MAKEDONSKI SCENARIO

Zašto previranja u bivšoj jugoslovenskoj republici nisu demokratsko već državno pitanje, i zašto Srbija sad mora da se naoruža

Piše Nikola Vrzić

Najpre je, prošlog četvrtka, u makedonskom Sobranju zaječala himna Albanije, a onda se tamo, ove srede, zavijorila i zastavica Albanije (dve zastavice, da budemo precizni, u kabinetu predsednika Skupštine Makedonije u koji se tog dana uselio Talat Džaferi). A upad gnevnih Makedonaca u njihovu a sve više Džaferijevu skupštinu, prošlog četvrtka uveče, imao je efekta samo utoliko što je potvrdio ono što smo sve vreme i znali, da Talat Džaferi, njegov partijski šef iz Demokratske unije za integraciju (DUI) Ali Ahmeti i njihov koalicioni partner Zoran Zaev, lider Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), imaju otvorenu, direktnu i neskrivenu podršku Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke, NATO-a i Evropske unije.
[restrict]

A to će reći da SAD i Nemačka, NATO i EU, podržavaju izlivanje Albanije preko njenih granica, dakle, Veliku Albaniju. A to dalje znači da se nalazimo usred problema koji nije samo makedonski i još manje ima veze sa zainteresovanošću za dalju sudbinu lidera VMRO Nikole Gruevskog, već se direktno tiče i Srbije. I svi koji su u stanju da ustvrde suprotno, ili čak da podrže ono što se sad dešava u Makedoniji, a videćemo da ima i takvih, ili su beznadežno i trajno nesposobni da razumeju svet oko sebe, ili pak sasvim svesno Srbiji žele da učine ono što Makedoniji upravo čini Zoran Zaev.

POZADINA KRIZE Pozadina krize poznata je. Sve počinje još u prvoj polovini 2014, nakon parlamentarnih izbora koje Zoran Zaev odbija da prizna jer ih je izgubio. Šest meseci kasnije, početkom 2015, uslediće „afera prisluškivanje“ – Zaev objavljuje snimke prisluškivanih razgovora Gruevskog i njegovih saradnika koji svedoče o njihovoj sklonosti korupciji – za njom i višednevne demonstracije za kojima će uslediti takozvani dogovor iz Pržina, dogovor o povlačenju Gruevskog s premijerske funkcije početkom 2016. i o održavanju vanrednih parlamentarnih izbora. Tokom 2016. izbori će, na zahtev Zaevljevog SDSM-a, u dva navrata biti odlagani, u međuvremenu se tamo dogodila i šarena revolucija, a onda, konačno, i izbori, 11. decembra prošle godine. Najviše glasova osvojio je VMRO, ali nije uspeo da se dogovori sa albanskim partijama o sastavljanju parlamentarne većine. Albanske su se partije pak u Tirani, pod pokroviteljstvom premijera Albanije Edija Rame, dogovorile o zajedničkoj platformi – prenosimo tekst Tiranske platforme, objavljene na sajtu RTS-a – koju je prihvatio Zoran Zaev i time sebi obezbedio skupštinsku većinu. Predsednik Makedonije Đorđe Ivanov, međutim, odbija da Zaevu poveri premijerski mandat izgrađen na Tiranskoj platformi, a poslanici VMRO-a, uspešno koristeći zakonske mogućnosti, blokiraju izbor predsednika Sobranja, mesto značajno utoliko što je predsednik Sobranja vlastan da predsednika republike obavesti o postojanju skupštinske većine, čime se i pokreće procedura izbora novog premijera.

Situacija je kulminirala prošlog četvrtka kada je, posle spomenutog zapevanja albanske himne u makedonskoj skupštini, većina prekršila proceduru i, na nezakonit način, za predsednika Sobranja izglasala Talata Džaferija. Usledio je upad nezadovoljnih demonstranata u Sobranje, polupane su glave Zorana Zaeva i nekolicine njegovih poslanika i partnera, ništa opasno po život, na ulicama Tetova za to vreme fotografisali su se naoružani Albanci, mirisalo je na uvođenje vanrednog stanja, ali vanredno stanje nije uvedeno. VMRO je saopštio da ne priznaje izbor Džaferija, ali zato su Džaferija, i to odmah, kako rekosmo, priznale Sjedinjene Države, Nemačka, Evropska unija i NATO, čiji je generalni sekretar Jens Stoltenberg ove srede rekao da je „stav NATO-a da demokratski proces mora biti poštovan i da većina u parlamentu ima pravo da odluči ko će sastaviti vladu“.

