KAKO SU DREZDEN I JAJCE UTKANI U ZLU KOB JUGOSLAVIJE

Piše Borisav Jović

Koja (dokumentovana) otkrića apsolutno dokazuju da je sudbina Jugoslavije bila opredeljena mnogo ranije, da je za njeno komadanje na manje nacionalne države bio zadužen sam Josip Broz Tito, koji je veštom politikom držao narod u zabludi da je sve što radi i u interesu srpskog naroda, i kako neoprezni srpski političari nisu ni primetili da su upregnuti u sprovođenje antisrpske politike

Knjiga Kako su Srbi izgubili vek ( Službeni glasnik, 2016) delikatnog je sadržaja, od prvorazrednog javnog interesa o kome se decenijama neobjašnjivo ćuti. Kao da živimo u vremenima kada je ćutanje bilo preporučljivo, a pisanje rizično.

Želim odmah da naglasim da je ona ugledala svet zahvaljujući podršci naših istaknutih znalaca, akademika Vasilija Krestića i Matije Bećkovića i književnika Milovana Vitezovića, ali i zahvaljujući hrabroj izdavačkoj odluci direktorke „Službenog glasnika“ dr Jelene Trivan. Njima izražavam zahvalnost.

Ova knjiga se bavi otkrivanjem istine i utvrđivanjem odgovornosti za raspad Jugoslavije i građanski rat devedesetih godina prošloga veka. Od tada je prošlo četvrt stoleća. O tome je svojevremeno obilato pisala svetska štampa, a srpska strana je prikazana kao odgovorna, usled čega je doživela sankcije Saveta bezbednosti i drakonske kazne Haškog tribunala. Iako je ona jedino iskreno želela da se sačuva Jugoslavija, iako je u tom konfliktu doživela najveće gubitke, nije mogla da dokaže da je ljaga neopravdano bačena na nju i da joj je nepravedno narušen ugled u svetu.

[restrict]

NEZASLUŽENA LJAGA Ni četvrt veka posle toga iz Srbije se ne preduzima ništa ozbiljnije da se obelodani istina, da se skine ljaga sa srpskog naroda koja mu je neopravdano nametnuta. Postoji opasnost da neistina ostane trajno priznata kao istina, pogotovo ako se o tome u Srbiji bude i dalje ćutalo.

Duboko ubeđen da nije na videlo izneta prava istina i da je srpski narod nepravedno oblaćen, odlučio sam da učinim dodatni napor da se razjasne činjenice, da se dođe do  istine, koja je značajna ne samo za praktičnu politiku negu i za istoriju.

Kako je vreme proticalo, sve sam više dolazio do saznanja da u našoj prošlosti, od osnivanja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenca, pa do njenog raspada, ima događaja koji su opredelili takav ishod, uz građanski rat devedesetih godina, i da se ništa ne može razumeti na pravi način ako se ne uđe u njihovu suštinu. Pokazalo se da je na nekima od njih čak doneta odluka o rasturanju Jugoslavije, ali i zapanjujuće da je za sprovođenje u život te odluke bio zadužen onaj koji nam je stalno govorio da Jugoslaviju moramo čuvati kao zenicu oka svoga i u koga smo bezgranično verovali.

To me je obavezalo da pretresem sve važne odluke iz prošlosti i da izučim svačija ponašanja, da vidim koliko je raspad Jugoslavije bio predodređen, a koliko je i ko za njega odgovoran iz perioda kad se dogodio.

Došao sam do otkrića koja apsolutno dokazuju da je sudbina Jugoslavije bila opredeljena mnogo ranije, da je za njeno komadanje na manje nacionalne države bio zadužen sam Josip Broz Tito, koji je veštom politikom držao narod u zabludi da je sve što radi i u interesu srpskog naroda. Neoprezni srpski političari nisu ni primetili da su upregnuti u sprovođenje antisrpske politike.

