Povratak u Račak

Kakvu nam budućnost najavljuje povampirenje zlih duhova naše teške prošlosti, Vilijama Vokera, Madlen Olbrajt i Martija Ahtisarija?

Šta god da je Ivicu Dačića, lidera Socijalističke partije Srbije i srpskog šefa diplomatije, motivisalo da u javnosti, krajem prošle nedelje, ponovo pokrene priču o dodeli diplomatskog statusa Rusima iz njihovog i našeg, zajedničkog, humanitarnog centra u Nišu – a Dačićeva je motivacija često i tesno povezana sa njegovom zadivljujućom sposobnošću političkog preživljavanja više nego s bilo čime drugim – šta god da ga je, dakle, sada motivisalo, pokrenuo je Dačić pitanje koje se ne tiče samo njegovog već, direktno, i našeg preživljavanja vremena koje je pred nama. A vreme pred nama toliko je očigledno opasno, da to mora da vidi svako ko nije totalni politički slepac i da prizna svako ko nije potpuni pokvarenjak.

[restrict]

RUSI U NIŠU „To pitanje mora da se reši, ovako ili onako. Ja imam posebnu odgovornost jer smo Sergej Šojgu i ja oformili taj centar“, rekao je Dačić „Politici“, najavljujući da će već ove nedelje „pokrenuti inicijativu kod premijera Aleksandra Vučića u vezi s rešavanjem diplomatskog statusa Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu… Ovo pitanje se mora rešiti ili centar ugasiti. Srbija mora da gleda svoj interes, ako već ima bilateralne sporazume sa drugim zemljama, onda treba da ima i sa Rusijom. Jer, kako se može opravdati da ruski vatrogasac ili spasilac iz centra u Nišu ne može da dobije status domara ili vozača u nekoj zapadnoj ambasadi?“
Na Dačićevu najavu inicijative nadovezao se još jedan član vladajuće koalicije, predsednik Srpske narodne partije Nenad Popović, izražavajući očekivanje „da vlada što pre dodeli diplomatski status pripadnicima ruskog humanitarnog centra u Nišu, kao što je taj status dodeljen vojnicima NATO-a“, jer „nije logično da NATO vojnici koji su bombardovali Srbiju imaju diplomatski status, a da ruski humanitarci, koji žele da očiste Srbiju od njihovih bombi, taj status nemaju“, s tim što se Popoviću može replicirati da je upravo ovako nelogično stanje, zapravo, sasvim logično ako živimo u zemlji koja se nalazi pod tihom okupacijom. A da li je zaista tako, kako stvari stoje, saznaćemo veoma brzo, s obzirom na buru koja nam preti sve intenzivnije, i možemo samo da se nadamo da Dačićeve i Popovićeve reči nisu proistekle iz njihove političke računice i/ili naklonosti već da su plod taktike dogovorene unutar vladajuće koalicije, upravo zbog spomenute, predstojeće bure.

ALBANSKA OFANZIVA Reč je, naravno, o tekućoj albanskoj ofanzivi na Balkanu, koja je u poslednjih nekoliko nedelja upadljivo ubrzana. Najpre je, podsećanja radi, albanski premijer Edi Rama pripretio ujedinjenjem Albanije i Kosova, za njim je tu pretnju ponovio i predsednik tzv. Kosova Hašim Tači, njima se s juga Srbije, pretnjom da će im se pridružiti, priključio i Jonuz Musliju. Paralelno s tim pretnjama, koje su naišle na prećutno odobravanja, pre svega, američkih ambasadora iz regiona, Makedoniji se nameće Tiranska platforma za proširenje Albanije, opet, uz direktno saučestvovanje Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i NATO-a.
Na sve to se ove nedelje nadovezala najava da će prištinski pregovarački tim u Briselu biti ojačan Martijem Ahtisarijem i Madlen Olbrajt, a dosadašnji vrhunac dosegnuo je još jedan povratnik iz 1999. godine na naše prostore, nekadašnji šef Verifikacione misije OEBS-a i kreator laži o masakru u Račku koji je poslužio kao neposredni povod za bombardovanje, Amerikanac Vilijam Voker, koji je, govoreći na svečanosti povodom osnivanja Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, sasvim otvoreno najavio stvaranje Velike Albanije: „Cilj ovog projekta na kojem radim je za sve Albance, na Kosovu, u dijaspori, u Albaniji. Radim na zajedničkom projektu na njihovom ujedinjenju. Albanci u svetu su bili ujedinjeni devedesetih isključivo u svrhu oslobađanja Kosova. Bio sam sa njima kada su proglasili nezavisnost. Albanci su dobili i došli su zajedno da slavimo, sada je vreme posle nezavisnosti, za poslednji korak, da svi budemo zajedno, da se ostvari ovo dostignuće.“
Sad, može se pomisliti da Voker ovo govori u svoje ime, i zato što je dobio pare da to govori a sasvim je moguće i da jeste, ali da se ne zavaravamo i ne uljuljkujemo ovakvim objašnjenjima. Kao što ni 1999. nije radio na svoju ruku ili (samo) zato što je dobio pare od Albanaca, već zato što je dobio nalog od svojih šefova da izmisli povod za agresiju na SR Jugoslaviju, Voker ni sada ne postupa drugačije. Odnosno, u najmanju ruku, mi ne možemo sebi da priuštimo taj luksuz da se ponadamo da je onomad Voker postupao po nalozima Vašingtona, ali da se u međuvremenu odmetnuo pa sad nastupa kao nezavisan mislilac čiji bi planovi imali manju težinu nego ako iza njega, ipak, stoje naumi i planovi Sjedinjenih Američkih Država.

