ОПЕРАЦИЈА ДРОЗД СРУШИЛА ИЛУЗИЈЕ

Брука западних медија – ЦИА тајно регрутовала новинаре

Амерички медији, попут „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“, „Си-Би-Еса“ и многих других, деценијама су свесно пласирали садржаје ЦИА под лажном етикетом регуларних и аутентичних вести

Када је крајем 2016. године амерички ФБИ од највиших ауторитета извршне власти, од америчког Министарства правде, добио писано одобрење да своје тајне агенте може инфилтрирати у америчко друштво као новинаре, ако то од њих „захтева виши национални интерес“, јавност и организације за слободу медија реаговале су бурно, а заштитници слободе мишљења и јавне речи тражили су поништење овакве одлуке која „убија било какву концепцију новинарског интегритета, подрива поверење јавности и гуши проток информација од заштићених извора према професионалним новинарима“.

Али колико год ова одлука америчке администрације деловала шокантно, истина је да она само регулише већ уобичајену праксу. Наиме, читав овај правни процес који је изнедрио одлуку да се агенти ФБИ по закону могу инфилтрирати у друштво као новинари, разматрао је већ постојећи случај из 2007. године када је амерички Федерални истражни биро (ФБИ) ушао у траг осумњиченом тако што је један агент ступио у контакт с њим путем електронске поште, представљајући се као новинар „Асошијетед преса“. Безбедносна агенција је за ову сврху подигла сајт, врло сличан аутентичном сајту локалне новинске агенције, који је на рачунар осумњиченог инсталирао програм за откривање локације. Овај случај је изазвао оштро противљење саме новинске агенције „Асошијетед прес“, али бура у „независној“ америчкој јавности је убрзо утихнула и пажња „слободног“ јавног мњења хитно је усмерена на неке „много важније“ теме – попут празника куповине тзв. Црног петка и сл. И све то не би ни било ништа ново и претерано интересантно, да овај случај заправо не представља уџбенички пример контроле јавног мњења која траје већ више од 60 година.

[restrict]

ПЕСМА ШУМСКЕ ПТИЦЕ За тајну операцију америчке Централне обавештајне агенције, којом је пре 60 година успостављена пуна контрола западних „независних“ медија, шира јавност никада није чула. Ову операцију, популарно названу „Дрозд“ (енг. „Mockingbird“), званично је покренуо још 1950. године Френк Визнер, некадашњи шеф Канцеларије за политичку координацију (ОПЦ, првобитно позната и као Канцеларија за специјалне пројекте). Френк Визнер, иначе отац Френка Џорџа Визнера Другог, „дипломате“ који је на Балкану после агресије НАТО на СРЈ 1999. године био амерички представник у преговорима око статуса Косова, био је официр безбедности ОСС-а, ратне обавештајне структуре из које је одмах након Другог светског рата настала мирнодопска верзија агенције – ЦИА. 

„Операција дрозд“ (ради илустрације, дрозд је шумска птица која је позната по својој веома пријатној, умирујућој песми) представљала је строго чувану тајну о активностима америчких обавештајаца дубоко инфилтрираних у све значајније западне медије, пре свега „Асошијетед прес“ (АП) и „Јунајтед прес интернешенел“ (УПИ, који је 1999. године продат АП-у).

Наравно, информације о овоме углавном су и даље недоступне широј јавности, али на основу сведочења појединих истакнутих новинара, шефова неких глобалних медијских кућа, па и самих официра безбедности САД који су 70-их година прошлог века пред америчким Конгресом одговарали на питања у вези са узурпацијом медијских слобода у америчком друштву, може се са великом сигурношћу говорити о деценијама дугом, потпуно контролисаном медијском наративу који је далеко од идеала објективности без кога је демократија, као владавина добро информисаних грађана, апсолутно немогућа. У таквој ситуацији остаје само гола тиранија неизабране финансијске олигархије или нове аристократије (мада у њима нема ничега стварно аристократског), која своју привилеговану позицију одржава управо путем строго контролисаног процеса политичког одлучивања неинформисане и медијски манипулисане светине (заправо, истинско одлучивање гласача је тиме фактички онемогућено, а извори одлучивања далеко су померени од збуњених бирача са оловкама у рукама).

ИНДУСТРИЈА ЛАЖНИХ ВЕСТИ Вратимо се ономе што смо до сада успели да сазнамо о овој завери против слободе и права грађана да буду адекватно информисани, тј. против „нашег права да знамо све“. Како би осигурала подршку „јавности“ за своје активности, о којима просечан грађанин, наравно, никада није сазнао ништа, ЦИА је тајно регрутовала новинаре и медијске куће, финансирала стварање студентских и културних организација у земљи и иностранству (пре свега у Европи – класични примери су Италија 50-их или Србија 90-их година) – али и организовала и финансирала новинске агенције и штампане медије у сврху ефикасне „имплементације“ својих интереса у друштву који су после рата углавном били антисовјетски. Тако су, на пример, амерички медији попут „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“, „Си-Би-Еса“, и многих других глобалних новинских кућа, деценијама свесно пласирали садржаје ЦИА под лажном етикетом регуларних и аутентичних вести, садржаје који су практично служили прикривању неких информација, цензури, усмеравању пажње јавности са неких тема, односно на одређене теме, и генерално селективној промоцији или заташкавању одређених догађаја, процеса и извештаја који нису у складу са интересима америчког Стејт департмента.

