Uspravljanje posrnulog Feniksa

Prikazujući delovanje i učinak novih oružanih sistema, Vojska Srbije šalje poruku eventualnom neprijatelju, ujedno pokazujući da je na putu prevazilaženja totalne devastacije koja joj je bila namenjena u prvoj deceniji ovog veka

Da su opasnosti koje su se nadvile i nad Srbijom ozbiljne, pokazuje najnovija afera sa oružjem koje je ilegalnim kanalima trebalo da bude prebačeno u Makedoniju. Uspešnu akciju presecanja ove terorističke aktivnosti izvela je Vojnobezbednosna agencija (VBA), a radi se o oko hiljadu pušaka, automatskih pušaka i mitraljeza, sa izvesnim brojem bombi i minobacača. Količina oružja jasno ukazuje da je reč o terorističkim i vojnim pripremama dobro organizovanih i uvezanih albanskih grupa sa obe strane granice koje imaju političke i radikalne vojne ciljeve. Najnoviji obaveštajni podaci govore da je ubacivanje oružanih terorističkih grupa sa Kosova u Makedoniju u toku i da je do sada prebačeno oko 800 terorista. Time pokazuju da najave o stvaranju Velike Albanije, koje su se sinhronizovano pojavile ovih dana, nisu puke deklarativne fraze i parole. Niti su autohtone i bez potpore i podrške mentora sa Zapada. Upravo onih koji su i izazvali ratove za jugoslovensko nasleđe i okončali ih tako što su – Dejtonskim mirovnim sporazumom (1995), Rezolucijom SB OUN 1244 (1999) i Ohridskim mirovnim sporazumom (2001) – stvorili tri zamrznuta konflikta – Bosna i Hercegovina, Kosovo i Metohija i Makedonija. Međutim, nema dobro sročene formulacije na papiru kojom se može braniti teritorijalni integritet države. Jer, kako je to govorio Tomas Hobs, hartija i mastilo to ne mogu učiniti bez mačeva ljudskih.

[restrict]

ARSENAL – RAME UZ RAME SA SVETSKIM U utorak smo imali priliku da neke od tih „mačeva“ vidimo u Nikincima. Pored naprednog, digitalnog upravljanja bojištem koje su „pokrivale“ domaće bespilotne letelice, ređala su se gađanja od pešadijskog do sofisticiranog raketnog naoružanja. Gađanja iz snajpera 7,62 mm, teške snajperske puške „crna strela“ od 12,7 mm i domaće puške modularnog kalibra 6,5 mm „grendel“ (pre svega namenjene specijalnim jedinicama vojske i policije) pokazali su da ovo naše oružje stoji rame uz rame sa onim proizvedenim na svetskom tržištu. Doduše, ovu sliku kvari nedavna najava kupovine stranih jurišnih pušaka (vidi antrfile), što za sada nije ni potvrđeno ni demantovano.
Šansu da se dokažu dobila su i već javnosti predstavljena borbena vozila, proizvodi kompanije „Jugoimport-SDPR“: tri oklopna vozila „lazar 3“ i jedno oklopno vozilo „miloš“, kao i robotizovano i daljinski upravljano vozilo „mali miloš“.
Sa naoružanjem kojim raspolaže, „lazar 3“ predstavlja borbeno vozilo pešadije kakvo odavno nedostaje Vojsci Srbije. Do kraja godine naša vojska treba da ih dobije 18, čime će biti ojačana ukupna mobilnost kopnenih brigada. S druge strane, teško će biti ostvarena veća serijska proizvodnja ovih vozila, već zapaženih na svetskom tržištu, jer se najvažnije komponente i oprema za ugradnju u njih kupuju u inostranstvu. Cena ruske kupole sa naoružanjem ide do 400.000 dolara, što znatno povećava ukupnu cenu vozila.
Odlične rezultate pokazao je i „miloš“, vozilo kakvo dugo nije bilo u arsenalu naše vojske. Vojska i policija Srbije u njemu dobijaju modernu borbenu platformu 4 puta 4, opciono naoružanu i PVO raketama „šilo“, ili protivoklopnim projektilima tipa „konkurs“.
Tenk M-84 ne treba posebno predstavljati, ali je ovaj put pokazan sa unapređenim modifikacijama, poput jačeg pogonskog sistema, predoklopa za rakete i dodatnog aktivnog oklopa na čeonom delu, čime prati trendove modernih tenkova.
Da je moguća dobra saradnja privatnog i državnog sektora, pokazali su samohodni artiljerijsko-raketni sistem PVO „pasars“ , sa topom „bofors“ od 40 mm, poznatim kao „terminator“ i nova verzija višecevnog raketnog bacača „oganj“ od 128 mm. Sistem „pasars“ je integrisan na standardni kamion FAP, sa dodatnom hidraulikom koju je izvršila privatna kompanija „Srboauto“. Oba sistema imaju istu oklopljenu kabinu, što pokazuje trend unifikacije i ušteda u Vojsci Srbije.

