Darvinove sankcije

Kome najnoviji predlog zakona o sankcijama Rusiji donosi najviše štete, a kome najviše koristi? Izgleda da su američki senatori zaslepljeni svojim unutrašnjopolitičkim problemima i surevnjivošću prema predsedniku Trampu ugrozili ne samo vitalne interese svojih saveznika i svoj odnos sa njima, nego i sopstvene nacionalne interese

Čuli ste za Darvinovu nagradu? To je, po njenom idejnom tvorcu, Vendi Nortkat „priznanje onima koji daju doprinos produženju ljudske vrste uklanjajući se iz ljudskog genetskog prostora na uzvišeno idiotski način.“ Dobitnik Darvinove nagrade bio je, na primer, hrvatski student koji se razneo pokušavajući da žonglira aktivnim ručnim bombama maja 2001. Pored toga što je sebe ubio, ovaj student je teško ranio još šestoro ljudi. Poput njega, vašingtonski establišment, ovoga puta oličen u Senatu, žonglirajući sankcijama protiv Rusije rizikuje da ubije, pre svega druge, ali i sebe.
Okvir novih antiruskih sankcija iznet je u amandmanu na zakon koji je izvorno bio usmeren na nametanje sankcija Iranu i predviđa „širok dijapazon novih sankcija prema različitim ključnim sektorima ruske privrede, uključujući rudarstvo, metalurgiju, transport i železnicu“. Pored toga, u amandmanu se navodi da je posebno usmeren na „suprotstavljanje gasovodu Severni tok 2, s obzirom na štetan uticaj koji bi on imao po energetsku bezbednost Evropske unije (…) i energetske reforme u Ukrajini“. Prema nacrtu zakona, američki predsednik može nametati sankcije entitetima i osobama koje „direktno i značajno doprinose jačanju sposobnosti Ruske Federacije u izgradnji infrastrukture za izvoz energenata“, ili Rusiju snabdevaju „dobrima, uslugama, tehnologijom, informacijama ili podrškom koja bi direktno i značajno mogla olakšati održavanje ili širenje, modernizaciju ili popravku energetske infrastrukture“. Razlozi za ove sankcije je, kako se navodi u predlogu zakona, kažnjavanje Moskve zbog „kršenja teritorijalnog integriteta Ukrajine i Krima, drskih kompjuterskih napada i mešanja u (američke) izbore i kontinuirane agresije u Siriji“. Senat je amandman usvojio većinom od 97 glasova „za“, dva „protiv“ i jednim uzdržanim, a da bi postao zakon, mora još dobiti podršku Predstavničkog doma i potpis predsednika.

[restrict]

