Igra savršene ironije

Scena JDP: Pirandelo posle dugog odsustva sa naših scena

U komadu Tako je (ako vam se tako čini) Pirandelo (opravdano se smatra za neposrednog prethodnika egzistencijalističke književnosti i pozorišta apsurda) nagoveštava skoro sve što će dramaturški konstruisati kao postulate svog shvatanja da umetnički stvoreni likovi postoje, dok ljudi koji prolaze ulicom ne postoje

Italijanski dramatičar, pripovedač i romansijer Luiđi Pirandelo, svakako jedan od najzanimljivijih dramskih autora u evropskoj književnosti 20. veka, napisao je u razdoblju od 1916. do 1922. godine niz scenskih dela koja će veoma brzo osvojiti italijanske i potom mnoge pozorišne scene širom sveta. Tada su nastale njegove drame: Tako je (ako vam se tako čini), Gospođa Morli, jedna i dve, Kao pre, bolje nego pre, te poznata trilogija pozorišta u pozorištu koju čine Šest lica traže pisca, Svako na svoj način i Večeras improvizujemo, kao i Henrik IV – dela koja mu donose velike uspehe gdegod su prikazivana. Pirandelo u svom teatru zastupa svojevrsni solipsizam i relativizam; lica su obično razapeta između onoga što žele i onoga čemu se moraju podrediti, dakle u stalnom su neskladu sa sobom, odnosno, uopšteno posmatrajući, živimo u svetu u kojem nikako nije „sve kako valja; takozvani realni život je iluzija, baš kao i naše subjektivno opažanje. Da li je potrebno ukazivati koliko su njegove drame i danas aktuelne?
[restrict]

Kako se Pirandelo kod nas ne prikazuje često, premijera njegove drame Tako je (ako vam se tako čini) na sceni JDP-a izazvala je prilično zanimanje naših gledalaca najpre jer je reč o igri savršene ironije u traganju za istinom u sredini u kojoj dominira tzv. srednji stalež. U ovom komadu gledaoci su svedoci svega što je tipično za život jedne porodice koju posećuju susedi istoga ranga i, reklo bi se, sličnih shvatanja i sklonosti. Radnja drame u suštini se svodi na traganje za istinom do koje dolaze na različite načine – počev od ogovaranja, do konfabulacija i izmišljanja golicavih pojedinosti o zanimljivim osobama, pa do međusobnog optuživanja u neposrednim raspravama licem u lice, kao i proglašavanjem pojedinih osoba da su neuračunljive i lude.

U svojim dramama, nasuprot veristima koji nastoje da verno naslikaju socijalno-psihološku zbilju sicilijanske sredine i rimskog građanskog života, Pirandelo primenjuje poseban autorefleksivan postupak na osnovu originalnih nazora o umetnosti što ih je izložio u knjizi Humorizam, u kojoj, pošto je objasnio sebi svojstven osećaj za suprotnosti, ukazuje na dvojnost komičnog i tragičnog. Naime, umesto da bude spontani predmet idealno suzdržanog „snimanja“ života, kod Pirandela fikcionalni lik udvaja vlastiti identitet da bi svoj konvencijama, ulogama i društvenim obavezama sapet život sagledao spolja, ne bi li video sebe kako živi. Takav zahvat sadrži i sam tekst, osobito u metateatarskoj trilogiji, umnožavajući razine fikcijske „zbilje“, sa kojih se može sagledati sva konvencionalnost zbilje i slike sveta utemeljene na varkama deduktivne logike, kao i citatna konstruisanost književnoga teksta. Pirandelo se opravdano smatra za neposrednog prethodnika egzistencijalističke književnosti i pozorišta apsurda.

U komadu Tako je (ako vam se tako čini) nagoveštava skoro sve što će dramaturški konstruisati kao postulate svog shvatanja da umetnički stvoreni likovi postoje, dok ljudi koji prolaze ulicom ne postoje.

Reditelj Jagoš Marković inventivno je vodio režiju tretirajući okupljene goste u domu savetnika Agacija kao akcionu grupu u kojoj se ispoljavaju različita mišljenja i stavovi. Čitav ansambl savršeno je obavljao svoje zadatke. Predrag Ejdus kao rezoner Lamberto Laudizi spontano i nenametljivo iskazivao je stavove pisca o istini i mogućnostima njenog saznavanja. Jelisaveta Sablić kao Gospođa Frola bila je zaista ništa drugo do ono što se o njoj misli, i to u nastupu koji je odavao slomljenu, ali ne i savladanu ličnost. Marko Janketić, kao Gospodin Ponca, sa mladalačkim zamahom i energijom istrajavao je u traganju za istinom, dok je Nevena Ristić delikatno tumačila Gospođu Ponca. Branislav Lečić kao Savetnik Agacije bio je istinska pirandelovska figura, što će reći autoritativan voditelj igre čitave akcione grupe. Jasmina Avramović kao Gospođa Amalija Agaci neumorno, uz duhovito iznađene karakterne pokrete i poze, obavljala je„nadzor“ sveukupnog dešavanja u salonu, ali i ponašanje sina Dina, koga je spretno tumačio Lazar Đukić. I ostali – posebno Vesna Stanković i Nenad Jezdić, kao Gospođa i Gospodin Sireli, potom Rada Đuričin u ulozi Gospođe Čini i Irfan Mensur kao Gradonačelnik – živopisno su predstavljali ličnosti sicilijanskog podneblja.           

PISAC Luiđi Pirandelo POZORIŠTE Jugoslovensko dramsko pozorište – Scena „Ljuba Tadić“ PREVOD Jugana Stojanović REŽIJA, ADAPTACIJA, SCENOGRAFIJA I IZBOR MUZIKE Jagoš Marković KOSTIM Bojana Nikitović

[/restrict]