Analizom događaja iz prošlosti, ne samo da su dovedene u pitanje tvrdnje da je srpski narod kriv za raspad zemlje i građanski rat nego je dokazano da se krivac i ne može naći u događajima toga perioda, jer je on bio samo krajnja epizoda nečega što je davno odlučeno i sistematski veoma dugo realizovano, i to od strane drugih…

Posle ove knjige neće biti teško argumentovati da je na srpski narod nepravedno bačena ljaga, da se odgovornost za zločin drugih pripiše njemu.

Oni koji su odlučili da rasture Jugoslaviju na štetu srpskog naroda uradili su to  veoma vešto i uz našu pomoć. Bez toga morali bi mnogo više da se založe da ostvare svoje zločinačke namere.

Srpski narod je izigran zahvaljujući svom rukovodstvu, koje je slepo prihvatalo planove suprotne srpskim nacionalnim interesima.

Dogodilo se nešto jedinstveno u istoriji, da se jedan ceo narod, nažalost ovoga puta srpski, upregne da pola veka radi protiv svojih nacionalnih interesa i da istovremeno snažnom propagandom i represijom bude toliko dugo držan u zabludi, verujući da radi u svoju korist i u svom interesu.

Bilo je nemoguće ne napisati ovu knjigu sa značajnim istorijskim činjenicama koje obelodanjuju istinu, a koje su dosada bile nepoznate široj javnosti.

Dame i gospodo, poštovani prijatelji,

Između vremena stvaranja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. i njenog raspada devedesetih godina prošloga veka, uz građanski rat, bilo je mnogo političkih događaja koji su manje ili više uticali na konačnu sudbinu Jugoslavije.

Među njima ističu su tri, koji zaslužuju i zahtevaju poseban tretman i posebno izučavanje, jer su zauzeli dominantno mesto u sudbini Jugoslavije. Na Četvrtom kongresu KPJ održanom u Drezdenu 1928. doneta je odluka o rasturanju Jugoslavije na više malih nacionalnih država. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. započelo je sprovođenje Drezdenskih odluka o rasturanju Jugoslavije, a usvajanjem Ustava SFRJ od 1974. stvoreni su ustavno-pravni uslovi za potpuni raspad zemlje.

Jugoslovenska kriza ne bi se mogla razjasniti bez ovih događaja i njihovog uticaja, a oni su do sada bili ili skrivani ili pogrešno i neobjektivno tumačeni.

Zato ću se na svakom od njih posebno zadržati.

KPJ NIJE BILA SAMA Na Četvrtom kongresu KPJ održanom u Drezdenu 1928. godine zauzeti su stavovi i utvrđena je politika Partije prema Jugoslaviji i prema srpskom narodu. Ocenjeno je da je Jugoslavija veštačka tvorevina u kojoj većinski srpski narod, pomoću srpske buržoazije i kraljeve vojne sile, izrabljuje druge male narode. Donete su odluke:

Prvo, da je zadatak komunista da se Jugoslavija rasturi na više malih nacionalnih država; Drugo, da se srpskom narodu onemogući dalja eksploatacija drugih malih jugoslovenskih naroda; Treće, da su komunisti dužni da pomognu albanskom narodu da se priključi matičnoj državi. Odobrena je saradnja sa Ante Pavelićem ako bude neophodna da se pomenuti zadaci ostvare.

U vreme kada su pomenute odluke donošene, 1928, i kada je KPJ kao ilegalna partija imala svega oko 2.000 članova, ne bi bilo razloga da se pomenutim odlukama pridaje značaj. Međutim, ako se danas baci i letimičan pogled na ono što nam se dogodilo i uporedi sa pomenutim odlukama Četvrtog kongresa KPJ, mora se konstatovati:

Jugoslavija je rasturena na više malih nacionalnih država.

Srpski narod je raskomadan i na sve moguće načine obespravljen.

Kosovo je oteto od Srbije i bez obzira na različita pravna tumačenja nalazi se van jurisdikcije Srbije.

Tito nikada nije dolazio u sukob sa ustašama, nije dao nalog da se oslobodi Jasenovac, niti ga je posetio u celom posleratnom periodu.

Postalo je očigledno da KPJ nije bila sama, da su iza njenih odluka stajali i interesi nekih velikih sila.

Ova velika politička transformacija Jugoslavije odigrala se u periodu vladavine KPJ, čiji je Četvrti kongres i zahtevao takve promene.

