КАКО СУ ДРЕЗДЕН И ЈАЈЦЕ УТКАНИ У ЗЛУ КОБ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Пише Борисав Јовић

Која (документована) открића апсолутно доказују да је судбина Југославије била опредељена много раније, да је за њено комадање на мање националне државе био задужен сам Јосип Броз Тито, који је вештом политиком држао народ у заблуди да је све што ради и у интересу српског народа, и како неопрезни српски политичари нису ни приметили да су упрегнути у спровођење антисрпске политике

Књига Како су Срби изгубили век ( Службени гласник, 2016) деликатног је садржаја, од прворазредног јавног интереса о коме се деценијама необјашњиво ћути. Као да живимо у временима када је ћутање било препоручљиво, а писање ризично.

Желим одмах да нагласим да је она угледала свет захваљујући подршци наших истакнутих зналаца, академика Василија Крестића и Матије Бећковића и књижевника Милована Витезовића, али и захваљујући храброј издавачкој одлуци директорке „Службеног гласника“ др Јелене Триван. Њима изражавам захвалност.

Ова књига се бави откривањем истине и утврђивањем одговорности за распад Југославије и грађански рат деведесетих година прошлога века. Од тада је прошло четврт столећа. О томе је својевремено обилато писала светска штампа, а српска страна је приказана као одговорна, услед чега је доживела санкције Савета безбедности и драконске казне Хашког трибунала. Иако је она једино искрено желела да се сачува Југославија, иако је у том конфликту доживела највеће губитке, није могла да докаже да је љага неоправдано бачена на њу и да јој је неправедно нарушен углед у свету.

[restrict]

НЕЗАСЛУЖЕНА ЉАГА Ни четврт века после тога из Србије се не предузима ништа озбиљније да се обелодани истина, да се скине љага са српског народа која му је неоправдано наметнута. Постоји опасност да неистина остане трајно призната као истина, поготово ако се о томе у Србији буде и даље ћутало.

Дубоко убеђен да није на видело изнета права истина и да је српски народ неправедно облаћен, одлучио сам да учиним додатни напор да се разјасне чињенице, да се дође до  истине, која је значајна не само за практичну политику негу и за историју.

Како је време протицало, све сам више долазио до сазнања да у нашој прошлости, од оснивања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенца, па до њеног распада, има догађаја који су определили такав исход, уз грађански рат деведесетих година, и да се ништа не може разумети на прави начин ако се не уђе у њихову суштину. Показало се да је на некима од њих чак донета одлука о растурању Југославије, али и запањујуће да је за спровођење у живот те одлуке био задужен онај који нам је стално говорио да Југославију морамо чувати као зеницу ока свога и у кога смо безгранично веровали.

То ме је обавезало да претресем све важне одлуке из прошлости и да изучим свачија понашања, да видим колико је распад Југославије био предодређен, а колико је и ко за њега одговоран из периода кад се догодио.

Дошао сам до открића која апсолутно доказују да је судбина Југославије била опредељена много раније, да је за њено комадање на мање националне државе био задужен сам Јосип Броз Тито, који је вештом политиком држао народ у заблуди да је све што ради и у интересу српског народа. Неопрезни српски политичари нису ни приметили да су упрегнути у спровођење антисрпске политике.

Анализом догађаја из прошлости, не само да су доведене у питање тврдње да је српски народ крив за распад земље и грађански рат него је доказано да се кривац и не може наћи у догађајима тога периода, јер је он био само крајња епизода нечега што је давно одлучено и систематски веома дуго реализовано, и то од стране других…

После ове књиге неће бити тешко аргументовати да је на српски народ неправедно бачена љага, да се одговорност за злочин других припише њему.

Они који су одлучили да растуре Југославију на штету српског народа урадили су то  веома вешто и уз нашу помоћ. Без тога морали би много више да се заложе да остваре своје злочиначке намере.

Српски народ је изигран захваљујући свом руководству, које је слепо прихватало планове супротне српским националним интересима.

Догодило се нешто јединствено у историји, да се један цео народ, нажалост овога пута српски, упрегне да пола века ради против својих националних интереса и да истовремено снажном пропагандом и репресијом буде толико дуго држан у заблуди, верујући да ради у своју корист и у свом интересу.

Било је немогуће не написати ову књигу са значајним историјским чињеницама које обелодањују истину, а које су досада биле непознате широј јавности.

Даме и господо, поштовани пријатељи,

Између времена стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. и њеног распада деведесетих година прошлога века, уз грађански рат, било је много политичких догађаја који су мање или више утицали на коначну судбину Југославије.

Међу њима истичу су три, који заслужују и захтевају посебан третман и посебно изучавање, јер су заузели доминантно место у судбини Југославије. На Четвртом конгресу КПЈ одржаном у Дрездену 1928. донета је одлука о растурању Југославије на више малих националних држава. На Другом заседању АВНОЈ-а 1943. започело је спровођење Дрезденских одлука о растурању Југославије, а усвајањем Устава СФРЈ од 1974. створени су уставно-правни услови за потпуни распад земље.

