpolitičkoj jednakosti. Na tom putu podrazumeva se poštovanje svakog ljudskog stvora; na njemu nema ni pobednika ni pobeđenih.

Kakvi smo sa drugima, takvi bi, u načelu,  i oni morali biti prema nama. Sveti Sava, naš učitelj iz čovečnosti, hodočasteći po Palestini i Egiptu, bio je izuzetno lepo primljen od jednog sultana. Teodosije, u „Žitiju“, beleži da je muhamedanac našem svetitelju i prosvetitelju ukazao izvanrednu počast, što se, ističe životopisac, „ne dogodi da je kome od hrišćana učinio“. Nemanjić je zračio ljudskošću univerzalnog dometa, i sultan ga je prihvatio izvan verskih i nacionalnih podela: „Tako ljubazan hrišćanin pre ovoga ne dođe k nama, nego je vaistinu čovek Božiji, kao što slušasmo!“ Ta je plemenita dobrota otvarala vrata Nemanjiću i u svršavanju političkih poslova. Pomoću nje je, i pored uzdržanosti u Carigradu, zadobio autokefalnost naše crkve. Molbu mu, prosto, nisu mogli odbiti.

Čovečnost, da. A o teroristima se govori i piše kao da nisu ljudska stvorenja nego gamad koju valja trebiti i tamaniti. U sličnom smo položaju i mi, pre četvrt veka, bili. Sećam se jednog TV intervjua sa Mihailom Gorbačevim, omiljenim sagovornikom zapadnih medija. Novinar je izbacio neku uobičajenu gadariju o nama, punu prezira i mržnje, na šta je Gorbačov primetio: „Čekajte, molim vas, pa i Srbi su ljudi.“ Reč se odbila o gluvi zid nerazumevanja. Bio nam je uskraćen ljudski status, e da bi nas, kasnije, bombardovali bez griže savesti.

Stepen kulturnih, jezičkih i verskih sloboda, koje uživaju naše manjine, u demokratskim zemljama Zapada je nepoznat, već i zato što se tamo asimilacija smatra za veliku čast dodeljenu useljenicima. A eto, odijum etničkog čišćenja i genocida treba da nosimo mi, a ne oni koji su zatrli domorodački živalj Severne i Južne Amerike.    
[/restrict]