STRAH OD RUSIJE Ovo nas pak vodi do drugog dela jednačine koja nam sad preti. Već barem dve i po godine na stranicama „Pečata“ vredno beležimo porast američke zabrinutosti zbog toga što na delovima Balkana, a naročito u Srbiji, raste uticaj Rusije, i sa sigurnošću možemo da ustvrdimo da ova američka zabrinutost, propraćena pozivima na akciju, postaje sve intenzivnija. Sve ozbiljniji američki fokus na Balkan, koji za Srbe i Srbiju nikad nije bio dobar, demonstriran je nedavnom posetom senatora Džona Mekejna, jednog od najpoznatijih predstavnika američke intervencionističke i antiruske politike širom sveta, one američke duboke države koja je zaratila protiv Donalda Trampa, i promena koje je najavio, još i pre nego što je ušao u Belu kuću. „Možda i najviše zabrinjavaju“, zapisaće Mekejn po povratku u SAD u autorskom tekstu u „Vašington postu“, „intenzivirani pokušaji Rusije da uspostavi svoj maligni uticaj u regionu i da spreči nacije jugoistočne Evrope da izaberu sopstvenu sudbinu… Vladimir Putin učiniće sve što može kako bi ostvario svoju ambiciju obnavljanja ruskog carstva“. U takvim okolnostima, zaključio je zloslutno, SAD moraju da učine što su tokom devedesetih godina prošlog veka učinile u Bosni i na Kosovu, a „naročito je važno“, naglasio je u intervjuu za portal „Politiko“ koji se takođe sav bavio Balkanom, da se Amerika „angažuje u vezi sa Srbijom, najvećom zemljom u regionu i njegovim političkim stožerom“, kako bi je sprečila da „otplovi dalje u rusku sferu“ uticaja.
Uzgred budi rečeno, kad smo već kod Mekejna i njegovih kolega sa Kapitol hila, izvesnu pažnju ovdašnje javnosti privukla je tekuća poseta još jedne kongresne delegacije našem regionu, predvođene Robertom Gudlejtom, koja, kako se navodi i može se tome verovati utoliko što je Gudlejt od samog početka podržavao Donalda Trampa, treba da ispravi „brljotine“ prethodne administracije. Ovoj poseti, međutim, ne treba pridavati veći značaj nego što zaslužuje, iz prostog razloga što je ona mnogo više deo unutrašnjih razračunavanja republikanaca sa kadrovima koji su zaostali od Baraka Obame, nego nagoveštaj da bi američka balkanska politika mogla da se pretvori u svoju suprotnost. Ta stvar će se, uostalom, razrešiti na daleko višem nivou. A jedina nada jeste da će nacionalističko krilo u administraciji Donalda Trampa, koje je već neko vreme u defanzivi pred globalističkim, intervencionističkim, na kraju ipak prevladati, a onda i da će doći do zaključka da Balkan Americi uopšte i nije bitan, ili da je dosadašnja američka strategija na Balkanu, koja je u Srbiji – maloj Rusiji – sve vreme videla svog glavnog protivnika, bila potpuno pogrešna. Ta nada možda i nije sasvim neosnovana, ali je isuviše mala da bi se na njoj gradila strategija odbrane naših državnih i nacionalnih interesa.
Ali gde je veza između Vokerovog rada na stvaranju Velike Albanije i Mekejnovog straha od Rusije na Balkanu? Pri čemu treba imati u vidu da su obojica ptice iz istog jata. Ta je veza očigledna: Velika Albanija podrazumeva još manju Srbiju i još manje ruskog uticaja na Balkanu, i to je, inače, nešto što albanski političari, iz Albanije i sa Kosova i Metohije, ne propuštaju da napomenu kad god im se ukaže prilika.