U čitavom periodu vlasti KPJ na njenom čelu je bio Josip Broz Tito, bez čije se saglasnosti nije mogla doneti tako krupna odluka da li će Jugoslavija ići ka jačanju jedinstva ili ka raspadu.

Imajući u vidu pomenuto, ova knjiga se orijentisala na detaljnija istraživanja, koja su pokazala čitav tok ostvarivanja odluka Četvrtog kongresa, od preuzimanja vlasti do raspada zemlje, ali i uz nesumnjivi uticaj stranih sila, koje su u tome imale svoje interese.

Osnovni uslov za realizaciju odluka Četvrtog kongresa bio je osvajanje vlasti. Samo sa pozicija vlasti bilo je moguće ostvariti tako krupne društvene i političke promene. Međutim, KPJ nije mogla da dođe do vlasti sve do Drugog svetskog rata, kada joj je borba naroda za slobodu protiv okupatora dala za to povoljnije mogućnosti.

Da bi se te mogućnosti iskoristile, u Srbiju je poslat generalni sekretar KPJ Josip Broz, i stavio se na čelo partizanskih jedinica, računajući na tradicionalno najveći otpor srpskog naroda svakom okupatoru. Srbi nikada nisu bili obavešteni o njegovim drugim namerama, osim o borbi za slobodu – nisu bili svesni da će mu doneti vlast koju će on potom upotrebiti protiv njihovih interesa.

AVNOJ I ODLUKE PROTIV SRPSKOG NARODA U pogodnom trenutku, 1943. godine, Tito je sazvao Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu i na njemu doneo dalekosežne odluke, kojima se praktično odluke Četvrtog kongresa KPJ pretvaraju u zvanični državni program Jugoslavije. Prvo je doneta odluka o preuzimanju vlasti, civilne i vojne, koja je odmah predata u ruke Titu kao vrhovnom komandantu, a potom su usvojene ključne odluke, pre svega o federativnom uređenju zemlje, sa dalekosežnim značenjem za budućnost. Istovremeno je srpski narod raskomadan na republike. Oduzeto mu je pravo da istupa kao nacija u celini, a delovima u republikama van Srbije nisu garantovana nikakva nacionalna prava.

Ove su odluke donete bez saglasnosti srpskih legitimnih predstavnika i za srpski narod pravno su ništavne, jer Tito nije dozvolio da Srbi imaju svoju ratnu skupštinu AVNOS, koja bi ocenila pripremljene predloge i izabrala delegate za Drugo zasedanje AVNOJ-a, kao što je to bio slučaj sa svima ostalima. Ipak, one su primenjivane sve do raspada Jugoslavije. Srpski narod na Drugom zasedanju AVNOJ-a su predstavljali neizabrani najbliži Titovi saradnici srpskog porekla.

Tito je bio svestan toga da srpski narod ne bi tako lako prihvatio komadanje svoga nacionalnog bića i njegovo svođenje na  nacionalne manjine i marginalni uticaj u budućoj federaciji, pa nije dozvolio da Srbi formiraju čak ni Komunističku partiju Srbije, sve do završetka rata. Ove su činjenice pola veka skrivane od srpskog naroda i javnosti, a taj dan prevare slavljen je kao državni praznik. To, nažalost, nije bilo jedino poniženje koje je Tito priredio srpskom narodu.

Ostalo je nepoznato ko je i kako izmislio šest nacija, kako su određene granice republika i da li je iko od srpskih predstavnika u tome učestvovao.

Odlukom o federativnom uređenju zemlje stvoreni su početni uslovi za sprovođenje politike rasturanja Jugoslavije na manje nacionalne države u narednom periodu, a politika obespravljivanja srpskog naroda samo je započeta njegovim komadanjem na republike bez ikakvih nacionalno utvrđenih prava u republikama van Srbije.

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a srpski narod je izigran. Njegova su nacionalna prava pogažena a interesi ugroženi. Njegova je uloga u odlučivanju bila nepostojeća, iako je njegov udeo u borbi protiv okupatora bio najveći.