Средином 70-их година прошлог века америчка јавност (тада је још увек делимично постојала, у правом смислу те речи) била је запањена резултатима јавног конгресног саслушања високих официра структура безбедности САД (ЦИА и НСА), који су пред камерама потврдили да већ дужи низ година ове агенције „тесно сарађују“ са крупним америчким медијима у земљи и иностранству, како би се „заштитио амерички национални интерес“. Ово је 1975. године потврдио и амерички сенатор Френк Черч, демократа из америчке државе Ајдахо, наводећи да „постоји озбиљна забринутост да су подметнуте приче, чији је првобитни циљ био да послуже америчким интересима у иностранству, заправо коришћене и на домаћем тлу. То значи да ЦИА манипулише медијима у САД“, рекао је Черч.

Ово су, између осталог, на својеврстан начин потврдили и високи функционери америчког обавештајног апарата, одговарајући потврдно на недвосмислена питања америчких сенатора током јавног саслушања пред конгресним Комитетом за безбедност о вези обавештајаца са новинским агенцијама, медијским кућама и телевизијама у Америци. На јасно питање једног сенатора: „Да ли ЦИА на платном списку има људе који раде у крупним америчким медијским кућама?“, један представник америчке обавештајне агенције одговорио је следеће: „Имамо људе који пишу чланке за америчке новинаре.“ Међутим, сенатор је хтео још директнији одговор, па је питао и „да ли ЦИА на платном списку има људе који раде на телевизијским мрежама?“, после чега је уследила кратка консултација америчких официра безбедности и одговор њиховог представника: „О таквим детаљима можемо да разговарамо искључиво на затвореној седници.“ Такође, на директно питање да ли амерички обавештајци раде и у новинским агенцијама АП и УПИ, одговор је био исти: „Морамо да пређемо на затворену седницу.“

НОВИНАРИ ИЛИ ШПИЈУНИ О везама америчких структура безбедности и „слободних“ западних медија говорио је пред камерама својевремено и Сиг Мајклсон, некадашњи председник једне од најмоћнијих америчких корпорација „Си-Би-Ес њуз“ (1954–1961. године). Мајклсон је сведочио о ономе што је затекао када је ступио на дужност. Према његовим речима, сви дописници ове медијске куће морали су да прођу „неформални брифинг“ са директором ЦИА Аленом Далсом, што је Мајклсон сматрао потпуно нормалним и, како каже, „он због тога није дизао обрве“ у чуђењу. Иначе, Ален Далс је познат и по томе што је после Другог светског рата у САД пустио бројне нацистичке научнике и официре безбедности (многи су директно вршили експерименте на живим људима или наређивали масовна убиства и мучења). Вољом овог „заштитника демократије“, који је у име новог „министарства истине“ био позван да спроведе чврсту контролу јавног мњења америчког грађанског друштва, многи нацистички монструми су једноставно скинули униформе и постали пуноправни чланови „слободне“ америчке нације.

Један од људи који је јавно говорио о везама новинара и америчких обавештајних структура је и уредник „Њујорк тајмса“ Бери Гивен. Он је 2008. године написао да „он, колико му је познато, никада није узео новац од ЦИА, иако је радио за послодавце који су имали везе са овом америчком агенцијом, укључујући и садашњег послодавца“. Али, како каже Гивен, то што он није узимао новац од ЦИА не може се рећи за многобројне проминентне новинаре, писце и уметнике који су, нарочито у послератном периоду, били на платном списку америчке обавештајне агенције која је водила пропагандни рат против Совјетског Савеза. Ово је, каже Гивен, пример најефикасније употребе „меке моћи“ у историји САД. Али ово, према његовом мишљењу, оправдано отвара многа питања и контроверзе. „Колико би независни интелектуалци стварно требало да буду блиски са својим владама?“, пита се Гивен. На моралне дилеме он, наравно, не даје конкретне одговоре, али у кратком ауторском тексту запажа да „без обзира на то што у тај етички живи песак може да потоне читав један носач авиона, ипак је немогуће замислити да би културни рат који је ЦИА водила против Совјетског Савеза био тако успешан да није остварена тајна веза са интелектуалцима, новинарима и уметницима – макар и само због тога што Конгрес никада не би одобрио финансирање америчких либерала, европских социјалиста и авангардних уметника које је ЦИА радо узела под своје окриље“.

Ми се, наравно, питамо где се и на који начин данас користи ова „мека америчка моћ“, када више нема ни Совјетског Савеза ни „глобалне претње од комунизма“? Новинарске анализе догађаја са Балкана, Блиског истока и из Венецуеле, па чак и мигрантске кризе – те „независне“ анализе последица без јасне перспективе и сагледавања узрока и контекста – све су то теме на којима се и дан-данас оштри „двосекли мач“ америчке дипломатије. Новински извештаји чак и домаћих, српских медијских кућа (питање власништва је, још како, дискутабилно) који не искачу из чисто америчког наратива сугеришу да је америчка „мека моћ“ и даље свеприсутна и јака као у доба најдубљих идеолошких подела после Другог светског рата.   

[/restrict]