„Sputnjik“ će otkriti i da je ključeve kabineta predsednika Sobranja Džaferiju dao Nedžbedin Ibraimi, zamenik generalnog sekretara makedonske skupštine, a Džaferi je u kabinet koji je zaposeo odmah uneo i albanske zastave, i sastao se sa ambasadorom EU u Makedoniji Samuelom Žbogarom. A na ulicama Skoplja i drugih makedonskih gradova nastavljeni su protesti protiv vlasti Zaeva i Albanaca koju Zapad podržava.

SCENARIJI KRIZE Dalji razvoj situacije nezahvalno je prognozirati, pa ćemo samo ukratko izložiti moguće pravce. Đorđe Ivanov, predsednik Makedonije i jedini nesumnjivo legitimni organ vlasti u toj zemlji, može da nastavi da odbija zahteve Zapada, Albanaca i Zaeva da Zaevu dodeli premijerski mandat, a može i da popusti. Ako popusti, gotovo je: Velika Albanija ulazi na mala vrata u Makedoniju, uz sve moguće posledice koje to sa sobom nosi. U prvoj varijanti međutim, sudeći po načinu na koji je izabran Džaferi – nasiljem nad zakonom, dakle – moguće da će sličan metod, uz dosledno sasluženje Zapada, biti primenjen i u ovakvom slučaju, tako što će skupštinska većina izglasati Zaeva za premijera, što će Zapad odmah i priznati. U tom slučaju, postavlja se pitanje kako će reagovati Makedonci koji protestuju, i da li će njihova reakcija izazvati kontrareakciju Albanaca.

Prvi scenario opasniji je na duži rok jer Makedonci neće tako lako pristati da ostanu bez države a tek što su je dobili, drugi scenario opasniji je na kraći rok zbog mogućnosti izbijanja sukoba odmah, a ne kasnije, oba su opasna jer znače da će Makedonija biti nestabilna, a to znači i destabilizaciju čitavog Balkana. Najbolja varijanta za smirivanje strasti – novi izbori – ujedno je, nažalost, i najmanje verovatna, jer na to neće pristati ni Zaev ni Albanci.

ABOLIRANJE SOROŠA Ali šta je uopšte dovelo do ovakve situacije? Ne postavljamo ovo pitanje zato što mislimo da odgovor nije očigledan već zbog objašnjenja Dimitra Bečeva iz Atlantskog saveta iz Vašingtona, objašnjenja koje će zatim, kao papagaji, početi da ponavljaju i ovdašnji eksperti za demokratiju sličnog kova. Ukratko, tvrdi Bečev, greše svi koji tvrde da je „reč o zaveri da se Makedonija pretvori u binacionalnu državu, uz pomoć Zapada i zlokobnih igrača iz senke poput filantropa Džordža Soroša“. Već je posredi „patologija makedonske partijske politike. Gruevski se plaši zatvora… Pravi razlog je: Gruevski ne želi da bude u opoziciji“. A Tiranska platforma, navodi dalje Bečev, „Gruevskom je poslužila kao izgovor“.

Na sasvim sličan način događaje u Makedoniji objasnili su i Vesna Pešić i Đorđe Vukadinović na N1 televiziji. „Preko takozvane Tiranske platforme pokušava se da politički problem pretvore u etnički problem, jer jedan autokrata ne želi da siđe sa vlasti, ne želi da preda vlast, a oblači se u etnički, nacionalni sukob“, ustvrdila je Pešićeva, dok je Vukadinović pojasnio da su prošlonedeljni događaji bili „poslednji trzaji Gruevskog i klike oko njega da po svaku cenu zadrži vlast. S tim da se oni sada ne bore za Makedoniju, već za svoj imunitet i amnestiju.“

U čemu se sastoji problem sa ovakvim objašnjenjima? Pre svega, pokušaj Bečeva da odgovornost za makedonski scenario skine sa Soroša i Zapada i prebaci je na Gruevskog postaje sumnjiv čim se obrati pažnja na činjenicu da Bečev radi za organizaciju – Atlantski savet – koju finansira upravo Džordž Soroš i njemu slični filantropi. Zatim, ovakvo objašnjenje postaje i još sumnjivije kada se podsetimo da je Zapad bio direktno umešan u svaku dosadašnju fazu makedonske krize; od dostavljanja onih prisluškivanih razgovora Zoranu Zaevu (sam Zaev je to priznao pred kamerom sakrivenom u kabinetu Nikole Gruevskog), preko podrške demonstracijama (dugogodišnji direktor Soroševe organizacije u Makedoniji Vladimir Milčin RT-u je 2015. otvoreno priznao da ova organizacija „finansijski podržava sadašnje događaje u Makedoniji“) i preko iznuđivanja ostavke Gruevskog i vanrednih izbora, do podrške koaliciji izgrađenoj na Tiranskoj platformi. I najzad, i sam Dimitar Bečev priznaje da je Gruevski odbio Tiransku platformu („VMRO-DPMNE osvojio je najviše glasova, ali nije mogao da formira koaliciju zato što nije želeo da prihvati uslove DUI-a i ostatka albanskog bloka“), a treba podsetiti i da je Gruevski već pristao i da napusti premijersku funkciju i da se održe vanredni izbori, a predložio je SDSM-u posle izbora i da podrži njegovu manjinsku vladu, samo da se Zaev odrekne Tiranske platforme. Ne čini sve to Gruevskog šampionom demokratije, naravno, ali pokazuje da Tiranska platforma nije samo izgovor već suština onoga što se trenutno događa u Makedoniji i okolini.