Nažalost, takvo stanje nastavljeno je do kraja Titovog života. On nije prezao da koristi sve moguće metode diskriminacije, nasilja, propagande itd. da sprovede svoje namere, i da ih u svesti naroda predstavlja kao veličanstvene. Da narod drži u zabludi.

 

POLA VEKA DIKTATURE Nije zabeleženo u skoro poluvekovnoj Titovoj vladavini da je nešto odlučeno suprotno njegovoj političkoj volji. On je, pre svega, oko sebe okupio poltrone, a u republikama je kontrolisao i na ključnim mestima odobravao isto tako ljude od potpunog poverenja i sve ih držao u zavisnosti. Pomoću njih je obezbeđivao donošenje političkih odluka, i sprovodio žestoku propagandu. Kad mu je bilo potrebno, primenjivao je drakonske mere kažnjavanja i pritisaka, ali od svojih namera nije odustajao. Poznate su njegove rečenice – Ne možemo se držati zakona ko pijan plota; Većina nije uvek u pravu; Revolucija zahteva da se tako postupi itd. – koje je koristio kad je želeo da iznudi prihvatanje njegovih stavova.

Sve to govori da je za sudbinu Jugoslavije, za politiku jedinstva i napretka ili za politiku raspada on realno bio odgovoran.

Krajnji cilj, rasturanje Jugoslavije na više malih nacionalnih država Tito je samo započeo na Drugom zasedanju AVNOJ-a stvaranjem republika, budućih država. Njihovo pretvaranje u države trajalo je duže smišljenim postupnim povećavanjem njihovih državnih nadležnosti na štetu federacije, sve dok nisu sazreli uslovi da postanu države, a da Jugoslavija nestane.

Svakom ustavnom promenom povećavane su nadležnosti republika, a smanjivane nadležnosti federacije. Najveće promene učinjene su šezdesetih godina kada su ukinuti svi razvojni fondovi Jugoslavije i sva razvojna politika prepuštena republikama. Svako je krenuo svojim putem. U skladu s tim, podeljena su sva sredstva, materijalna, kulturna, novčana, čak je podeljen i jezik koji je do tada egzistirao kao jedan. Ustavom od 1974. zapečaćena je sudbina Jugoslavije kao države. Čak je u Ustavu i napisano da su republike države. Svi poreski prihodi pripali su republikama. Od njih je zavisilo da li će i koliko dati federaciji za neke poverene joj funkcije. I što je bilo najtragičnije, Jugoslavija je izgubila pravo da brani svoje ustavno postojanje. Kršenje Ustava SFRJ niko nije bio obavezan da obustavi na osnovu odluke Ustavnog suda Jugoslavije. Tako su republike počele da donose odluke o otcepljenju, koje je Ustavni sud Jugoslavije poništavao, ali republike nisu tome pridavale važnost, jer Jugoslaviji nije bilo dato pravo da ih na to prisili.

Nastalo je haotično stanje u kome su čak republike primenile silu da sprovedu svoje antiustavne odluke, dok Jugoslavija nije mogla da na silu odgovori silom. Jedina odluka koju je donelo Predsedništvo SFRJ, da se Hrvatskoj nasilno oduzme nezakonito uvezeno oružje, nije sprovedena, jer su SAD zvanično upozorile da se s tim ne slažu. JNA nikada nije obrazložila ni Predsedništvu SFRJ zašto odluku nije sprovela.

Donošenje takvog Ustava 1974. koji je dokrajčio Jugoslaviju praktično je bilo u rukama Srbije. Njena delegacija u Skupštini Jugoslavije imala je ustavno pravo da ga ne usvoji, da glasa protiv, ali to nije učinila iako je srpsko rukovodstvo moralo biti svesno u kakve opasnosti ulazi država ako se takav ustav usvoji i šta bi to značilo za srpski narod.

