OPERACIJA DROZD SRUŠILA ILUZIJE

Bruka zapadnih medija – CIA tajno regrutovala novinare

Američki mediji, poput „Njujork tajmsa“, „Vašington posta“, „Si-Bi-Esa“ i mnogih drugih, decenijama su svesno plasirali sadržaje CIA pod lažnom etiketom regularnih i autentičnih vesti

Kada je krajem 2016. godine američki FBI od najviših autoriteta izvršne vlasti, od američkog Ministarstva pravde, dobio pisano odobrenje da svoje tajne agente može infiltrirati u američko društvo kao novinare, ako to od njih „zahteva viši nacionalni interes“, javnost i organizacije za slobodu medija reagovale su burno, a zaštitnici slobode mišljenja i javne reči tražili su poništenje ovakve odluke koja „ubija bilo kakvu koncepciju novinarskog integriteta, podriva poverenje javnosti i guši protok informacija od zaštićenih izvora prema profesionalnim novinarima“.

Ali koliko god ova odluka američke administracije delovala šokantno, istina je da ona samo reguliše već uobičajenu praksu. Naime, čitav ovaj pravni proces koji je iznedrio odluku da se agenti FBI po zakonu mogu infiltrirati u društvo kao novinari, razmatrao je već postojeći slučaj iz 2007. godine kada je američki Federalni istražni biro (FBI) ušao u trag osumnjičenom tako što je jedan agent stupio u kontakt s njim putem elektronske pošte, predstavljajući se kao novinar „Asošijeted presa“. Bezbednosna agencija je za ovu svrhu podigla sajt, vrlo sličan autentičnom sajtu lokalne novinske agencije, koji je na računar osumnjičenog instalirao program za otkrivanje lokacije. Ovaj slučaj je izazvao oštro protivljenje same novinske agencije „Asošijeted pres“, ali bura u „nezavisnoj“ američkoj javnosti je ubrzo utihnula i pažnja „slobodnog“ javnog mnjenja hitno je usmerena na neke „mnogo važnije“ teme – poput praznika kupovine tzv. Crnog petka i sl. I sve to ne bi ni bilo ništa novo i preterano interesantno, da ovaj slučaj zapravo ne predstavlja udžbenički primer kontrole javnog mnjenja koja traje već više od 60 godina.

[restrict]

PESMA ŠUMSKE PTICE Za tajnu operaciju američke Centralne obaveštajne agencije, kojom je pre 60 godina uspostavljena puna kontrola zapadnih „nezavisnih“ medija, šira javnost nikada nije čula. Ovu operaciju, popularno nazvanu „Drozd“ (eng. „Mockingbird“), zvanično je pokrenuo još 1950. godine Frenk Vizner, nekadašnji šef Kancelarije za političku koordinaciju (OPC, prvobitno poznata i kao Kancelarija za specijalne projekte). Frenk Vizner, inače otac Frenka Džordža Viznera Drugog, „diplomate“ koji je na Balkanu posle agresije NATO na SRJ 1999. godine bio američki predstavnik u pregovorima oko statusa Kosova, bio je oficir bezbednosti OSS-a, ratne obaveštajne strukture iz koje je odmah nakon Drugog svetskog rata nastala mirnodopska verzija agencije – CIA. 

„Operacija drozd“ (radi ilustracije, drozd je šumska ptica koja je poznata po svojoj veoma prijatnoj, umirujućoj pesmi) predstavljala je strogo čuvanu tajnu o aktivnostima američkih obaveštajaca duboko infiltriranih u sve značajnije zapadne medije, pre svega „Asošijeted pres“ (AP) i „Junajted pres internešenel“ (UPI, koji je 1999. godine prodat AP-u).