Југословенска криза не би се могла разјаснити без ових догађаја и њиховог утицаја, а они су до сада били или скривани или погрешно и необјективно тумачени.

Зато ћу се на сваком од њих посебно задржати.

КПЈ НИЈЕ БИЛА САМА На Четвртом конгресу КПЈ одржаном у Дрездену 1928. године заузети су ставови и утврђена је политика Партије према Југославији и према српском народу. Оцењено је да је Југославија вештачка творевина у којој већински српски народ, помоћу српске буржоазије и краљеве војне силе, израбљује друге мале народе. Донете су одлуке:

Прво, да је задатак комуниста да се Југославија растури на више малих националних држава; Друго, да се српском народу онемогући даља експлоатација других малих југословенских народа; Треће, да су комунисти дужни да помогну албанском народу да се прикључи матичној држави. Одобрена је сарадња са Анте Павелићем ако буде неопходна да се поменути задаци остваре.

У време када су поменуте одлуке доношене, 1928, и када је КПЈ као илегална партија имала свега око 2.000 чланова, не би било разлога да се поменутим одлукама придаје значај. Међутим, ако се данас баци и летимичан поглед на оно што нам се догодило и упореди са поменутим одлукама Четвртог конгреса КПЈ, мора се констатовати:

Југославија је растурена на више малих националних држава.

Српски народ је раскомадан и на све могуће начине обесправљен.

Косово је отето од Србије и без обзира на различита правна тумачења налази се ван јурисдикције Србије.

Тито никада није долазио у сукоб са усташама, није дао налог да се ослободи Јасеновац, нити га је посетио у целом послератном периоду.

Постало је очигледно да КПЈ није била сама, да су иза њених одлука стајали и интереси неких великих сила.

Ова велика политичка трансформација Југославије одиграла се у периоду владавине КПЈ, чији је Четврти конгрес и захтевао такве промене.

У читавом периоду власти КПЈ на њеном челу је био Јосип Броз Тито, без чије се сагласности није могла донети тако крупна одлука да ли ће Југославија ићи ка јачању јединства или ка распаду.

Имајући у виду поменуто, ова књига се оријентисала на детаљнија истраживања, која су показала читав ток остваривања одлука Четвртог конгреса, од преузимања власти до распада земље, али и уз несумњиви утицај страних сила, које су у томе имале своје интересе.

Основни услов за реализацију одлука Четвртог конгреса био је освајање власти. Само са позиција власти било је могуће остварити тако крупне друштвене и политичке промене. Међутим, КПЈ није могла да дође до власти све до Другог светског рата, када јој је борба народа за слободу против окупатора дала за то повољније могућности.

Да би се те могућности искористиле, у Србију је послат генерални секретар КПЈ Јосип Броз, и ставио се на чело партизанских јединица, рачунајући на традиционално највећи отпор српског народа сваком окупатору. Срби никада нису били обавештени о његовим другим намерама, осим о борби за слободу – нису били свесни да ће му донети власт коју ће он потом употребити против њихових интереса.

АВНОЈ И ОДЛУКЕ ПРОТИВ СРПСКОГ НАРОДА У погодном тренутку, 1943. године, Тито је сазвао Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу и на њему донео далекосежне одлуке, којима се практично одлуке Четвртог конгреса КПЈ претварају у званични државни програм Југославије. Прво је донета одлука о преузимању власти, цивилне и војне, која је одмах предата у руке Титу као врховном команданту, а потом су усвојене кључне одлуке, пре свега о федеративном уређењу земље, са далекосежним значењем за будућност. Истовремено је српски народ раскомадан на републике. Одузето му је право да иступа као нација у целини, а деловима у републикама ван Србије нису гарантована никаква национална права.

Ове су одлуке донете без сагласности српских легитимних представника и за српски народ правно су ништавне, јер Тито није дозволио да Срби имају своју ратну скупштину АВНОС, која би оценила припремљене предлоге и изабрала делегате за Друго заседање АВНОЈ-а, као што је то био случај са свима осталима. Ипак, оне су примењиване све до распада Југославије. Српски народ на Другом заседању АВНОЈ-а су представљали неизабрани најближи Титови сарадници српског порекла.

Тито је био свестан тога да српски народ не би тако лако прихватио комадање свога националног бића и његово свођење на  националне мањине и маргинални утицај у будућој федерацији, па није дозволио да Срби формирају чак ни Комунистичку партију Србије, све до завршетка рата. Ове су чињенице пола века скриване од српског народа и јавности, а тај дан преваре слављен је као државни празник. То, нажалост, није било једино понижење које је Тито приредио српском народу.

Остало је непознато ко је и како измислио шест нација, како су одређене границе република и да ли је ико од српских представника у томе учествовао.