 

IZMANIPULISANA SRBIJA Međutim, i ovde se pokazalo da mora biti kako Tito kaže. Srbija je i ovde izmanipulisana. Umesto da ustav piše, kao što je i normalno, Ustavna komisija koju je izabrala Savezna skupština, za čijeg je predsednika određen Mijalko Todorović, predsednik Savezne skupštine, ustav je prepušten nekoj radnoj grupi na čelu sa Edvardom Kardeljem, koji je pripremio tekst ustava prema Titovim zahtevima. Kardelj nije bio ni delegat u Saveznoj skupštini, ali je njegov tekst proguran, nametnut je svima, mada je u sebi imao rešenja koja omogućuju rasturanje Jugoslavije i  izazivanje građanskog rata.

Bez obzira na sve okolnosti, srpsko političko rukovodstvo je bilo dužno da glasa protiv takvog predloga ustava, da bar istorija zabeleži da je Srbija postojala, nezavisno od toga šta će Tito dalje preduzimati.

Ustavom SFRJ sa takvim sadržajem realno se dogodilo da se u Jugoslaviji pravo naroda na samoopredeljenje zameni pravom republike na otcepljenje. Upravo ono što je Tito tražio. Ovom pravnom manipulacijom izvršeno je najveće obespravljenje delova srpskog naroda koji su živeli u republikama van Srbije.

Jugoslaviju su osnovali svojom političkom voljom njeni narodi 1918. godine i samo  su oni mogli donositi odluke o njenoj sudbini. Republike tada nisu ni postojale i one ne bi mogle da imaju preče pravo u odlučivanju od naroda koji u njoj žive. Pošto to nije uvažavano, došlo je do konflikta. Izazvan je građanski rat.

U tom konfliktu, iako je njegovo nacionalno pravo bilo u pitanju, srpski narod je najgore prošao. Ne samo da je ostao bez države u kojoj su živeli svi Srbi nego je prognan i s teritorija na kojima su vekovima živeli njegovi preci i završio kao izbeglica u Srbiji. Pored toga proglašen je krivim, valjda što mu je uopšte palo na pamet da ima neko pravo na samoopredeljenje. Drakonski je kažnjen zajedno sa svojom maticom, koja ga je pomagala i prihvatila kad je nasilno prognan.

Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman izjavio je da rata ne bi bilo da ga oni nisu želeli, ali je srpska krivica za rat ipak ostala kao glavna. Na više stotina hiljada prognanih Srba demokratski svet se nije obazirao.

Da bi srpski narod bio dokrajčen prema odlukama Drezdenskog kongresa, Srbija je 78 dana bombardovana od strane najveće svetske vojne sile, dok nije predala Kosovo i Metohiju, opet prevarom da rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 ostaje u sastavu Srbije, da bi od strane istih sila koje su to izglasale Kosovu bila uskoro priznata nezavisnost.

ŽIVEĆI U ZABLUDAMA I PREVARAMA POLA VEKA Srpski narod je doživeo prevaru veka. Prevaren je da rezultate svoje oslobodilačke borbe pretvori u vlast jednog čoveka, koji će tu vlast pola veka koristiti protiv interesa srpskog naroda.

Tito je proglasio ravnopravnost kao osnovni princip za odnose među narodima i među republikama. Pri tome se podrazumevalo da se njihova ravnopravnost ostvaruje pod njegovom večitom i neprikosnovenom vlašću. Međutim, i u tim okolnostima samo je srpski narod bio raskomadan na više republika, bez nacionalnih prava u republikama van Srbije, a samo je Republika Srbija imala autonomne pokrajine, koje su istovremeno bile i konstitutivni deo Jugoslavije i ustavni tutor Republike, koja nije mogla da menja ustav bez njihove saglasnosti. Takvu ravnopravnost niko ne bi poželeo. Tito je imao na umu dalje skraćivanje srpske teritorije pomaganjem Albancima i Mađarima da se priključe svojim matičnim državama. Kad ga je Stevo Krajačić pitao, u razgovoru citiranom u knjizi, da li to znači da želi Srbiju da svede na Beogradski pašaluk, Tito je ćutao. Nije negirao.