REDOSLED SUKOBA Ovo je, dakle, osnovna postavka stvari, koja je poprilično jasna. Nije pak do kraja jasno pitanje šta konkretno, i kada, možemo da očekujemo?
Pre svega, ako se pogleda zgusnutost javnih pretnji Velikom Albanijom u poslednje vreme, od Rame do Vokera, osim što je jasna koordinacija između Albanaca i Zapada, jasno je i da je tamo negde doneta odluka da se procesi ubrzaju. To je prva činjenica koju moramo da imamo u vidu.
Druga činjenica: izbori u Albaniji održavaju se 18. juna, a ove srede raspuštena je i kosovska skupština, i tamo će izbori biti održani tokom juna (11, 18. ili 25. juna). A to znači da će i Albanija i Kosovo posle juna ili jula razrešiti svoje unutrašnje trzavice i da će punom snagom moći da se posvete svojim nacionalnim pitanjima. A uz to se otvara i mogućnost da u novu kosovsku vladu uđe partija Ramuša Haradinaja, što obećava dalje, još veće trzavice između Beograda i Prištine.
Treće: ulazak Martija Ahtisarija i Madlen Olbrajt u kosovski pregovarački tim, potezanje te teške artiljerije, može samo da znači da prestaje zamajavanje sa univerzitetskim diplomama, katastarskim knjigama i telefonskim brojevima, i da se opasno bliži trenutak, do sada pažljivo odlagan, u kome će pred Srbiju biti izručen konačni zahtev da se saglasi s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije i/ili da i formalno prizna njegovu nezavisnost. Naravno: i jedno i drugo predstavljalo bi čin otvorene veleizdaje.
I četvrto, Makedonija i puzeće uspostavljanje treće albanske države kroz predstojeće sprovođenje Tiranske platforme.

MIRIS RATA S trećim i četvrtim u neposrednoj vezi, nekoliko pitanja koja će značiti razliku između rata i mira. Da li će Albanci i njihovi zapadni sponzori svoje planove u Srbiji i Makedoniji pokušati da ostvare najpre milom pa tek onda silom ako ne uspeju na mirniji način, ili će već tokom pregovora o sprovođenju svojih planova podstaći sukob koji će im poslužiti kao dodatni argument? Da li će, i kada, Priština dobiti zeleno svetlo za formiranje kosovske vojske? Da li će biti izazvan konflikt da bi proglasili ujedinjenje Kosova i Albanije, ili će to učiniti samo nasiljem nad pravom?
U ovom trenutku izvesno je samo kakve su namere Albanaca i Zapada, i izvesno je da će samo od njih zavisiti hoće li biti mira ili rata, iz prostog razloga što na Balkanu nema nikoga drugog ko bi želeo da ga izazove. Što znači da bi, ako odluče da ga bude, rat mogao da izbije već tokom leta ili u ranu jesen – kad prođu izbori na Kosovu i u Albaniji i smire se tamošnje, ometajuće političke strasti – ili narednog proleća, kad prođe zima.
I sa takvom perspektivom, ako već ne nameravamo da se predamo njihovim naumima, mi nemamo drugog izbora nego da ojačamo svoje odbrambene kapacitete, i u svrhu odvraćanja i za ne daj bože, i da ojačamo jedina prava savezništva koja imamo i na koja možemo da računamo ako prigusti, dakle, s Kinom i pre svega s Rusijom. A to nas vraća na pitanje srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu. Da, odavno je jasno da „zapadne zemlje imaju primedbe“, kako to ovih dana priznade Ivica Dačić, ali to su iste one zemlje koje nam sad rade o glavi Velikom Albanijom. S obzirom na to, s obzirom na to da nam je i sama egzistencija zbog mogućnosti rata ugrožena, sve manje razloga imamo za pokušaje da umilostivimo svoje zlotvore jer ih umilostiviti nećemo iako smo ih proglasili za prijatelje i partnere – to je i imalo smisla dok smo živeli s perspektivom mira, ali sada živimo s perspektivom rata iako ga ne želimo – i sve više razloga imamo da se, bez isuviše naglih zaokreta, ali jasno, okrenemo jedinim prijateljima na koje možemo da računamo. Počev od simboličkih gestova kakav bi bio onaj u vezi sa Nišom.
A i vreme nam curi. I bolje je da sada budemo preterano oprezni, nego da se posle kajemo što smo bili neoprezni.

[/restrict]