PREVENTIVNI UDAR NA TRAMPA PREKO MOSKVE Interesantno je da su na mogućnost uvođenja novih sankcija najopuštenije reagovali oni protiv kojih bi nove restrikcije trebalo da budu direktno usmerene i koji bi trebalo da budu „kažnjeni“. „Naravno, treba videti kuda to sve na kraju vodi, ali šta god da se dogodi, kakve god odluke da donesu tamo preko okeana, nas to ne vodi u ćorsokak“, rekao je predsednik Rusije Vladimir Putin. Ako Vašington bude sprovodio nove sankcije, ruska vlada će „verovatno morati da sprovede neke korekcije u svojoj politici i preduzme neke nove mere, ali to nas neće dovesti u neku vrstu kolapsa“, rekao je Putin, dodajući da će to „svakako otežati rusko-američke odnose“ i biti „štetno“. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov istakao je da „Rusija neće pognuti glavu i ispunjavati zahteve SAD.“ „U ovim okolnostima, i kako bismo adekvatno procenili situaciju, ruska strana je bila primorana da odloži susret zamenika šefa diplomatije dveju strana, koji je ranije bio planiran kako bi se rešila određena pitanja u rusko-američim odnosima“, rekao je Lavrov. Pre toga, u telefonskom razgovoru sa svojim američkim kolegom Reksom Tilersonom, Lavrov je rekao da Moskva još čeka američki odgovor na predloge o normalizaciji bilateralnih odnosa.
Sudeći, makar po prvim reagovanjima, usvajanje ovog predloga zakona u američkom senatu veći je udarac na Belu kuću, nego na Kremlj. Dok je Rusija ostala ravnodušna, predstavnici Trampove administracije nisu uspeli da očuvaju ovaj nivo hladnokrvnosti. Problem za Belu kuću je pre svega u činjenici da, ako ovaj amandman bude usvojen, predsednik Tramp gubi svaku mogućnost da, bez dozvole Kongresa, ukine bilo kakve sankcije Rusiji, pa, prema tome, i da vodi autonomnu spoljnu politiku, što je njegov ustavni prerogativ. „Ovo je pogibeljan zakon i njegov osnovni cilj je vezivanje ruku predsednika Trampa na domaćem terenu, tako da on izgubi ono što je istinski njegovo ustavno ovlašćenje – vođenje spoljnih poslova. On nema mogućnost da iskorači i postigne nekakvu normalizaciju odnosa sa Moskvom“, rekao je bivši američki diplomata Džim Džatras za RT. Da upravo ovako stoje stvari, potvrdio je lider demokratske manjine u Senatu Čak Šumer rekavši: „Povukli smo ovaj potez da bismo Kongres, a ne predsednika, načinili konačnim arbitrom za pitanje ukidanja sankcija kada bude neophodno“. „Ovaj zakon razbija svaku mogućnost da predsednik sam iz bilo kog razloga može ukinuti sankcije“, dodao je on.
Sa svoje strane, Bela kuća je saopštila da je Senat na ovaj način ozbiljno prekršio proceduru i ustavni poredak koji predviđa da ovakav zakon može poteći samo iz Predstavničkog doma, te će ga predsednik Tramp „ignorisati“. „U ovom momentu nema nikakvog novog zakona“ o sankcijama, rekao je predstavnik za novinare Bele kuće Šin Spajser. Predsedavajući senatskog Komiteta za spoljne poslove, republikanac Bob Korker ocenio je da bi ovakav zakon predstavljao „značajno prebacivanje ovlašćenja“ sa izvršne na zakonodavnu vlast, odnosno Kongres. Korkera ovo, međutim, nije sprečilo da glasa za zakon, kao ni ostatak senatora (izuzev njih troje), obično, duboko podeljenih po partijskim linijama.
Američki državni sekretar Reks Tilerson pozvao je na „fleksibilniji pristup“ pitanju sankcija i istakao da ne bi voleo da Vašingtonu u procesu sprovođenja Sporazuma iz Minska budu „vezane ruke“, jer bi onda Moskva i Kijev mogli doći do nekog drugog rešenja za sukob na istoku Ukrajine. U priču o usvajanju ovih sankcija uvezano je još jedno lukavstvo. Amandman koji se odnosi na sankcije protiv Rusije umetnut je u nacrt zakona o sankcijama protiv Irana, što će Donaldu Trampu znatno otežati stavljanje veta na njega, ako bude usvojen i u Predstavničkom domu, jer će na taj način odbaciti i sankcije protiv Teherana, do kojih mu je stalo. Iz ovoga proizlazi da su i Senat i Predstavnički dom, pod kontrolom republikanaca, u ratu sa predsednikom proisteklim iz njihove sopstvene partije i da napadaju spoljnopolitičke ciljeve koji su bili centralna tema njegove predizborne kampanje.

PANIKA U EU Perspektiva uvođenja novih sankcija Rusiji još je veći užas izazvala u Evropskoj uniji. Najviše u Berlinu i Beču koji su odmah jednoglasno uzviknuli: „Neprihvatljivo!“. I ne samo to. Ističući da se time krši međunarodno pravo i igra na kartu američke gasne industrije upozorili su da će uzvratiti na takav potez. Nejasno je samo kako, s obzirom na deficit u suverenitetu koji ne samo da ove dve zemlje imaju unutar Unije, nego i na onaj koji Unija ima u odnosu na SAD. „Ne možemo prihvatiti pretnju nemeđunarodnim ekstrateritorijalnim sankcijama protiv evropskih kompanija uključenih u razvoj evropskog snabdevanja energijom. Nacrt američkog zakona ukazuje na ono što je zaista važno: prodaja američkog tečnog gasa i izbacivanje ruskog prirodnog gasa sa evropskog tržišta. Cilj je, izgleda, obezbediti poslove u naftnoj i gasnoj industriji SAD“, naveli su u zajedničkom saopštenju šef nemačke diplomatije Zigmar Gabrijel i austrijski kancelar Kristijan Kern. „Političke sankcije se ne smeju vezivati za ekonomske interese, a pretnja kažnjavanjem kompanija iz Nemačke, Austrije i drugih evropskih zemalja na američkom tržištu zbog učešća ili finansiranja gasnih projekata sa Rusijom kao što je Severni tok 2 donosi potpuno nov i veoma negativan kvalitet evropsko-američkim odnosima“, dodali su oni naglasivši da je „evropska energetika pitanje Evrope, a ne SAD“.
Nekoliko dana kasnije, reagovala je i nemačka kancelarka Angela Merkel rekavši da Vašington ne treba ništa da se pita u vezi s evropskim snabdevanjem gasom, a njena ministarka privrede Brigite Cipris zapretila je odmazdom: „Ako (Tramp) potpiše (zakon), mi ćemo morati da razmotrimo šta ćemo učiniti protiv toga.“ Istovremeno, evropske kompanije su, prema pisanju Fajnenšel tajmsa, počele da razmatraju pravni okvir po kojem bi SAD mogle da im nametnu sankcije i mogućnosti da se to izbegne. Portparolka Stejt departmenta Heder Nojert odbila je da komentariše kritike i strahovanja Berlina i Beča. Umesto toga, rekla je da Vašington pozdravlja prvu isporuku američkog tečnog gasa Poljskoj koja je stigla prošle nedelje. Ona je ustvrdila da bi takve isporuke mogle predstavljati alternativu ruskom gasu, jer potiču iz „zemalja koje su, možda, stabilnije“. „Rusija ima mogućnost da isključi isporuke gasa i poljski narod stavi u veoma tešku situaciju“, rekla je ona. Ovo, međutim, nije baš u potpunosti tačno.