Naravno, informacije o ovome uglavnom su i dalje nedostupne široj javnosti, ali na osnovu svedočenja pojedinih istaknutih novinara, šefova nekih globalnih medijskih kuća, pa i samih oficira bezbednosti SAD koji su 70-ih godina prošlog veka pred američkim Kongresom odgovarali na pitanja u vezi sa uzurpacijom medijskih sloboda u američkom društvu, može se sa velikom sigurnošću govoriti o decenijama dugom, potpuno kontrolisanom medijskom narativu koji je daleko od ideala objektivnosti bez koga je demokratija, kao vladavina dobro informisanih građana, apsolutno nemoguća. U takvoj situaciji ostaje samo gola tiranija neizabrane finansijske oligarhije ili nove aristokratije (mada u njima nema ničega stvarno aristokratskog), koja svoju privilegovanu poziciju održava upravo putem strogo kontrolisanog procesa političkog odlučivanja neinformisane i medijski manipulisane svetine (zapravo, istinsko odlučivanje glasača je time faktički onemogućeno, a izvori odlučivanja daleko su pomereni od zbunjenih birača sa olovkama u rukama).

INDUSTRIJA LAŽNIH VESTI Vratimo se onome što smo do sada uspeli da saznamo o ovoj zaveri protiv slobode i prava građana da budu adekvatno informisani, tj. protiv „našeg prava da znamo sve“. Kako bi osigurala podršku „javnosti“ za svoje aktivnosti, o kojima prosečan građanin, naravno, nikada nije saznao ništa, CIA je tajno regrutovala novinare i medijske kuće, finansirala stvaranje studentskih i kulturnih organizacija u zemlji i inostranstvu (pre svega u Evropi – klasični primeri su Italija 50-ih ili Srbija 90-ih godina) – ali i organizovala i finansirala novinske agencije i štampane medije u svrhu efikasne „implementacije“ svojih interesa u društvu koji su posle rata uglavnom bili antisovjetski. Tako su, na primer, američki mediji poput „Njujork tajmsa“, „Vašington posta“, „Si-Bi-Esa“, i mnogih drugih globalnih novinskih kuća, decenijama svesno plasirali sadržaje CIA pod lažnom etiketom regularnih i autentičnih vesti, sadržaje koji su praktično služili prikrivanju nekih informacija, cenzuri, usmeravanju pažnje javnosti sa nekih tema, odnosno na određene teme, i generalno selektivnoj promociji ili zataškavanju određenih događaja, procesa i izveštaja koji nisu u skladu sa interesima američkog Stejt departmenta.

Sredinom 70-ih godina prošlog veka američka javnost (tada je još uvek delimično postojala, u pravom smislu te reči) bila je zapanjena rezultatima javnog kongresnog saslušanja visokih oficira struktura bezbednosti SAD (CIA i NSA), koji su pred kamerama potvrdili da već duži niz godina ove agencije „tesno sarađuju“ sa krupnim američkim medijima u zemlji i inostranstvu, kako bi se „zaštitio američki nacionalni interes“. Ovo je 1975. godine potvrdio i američki senator Frenk Čerč, demokrata iz američke države Ajdaho, navodeći da „postoji ozbiljna zabrinutost da su podmetnute priče, čiji je prvobitni cilj bio da posluže američkim interesima u inostranstvu, zapravo korišćene i na domaćem tlu. To znači da CIA manipuliše medijima u SAD“, rekao je Čerč.

Ovo su, između ostalog, na svojevrstan način potvrdili i visoki funkcioneri američkog obaveštajnog aparata, odgovarajući potvrdno na nedvosmislena pitanja američkih senatora tokom javnog saslušanja pred kongresnim Komitetom za bezbednost o vezi obaveštajaca sa novinskim agencijama, medijskim kućama i televizijama u Americi. Na jasno pitanje jednog senatora: „Da li CIA na platnom spisku ima ljude koji rade u krupnim američkim medijskim kućama?“, jedan predstavnik američke obaveštajne agencije odgovorio je sledeće: „Imamo ljude koji pišu članke za američke novinare.“ Međutim, senator je hteo još direktniji odgovor, pa je pitao i „da li CIA na platnom spisku ima ljude koji rade na televizijskim mrežama?“, posle čega je usledila kratka konsultacija američkih oficira bezbednosti i odgovor njihovog predstavnika: „O takvim detaljima možemo da razgovaramo isključivo na zatvorenoj sednici.“ Takođe, na direktno pitanje da li američki obaveštajci rade i u novinskim agencijama AP i UPI, odgovor je bio isti: „Moramo da pređemo na zatvorenu sednicu.“