Drugim rečima, da suština ovoga što se trenutno događa u Makedoniji zaista jeste želja Nikole Gruevskog da ostane na vlasti, kao što tvrde i Dimitar Bečev i Vesna Pešić i Đorđe Vukadonivić, Gruevski bi prvi prihvatio Tiransku platformu, jer je najpre njemu i ponuđena.

PODRŠKA S PREDUMIŠLJAJEM Imajući sve ovo u vidu, protivljenje sadašnjem razvoju događaja u Makedoniji nema baš nikakve veze sa iznenadnom zaljubljenošću u lik i delo Nikole Gruevskog i zabrinutošću za njegovu dalju sudbinu – baš kao što je, u ovom trenutku, sasvim nevažno što su njegove vlade priznale nezavisnost Kosova i Metohije, glasale za ulazak Kosova u Unesko… – već je reč isključivo o protivljenju stvaranju Velike Albanije, tom projektu Zapada koji nije samo antimakedonski već, po samoj svojoj prirodi, i antisrpski. A to dalje znači da svi koji danas podržavaju Zorana Zaeva – baš se istakla Demokratska stranka, koja smatra da je „apsolutno neophodno da se omogući parlamentarnoj većini da formira vladu“, „Ne daj se, Zaev!“, uskliknuo je na tviteru Balša Božović, „Puna podrška za Zaeva i prijatelje iz SDSM“, poručila je potpredsednica DS-a Tamara Tripić – dakle sve ono što spomenusmo znači da svi koji danas podržavaju Zaeva zapravo podržavaju Veliku Albaniju na ovim prostorima. Iz neznanja ili s predumišljajem, svejedno.

A ako je s predumišljajem, reč je o dvostruko zloj nameri prema našoj zemlji. I zato što se podrškom Zaevu kandiduju za srpskog Zaeva kod svojih i njegovih zapadnih prijatelja, i zato što, zamućivanjem stvarnih uzroka makedonske krize, ometaju sposobnost naše javnosti da se pripremi za zbivanja koja nam prete.

No na stranu s njima, nego šta nam je činiti? U ovoj situaciji, u kojoj Zapad direktno radi na stvaranju Velike Albanije, i samo bezumni optimista može da se nada da će se to ograničiti na teritoriju Makedonije, u situaciji u kojoj je samo pitanje trenutka kada će Kosovo dobiti svoju vojsku, u situaciji u kojoj nam je upravo Makedonija jasno pokazala da popuštanje vodi jedino ka unošenju albanskih zastavica u kabinet predsednika makedonske skupštine. Dakle, šta nam je činiti? Pre svega, sve što je u našoj moći da se očuva mir, uključujući i bezube reakcije na otvorene provokacije. I dok čuvamo mir, da učinimo sve suprotno od onoga što smo radili dok smo našu vojsku uništavali po NATO standardima. Da se naoružamo kao da ćemo sutra morati da se branimo, jer samo takvi, dobro naoružani tako da nikome ne padne na pamet da nas napadne, možemo da se nadamo da zaista nećemo biti dovedeni u situaciju da se branimo. Spremajmo se za rat da bismo sačuvali mir, ili makar svoju slobodu, ili makar ono što nam je od nje još ostalo. Sve drugo predstavlja, u najmanju ruku, neodgovornost koja je ravna veleizdaji.

Tiranska platforma

Mi, predstavnici albanskih političkih stranaka u Makedoniji: Demokratska unija za integracije, Koalicija Besa, Alijansa za Albance (Demokratska partija Albanaca);

Poštujući slobodnu i demokratsku volju koju su albanski birači ispoljili na vanrednim parlamentarnim izborima 11. decembra 2016. godine;

U duhu Ohridskog sporazuma, demokratije i potrebe da se ispune normativne obaveze koje proističu iz ustavnih amandmana;

Afirmišući zajedničke programske i strateške orijentacije Albanaca i svih građana Makedonije;

Privrženi napretku i dugoročnoj stabilnosti Makedonije;

Vođeni zajedničkim opredeljenjem za mir, stabilnost, bezbednost, međunacionalnu kohabitaciju, u duhu jednakosti i dostojanstva, u skladu sa evropskim i međunarodnim konvencijama, religijskom harmonijom i saradnjom u zemlji i regionu;