RESPEKTABILNA SILA U REGIONU Poseban utisak je izazvalo gađanje iz šestocevnog lansera raketnog sistema „alas“, koji je razvijen za potrebe oružanih snaga Ujedinjenih Arapskih Emirata. Projektili ovog sistema navode se putem optičkog kabla, a krajnji domet varira od verzije rakete, od 25 do 40 km.
Na poligonu u Nikincima svoju moć nije pokazao sistem „šumadija“, čije rakete imaju domet 300 km. Njihovo testiranje i probna lansiranja ovih dana će biti obavljena u Pakistanu, čije su pustinje mnogo pogodnije od poligona u Nikincima. U Pakistanu se uspešno završava i testiranje naše samohodne haubice „nora 52“, čiji je krajni domet 42 km, zbog čega su gađanja u Nikincima obavljena na dometu do 12,5 km. Prema informacijama beogradske „Politike“, Pakistanci najavljuju kupovinu fantastičnih 700 „nora“.
Ostalo je nejasno šta je od pokazanog naoružanja već ušlo u sastav Vojske Srbije, a šta još nije. Bolje reći, gde je naša vojska danas u odnosu na ozbiljnu oružanu silu koja je pre osamnaest godina branila ovu zemlju, jedinu evropsku državu sposobnu da ratuje protiv NATO-a? Iz izjave načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Ljubiše Dikovića moglo se doznati samo da očekuje da će sve što je u Nikincima prikazano za godinu ili dve biti u naoružanju i opremi Vojske Srbije, kao i da će je učiniti jačom, samostalnijom i da će biti u funkciji politike Srbije na međunarodnom planu. Ako se na prikazano naoružanje dodaju avioni Mig-29 i oklopna i raketna tehnika, moglo bi se reći da Srbija može postati respektabilna vojna sila u regionu, sposobna da zaštiti svoj suverenitet i nacionalne interese.
Kada je reč o vojnoj industriji i vojsci, odlazeći premijer i novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će posao dobiti 1.300 vojnika (500 plus 500 plus 300), da sada svi imaju po dva para čizama, uniforme, a imaće i drastično veće plate.
Geopolitički položaj zemlje po pravilu diktira njen odnos prema vojsci, a okruženje Srbije nije ono u kome se nalazi Novi Zeland već mnogo više liči na situaciju u kojoj se nalazi Izrael. A još pre 17 godina, posle petooktobarskih promena, što preko domaćih globalista, što preko inostranih savetnika, upućeni su zahtevi da se vojska reformiše kako bi se ispunili uslovi za tzv. evroatlantske integracije. I umesto da se reformom vojska dovede do unapređenja i uvećanja njene borbene snage uvođenjem modernog naoružanja, a naročito savremenih aviona i ubojite protivavionske raketne odbrane, krenulo se sasvim suprotnim putem. Najpre su pod raznim izgovorima uklonjeni najiskusniji ratni komandanti, da bi za vreme ministrovanja odbranom Borisa Tadića bilo uništeno 1.200 protivavionskih raketa „strela“, koje su u ratu bile veoma delotvorne protiv helikoptera i niskoletećih aviona, te uništeno ili prodato oklopno i drugo naoružanje (tenkovi T 55). Zatim je vojni rok smanjen na šest meseci pod izgovorom da je to dovoljno za obuku, kao da našoj vojsci uopšte nisu neophodni obučeni vojnici koji bi, u slučaju nužde, odmah mogli da stupe u borbena dejstva. Uz to je uvedeno i veoma široko praktikovano civilno služenje vojnog roka, koje je bitno smanjilo borbeni sastav vojske. Sve je pratilo i znatno smanjenje broja profesionalnih vojnika i oficira, da bi se konačno naša borbena avijacija skoro potpuno prizemljila zbog nedostatka novca za remont aviona. A novca nije bilo jer je Međunarodni monetarni fond, pod patronatom Amerikanaca, strogo ograničavao budžetske izdatke za vojsku. Tako je naša vojska, kao da su je naši neprijatelji reformisali, smanjena, ubogaljena i razoružana.