NOVINARI ILI ŠPIJUNI O vezama američkih struktura bezbednosti i „slobodnih“ zapadnih medija govorio je pred kamerama svojevremeno i Sig Majklson, nekadašnji predsednik jedne od najmoćnijih američkih korporacija „Si-Bi-Es njuz“ (1954–1961. godine). Majklson je svedočio o onome što je zatekao kada je stupio na dužnost. Prema njegovim rečima, svi dopisnici ove medijske kuće morali su da prođu „neformalni brifing“ sa direktorom CIA Alenom Dalsom, što je Majklson smatrao potpuno normalnim i, kako kaže, „on zbog toga nije dizao obrve“ u čuđenju. Inače, Alen Dals je poznat i po tome što je posle Drugog svetskog rata u SAD pustio brojne nacističke naučnike i oficire bezbednosti (mnogi su direktno vršili eksperimente na živim ljudima ili naređivali masovna ubistva i mučenja). Voljom ovog „zaštitnika demokratije“, koji je u ime novog „ministarstva istine“ bio pozvan da sprovede čvrstu kontrolu javnog mnjenja američkog građanskog društva, mnogi nacistički monstrumi su jednostavno skinuli uniforme i postali punopravni članovi „slobodne“ američke nacije.

Jedan od ljudi koji je javno govorio o vezama novinara i američkih obaveštajnih struktura je i urednik „Njujork tajmsa“ Beri Given. On je 2008. godine napisao da „on, koliko mu je poznato, nikada nije uzeo novac od CIA, iako je radio za poslodavce koji su imali veze sa ovom američkom agencijom, uključujući i sadašnjeg poslodavca“. Ali, kako kaže Given, to što on nije uzimao novac od CIA ne može se reći za mnogobrojne prominentne novinare, pisce i umetnike koji su, naročito u posleratnom periodu, bili na platnom spisku američke obaveštajne agencije koja je vodila propagandni rat protiv Sovjetskog Saveza. Ovo je, kaže Given, primer najefikasnije upotrebe „meke moći“ u istoriji SAD. Ali ovo, prema njegovom mišljenju, opravdano otvara mnoga pitanja i kontroverze. „Koliko bi nezavisni intelektualci stvarno trebalo da budu bliski sa svojim vladama?“, pita se Given. Na moralne dileme on, naravno, ne daje konkretne odgovore, ali u kratkom autorskom tekstu zapaža da „bez obzira na to što u taj etički živi pesak može da potone čitav jedan nosač aviona, ipak je nemoguće zamisliti da bi kulturni rat koji je CIA vodila protiv Sovjetskog Saveza bio tako uspešan da nije ostvarena tajna veza sa intelektualcima, novinarima i umetnicima – makar i samo zbog toga što Kongres nikada ne bi odobrio finansiranje američkih liberala, evropskih socijalista i avangardnih umetnika koje je CIA rado uzela pod svoje okrilje“.

Mi se, naravno, pitamo gde se i na koji način danas koristi ova „meka američka moć“, kada više nema ni Sovjetskog Saveza ni „globalne pretnje od komunizma“? Novinarske analize događaja sa Balkana, Bliskog istoka i iz Venecuele, pa čak i migrantske krize – te „nezavisne“ analize posledica bez jasne perspektive i sagledavanja uzroka i konteksta – sve su to teme na kojima se i dan-danas oštri „dvosekli mač“ američke diplomatije. Novinski izveštaji čak i domaćih, srpskih medijskih kuća (pitanje vlasništva je, još kako, diskutabilno) koji ne iskaču iz čisto američkog narativa sugerišu da je američka „meka moć“ i dalje sveprisutna i jaka kao u doba najdubljih ideoloških podela posle Drugog svetskog rata.   

[/restrict]