Odlučni, bez alternative, za integraciju u NATO i Evropsku uniju;

Slažemo se o međusobnoj podršci zajedničkoj političkoj agendi koja predviđa postizanje sledećih ciljeva tokom sledećeg, ili bilo kojeg narednog, mandata vlade:

 

1. Postizanje pune ravnopravnosti, u skladu sa Ohridskim sporazumom i Ustavom

•  Striktno sprovođenje multietničkog principa u Ustavu Republike Makedonije, u kojem će Albanci biti priznati kao državotvorno stanovništvo. Podrška bilo kojoj zakonskoj ustavnoj inicijativi koja jača etičku jednakost albanske populacije.
•  Postizanje pune jezičke jednakosti, upotrebu albanskog jezika na svim nivoima vlasti i garancije o upotrebi tog jezika kao osnovnog ustavnog prava. Ustav Republike Makedonije treba da definiše da su „makedonski jezik i njegovo ćirilično pismo i albanski jezik i njegovo pismo zvanični jezici Republike Makedonije“.
•  Sveobuhvatna rasprava o zastavi, himni i držanim simbolima Republike Makedonije, tako da državni simboli održavaju multietničko društvo i etničku jednakost.
•  Usvajanje Rezolucije u Parlamentu Republike Makedonije kojom bi se osudio genocid nad albanskim narodom u Makedoniji od 1912. do 1956. godine.

 

2. Postizanje ekonomske jednakosti i društvene stabilnosti, posebno kroz jednak regionalni razvoj

•  Uspostavljanje novog mehanizma, u formi državnih komiteta za finansiranje opština, usmerenih ka pravednijem donošenju odluka o državnim fondovima u korist opština.
•  Formiranje Ministarstva za politički sistem i odnose među zajednicama, kao tela odgovornog za prava zajednica i intenziviranje ekonomskog i društvenog razvoja u zapostavljenim područjima.
•  Postizanje jednake zastupljenostima u bezbednosnim službama, vojsci, obaveštajnim službama i sudstvu.
•  Postizanje jednakog predstavljanja na svim nivoima vlasti, kao i državnim agencijama i društvenim preduzećima.

 

3. Jačanje vladavine prava, kao pretpostavke za napredak u evroatlantskim integracijama.

•  Sprovođenje reformskog plana, u skladu sa sporazumom iz Pržina, Pribeovim preporukama, Hitnim prioritetima reformi koje je predložila Evropska komisija, kao i preporukama Dijaloga o pridruživanju sa EU.
•  Podrška nepristrasnom radu Specijalnog tužilaštva, bez političkih i etničkih predrasuda.
•  Rasvetljavanje slučajeva i sudskih postupaka „Sopot“, „Brodec“, „Monstrum“ i „Kumanovo“ preko istražnih komiteta, ili nezavisnog međunarodnog tela.

 

4. Stvaranje duha poverenja u funkciji dobrih međuetničkih odnosa, kao ključne pretpostavke političke stabilnosti zemlje.

•  Afirmativne mere kako bi se obezbedilo finansiranje albanskih kulturnih institucija na lokalnom i nacionalnom nivou.
•  Formiranje centralne institucije za usavršavanje jezika zajednica, uključujući obuku prevodilaca, urednika i lektora.

 

5. Rešavanje problema imena, u saglasnosti sa evropskim vrednostima i načelima međunarodnog prava

•  Usvajanje Zajedničke obavezujuće rezolucije u Skupštini Republike Makedonije koja će obavezati Vladu Makedonije da radi aktivno u cilju rešavanja spora oko imena.
•  Uključivanje Albanaca u radne grupe za direktne pregovore sa Grčkom.

 

6. Dobri odnosi sa susedima

•  Uključivanje Albanaca u radne grupe za direktne pregovore sa Bugarskom.
•  Saradnju sa Kosovom i Albanijom oko integrisanog upravljanja granicama.
•  Otvaranje novih graničnih prelaza.

 

7. Brza integracija u NATO i Evropsku uniju.

• Postizanje gorenavedenih tačaka otvoriće put Makedoniji ka integraciji u NATO i otvoriti pregovore o članstvu u EU.
• Postizanje ovih ciljeva biće nadgledano preko uspostavljanja Okruglog stola albanskih parlamentarnih stranaka.
• Okrugli sto albanskih parlamentarnih stranaka će funkcionisati na principu rotacije i služiće kao platforma za harmonizaciju političkih akcija i transparentnu komunikaciju sa međunarodnim partnerima Makedonije, tražeći prevashodno podršku EU i međunarodnih institucija.
• Okrugli sto će utvrditi rokove za postizanje gorenavedenih ciljeva, u saglasnosti sa zakonima i Ustavom Republike Makedonije.            [/restrict]