GREŠKE I – „POPRAVNI“ Nije malo onih koji su smatrali neverovatnim da zemlja s takvim iskustvima iz prošlog veka, pa čak i iz nedavne istorije, nema sistem u kom kompletan narod obučava za odbranu. Da je raniji teoretski koncept naoružanog naroda bio i ostao najbolji, potvrđuje praksa pomenutog Izraela i još nekih, slično ugroženih država u svetu, koje ga uspešno razvijaju. Mi smo učenje o odbrani izbacili iz obrazovnog sistema kada nam je bilo najpotrebnije, da bi „komšiluk“ uveo vojnu obuku u srednje škole iako ta država uopšte nije ugrožena, čak je članica NATO-a.
Upravo sposobnost predviđanja budućih događaja jedno je od neizostavnih umeća kojima pravi državnici i političari treba da raspolažu. Iako je ove reči italijanski politički filozof Nikolo Makijaveli upotrebio da bi istakao veličinu Rimljana koji su blagovremeno preduzimali ono što mudri vladaoci treba da čine, ne može im se ni danas ništa oduzeti ili dodati. Pravi državnici treba da vode računa, veli Makijaveli, ne samo o sadašnjim nevoljama nego i o budućim, te da ih izbegavaju svim silama. Sada se jasno vidi ko nije imao tu sposobnost predviđanja budućih događaja i našu vojsku doveo u teško bolesno stanje. Očigledno je, međutim, i da je Vojska Srbije preležala tu „bolest“ i sada je na putu oporavka. To i vežba u Nikincima potvrđuje.

BELGIJSKA AKVIZICIJA

Priličnu nedoumicu u stručnoj i široj javnost izazvala je nedavna vest da će pripadnici Vojske Srbije (VS) uskoro biti opremljeni najsavremenijim automatskim puškama belgijske proizvodnje. Reč je o puškama SKAR-L (SCAR-L; Special Forces Combat Assault Rifles – Light), razvijenim za potrebe specijalnih jedinica, proizvodu čuvene fabrike „FN Herštal“. Ne zna se čija je to zamisao, ali se zna da će VS već u martu iduće godine naoružati prvih 1.500 vojnika modularnim jurišnim puškama ovog belgijskog proizvođača, a sve u skladu sa „Projektom 1500“. Broj i cena pušaka su kategorizovani u grupu poverljivih podataka, budući da su u vezi s programskim dokumentima opremanja VS koji su označeni stepenom „poverljivo“. Upućeni tvrde da je u pitanju naoružavanje ovom puškom pripadnika specijalne brigade VS u Pančevu.
Ova puška koristi standardni NATO puščani metak 5,56 milimetara (5,56 mm h 45 mm NATO), ima preklopni i po dužini prilagodljivi kundak. Na nju je moguće ugraditi različiti dnevne, noćne i laserske nišane, baterijsku lampu i potcevni bacač granata, što znatno povećava njenu vatrenu moć. Sama puška, bez okvira s municijom, teška je svega tri i po kilograma.
Nedoumica je tim veća što je, takođe nedavno, gromoglasno najavljena srodna modularna puška M-21 domaće proizvodnje, koju su razvili eksperti „Zastave oružja“ i „Prvog partizana“. Štaviše, novu domaću pušku je baš za smotru u Nikincima najavio premijer Aleksandar Vučić.
Prema već objavljenim uporednim tabelama sa tehničkim karakteristikama na kojoj su, pored belgijske, prikazane u istoj kategoriji ruska i puška domaće proizvodnje, može se zaključiti da bitnih razlika i nema, s tim što je domaća puška M-21 izrađena po sistemu „kalašnjikov“, ali i po NATO standardima i pokazala je izvanredne rezultate u toku upotrebe. Jednostavna je za rukovanje i održavanje, otporna na ekstremne vremenske uslove i funkcioniše bez zastoja… Slične performanse pokazuje i ruski „kalašnjikov“ AK-74M, na čijem sistemu je bazirana i naša M-21.
Treba istaći da se puške zapadne proizvodnje (NATO), u koje spada i puška SKAR-L, konstrukcijski razlikuju od sistema „kalašnjikov“, a u praksi su se pokazale kao nepouzdane i sa dosta nedostataka. Poznat je primer puške M-16 američke proizvodnje koja je doživela potpuni fijasko u Vijetnamskom ratu. Ta mnogo hvaljena puška pokazala se u vijetnamskim džunglama i vlažnoj klimi kao nepouzdana, pa je zbog čestih zastoja odnela mnoge živote. Američki vojnici jedva su čekali da se domognu „kalašnjikova“ (AK-47) koje su koristili vijetnamski borci. Puška SKAR-L je isprobana na strelištima i poligonima i tu je dala odlične rezultate, baš kao nekada i M-16, ali praksa i ekstremni meteorološki uslovi su nešto sasvim drugo, i tu nema dovoljno podataka.
U svakom slučaju, tehnička i ekonomska prednost su na strani domaće i ruske u odnosu na belgijsku automatsku pušku.

[/restrict]