Pošto je rasparčao srpski narod na republike bez prava da jedinstveno istupa, i pošto mu je dao republiku bez definisanih ustavnih prava da deluje na celoj svojoj teritoriji i zavisnu od svojih autonomnih pokrajina, sistematski je radio na ograničenju prava i slabljenju Srbuje takve kakva je. Praktičnom politikom Srbija je skraćivana sa svih strana. Iz nje je, pre svega, isisavan dohodak niskim cenama njenih proizvoda, kojima se snabdevala cela Jugoslavija, pre svega hrane i energije. Zatim je poreskom politikom više od 20 godina Srbija morala da daje u Fond za nerazvijene oko dva posto bruto društvenog proizvoda iz koga nije imala pravo da koristi sredstva iako je bila za 20 odsto nerazvijenija od proseka zemlje. Njen je razvoj usporavan preseljenjem kapaciteta u druge republike i smenjivanjem najsposobnijih privrednika, navodno usled opasnosti da tehnokratija ugrozi samoupravljanje itd.

Intelektualna elita je sabijena u ćošak. Dobar deo je likvidiran odmah posle rata, a kasnije je svako drugačije mišljenje suzbijano kao neprijateljsko, kako u nauci, tako i u politici. Srpska istorija i kultura morale su biti skrajnute. Njihova se pojava proglašavala kao velikosrpski nacionalizam, opasan za Jugoslaviju. Srbi su bili marginalizovani u vođenju državne politike i stalno držani u strahu da će od nekuda za nešto biti napadnuti. Srpsko političko rukovodstvo bilo je stavljeno u poziciju straha od sopstvenog mišljenja. Samo ako je slavilo i hvalilo Tita, moglo je biti spokojno.

Bratstvo i jedinstvo je bila druga politička parola koja nas je držala u zabludama čitavih pola veka, dok se kao braća nismo međusobno potukli. Što se lažnog bratstva tiče, ono je bilo maska da se sakriju i nikada ne osude zločini ustaša počinjeni u Jasenovcu i na drugim mestima za vreme Drugog svetskog rata, a što se jedinstva tiče, Tito je jedno govorio, a drugo radio, u čitavom periodu vladanja radio je na razjedinjavanju Jugoslavije i jačanju republika kao budućih država.

Njegove česte parole da čuvamo Jugoslaviju kao zenicu oka svoga, zatim da tuđe nećemo, ali svoje ne damo, bile su obična prašina u oči lakovernom narodu, kome je i rasturio državu i oteo teritorije.

Poštovani prijatelji,

Živeći u zabludama pola veka, upregnuti da radimo protiv svojih nacionalnih interesa, izgubili smo državu, oteli su nam teritorije na kojima je vekovima živeo naš narod, oteli su nam Kosovo i Metohiju, bombardovani smo 78 dana od najveće vojne sile sveta, ekonomski smo unazađeni i uz velike ljudske žrtve kažnjeni smo sankcijama Saveta bezbednosti OUN, proglašeni krivim i doživeli drakonske kazne Haškog tribunala, izgubili smo ugled koji smo uvek uživali u svetu.

Ova knjiga ne može da povrati izgubljeno, za koje smo dobrim delom i sami krivi. Bili smo naivni, lakoverni, kao da za sobom nemamo bogatu slobodarsku tradiciju i istoriju. I kao da ne znamo s kim imamo posla. Istorija će valjda detaljnije razjasniti svačiju lakovernost i svačije greške što su dovele do tragedije srpskog naroda. 

 

PROTIV LAŽNE ISTORIJE Zadatak ove knjige bio je da dokaže da srpski narod nije izazvao raspad Jugoslavije i građanski rat, za šta je bio optužen i oblaćen i za šta je bio drakonski kažnjen. Ova knjiga je to nepobitno dokazala. Dokazala je i više od toga, ko je i kada doneo odluku o rasturanju Jugoslavije, ko je i kako sproveo tu odluku i izazvao građanski rat i kako je sa sebe zasluženu ljagu političkim manipulacijama pokušao da prebaci na srpski narod.

Očekujem da istorija uzme u obzir brojne nepobitne činjenice na osnovu kojih je pomenuti dokaz izveden i da će buduće generacije naših učenika prestati da uče lažnu istoriju.              

(Izlaganje na predstavljanju knjige Kako su Srbi izgubili vek u Beogradu 10. maja 2017)

[/restrict]