PONUDA KOJA SE NE MOŽE OSTVARITI Pogledajmo malo kakve su američke mogućnosti da Evropu snabdeva gasom. Pored tankera koji je Nojertova pomenula, put Evrope je od aprila ove godine krenulo svega osam brodova sa američkim tečnim gasom – četiri za Španiju, tri za Portugaliju i jedan za Italiju. Iz perspektive gasnog rivalstva sa Rusijom, Španija i Portugalija su potpuno beznačajni, pre svega jer se smatraju „izolovanim“ tržištem odsečenim od ostatka Evrope, ali i zbog toga što se ovaj deo sveta ni do sada nije snabdevao ruskim gasom. Evropsko tržište godišnje zahteva isporuku oko 400 milijardi kubnih metara gasa, dok prosečan tanker može prenositi svega oko 850 miliona kubnih metara gasa. To bi značilo da je za snabdevanje Evrope isključivo američkim gasom neophodno da na gasne terminale dnevno pristane najmanje po jedan tanker. Ovo je gotovo nemoguće ne samo zbog toga što čitava svetska flota ima svega oko 400 ovakvih brodova (znači svi bi morali da budu angažovani isključivo na transport američkog gasa za Evropu), nego i zbog nepostojanja dovoljnog kapaciteta gasnih terminala neophodnih za ove potrebe. Izgradnja potrebnih i prevoznih i prihvatnih kapaciteta je istovremeno i izrazito skupa i izrazito spora. Naime za pravljenje jednog ovakvog tankera potrebno je dve godine i 200 miliona dolara, a SAD pod svojom zastavom nemaju nijedno ovakvo plovilo.
Čak i kada bi uspeli nekim čudom da na brzinu sve ovo nadomeste, ostaje pitanje cene. Američki gas bi, i kada bismo potpuno zanemarili ogromne investicije neophodne za stvaranje infrastrukture, samo zbog transporta bio znatno skuplji od cene koju Rusija trenutno naplaćuje, a ima još prostora da cenu spusti. Pad cena energenata kojem smo svedoci poslednjih godina, iako je nepovoljan po Rusiju, još je gori po SAD koje dovodi u poziciju da ne može da ostvari nikakav profit. O čemu se, onda, ovde radi ako SAD nisu u stanju da u tržišnoj utakmici potisnu Rusiju, a da i kad bi je političkim pritiskom oterali s evropskog tržišta ne bi bile u stanju da uđu u njene cipele? Američki Forbs navodi da se radi „samo o političkom poziranju i pravljenju buke“. „SAD nisu sada niti će u bliskoj budućnosti moći da budu ključni dobavljač gasa potrebnog Evropi“, navodi ovaj list.
Džim Džatras zbog svega ovoga postavlja pitanje šta 98 senatora, koji su spremni da prekrše sve moguće principe međunarodnog prava i pristojnosti, da ugroze odnos sa saveznicima, žele da postignu. „Od kakve je ovo koristi SAD na bilo koji način? Ja to ne vidim“, naveo je on. Iako Angela Merkel i ostali članovi njene evropske porodice doista nisu u mogućnosti da trenutno na bilo koji način uzvrate na rukavicu koju im je američki Senat bacio u lice, ovakav potez je dugoročno svakako glup i suicidalan. U sklopu sa ostatkom bahate američke politike prema Evropi može voditi samo u pravcu daljeg rasta antiamerikanizma i naklonosti prema Rusiji koja je i ovako u porastu u gotovo svim delovima Starog kontinenta. Moskva je, u stvari, ovakvim potezom još i najmanje ugrožena. Senatori su pucali u svog predsednika i svoje odnose s Evropom, pa samim tim i u sebe.

[/restrict]