Одлуком о федеративном уређењу земље створени су почетни услови за спровођење политике растурања Југославије на мање националне државе у наредном периоду, а политика обесправљивања српског народа само је започета његовим комадањем на републике без икаквих национално утврђених права у републикама ван Србије.

На Другом заседању АВНОЈ-а српски народ је изигран. Његова су национална права погажена а интереси угрожени. Његова је улога у одлучивању била непостојећа, иако је његов удео у борби против окупатора био највећи.

Нажалост, такво стање настављено је до краја Титовог живота. Он није презао да користи све могуће методе дискриминације, насиља, пропаганде итд. да спроведе своје намере, и да их у свести народа представља као величанствене. Да народ држи у заблуди.

 

ПОЛА ВЕКА ДИКТАТУРЕ Није забележено у скоро полувековној Титовој владавини да је нешто одлучено супротно његовој политичкој вољи. Он је, пре свега, око себе окупио полтроне, а у републикама је контролисао и на кључним местима одобравао исто тако људе од потпуног поверења и све их држао у зависности. Помоћу њих је обезбеђивао доношење политичких одлука, и спроводио жестоку пропаганду. Кад му је било потребно, примењивао је драконске мере кажњавања и притисака, али од својих намера није одустајао. Познате су његове реченице – Не можемо се држати закона ко пијан плота; Већина није увек у праву; Револуција захтева да се тако поступи итд. – које је користио кад је желео да изнуди прихватање његових ставова.

Све то говори да је за судбину Југославије, за политику јединства и напретка или за политику распада он реално био одговоран.

Крајњи циљ, растурање Југославије на више малих националних држава Тито је само започео на Другом заседању АВНОЈ-а стварањем република, будућих држава. Њихово претварање у државе трајало је дуже смишљеним поступним повећавањем њихових државних надлежности на штету федерације, све док нису сазрели услови да постану државе, а да Југославија нестане.

Сваком уставном променом повећаване су надлежности република, а смањиване надлежности федерације. Највеће промене учињене су шездесетих година када су укинути сви развојни фондови Југославије и сва развојна политика препуштена републикама. Свако је кренуо својим путем. У складу с тим, подељена су сва средства, материјална, културна, новчана, чак је подељен и језик који је до тада егзистирао као један. Уставом од 1974. запечаћена је судбина Југославије као државе. Чак је у Уставу и написано да су републике државе. Сви порески приходи припали су републикама. Од њих је зависило да ли ће и колико дати федерацији за неке поверене јој функције. И што је било најтрагичније, Југославија је изгубила право да брани своје уставно постојање. Кршење Устава СФРЈ нико није био обавезан да обустави на основу одлуке Уставног суда Југославије. Тако су републике почеле да доносе одлуке о отцепљењу, које је Уставни суд Југославије поништавао, али републике нису томе придавале важност, јер Југославији није било дато право да их на то присили.

Настало је хаотично стање у коме су чак републике примениле силу да спроведу своје антиуставне одлуке, док Југославија није могла да на силу одговори силом. Једина одлука коју је донело Председништво СФРЈ, да се Хрватској насилно одузме незаконито увезено оружје, није спроведена, јер су САД званично упозориле да се с тим не слажу. ЈНА никада није образложила ни Председништву СФРЈ зашто одлуку није спровела.

Доношење таквог Устава 1974. који је докрајчио Југославију практично је било у рукама Србије. Њена делегација у Скупштини Југославије имала је уставно право да га не усвоји, да гласа против, али то није учинила иако је српско руководство морало бити свесно у какве опасности улази држава ако се такав устав усвоји и шта би то значило за српски народ.

 

ИЗМАНИПУЛИСАНА СРБИЈА Међутим, и овде се показало да мора бити како Тито каже. Србија је и овде изманипулисана. Уместо да устав пише, као што је и нормално, Уставна комисија коју је изабрала Савезна скупштина, за чијег је председника одређен Мијалко Тодоровић, председник Савезне скупштине, устав је препуштен некој радној групи на челу са Едвардом Кардељем, који је припремио текст устава према Титовим захтевима. Кардељ није био ни делегат у Савезној скупштини, али је његов текст прогуран, наметнут је свима, мада је у себи имао решења која омогућују растурање Југославије и  изазивање грађанског рата.

Без обзира на све околности, српско политичко руководство је било дужно да гласа против таквог предлога устава, да бар историја забележи да је Србија постојала, независно од тога шта ће Тито даље предузимати.

Уставом СФРЈ са таквим садржајем реално се догодило да се у Југославији право народа на самоопредељење замени правом републике на отцепљење. Управо оно што је Тито тражио. Овом правном манипулацијом извршено је највеће обесправљење делова српског народа који су живели у републикама ван Србије.

Југославију су основали својом политичком вољом њени народи 1918. године и само  су они могли доносити одлуке о њеној судбини. Републике тада нису ни постојале и оне не би могле да имају прече право у одлучивању од народа који у њој живе. Пошто то није уважавано, дошло је до конфликта. Изазван је грађански рат.

У том конфликту, иако је његово национално право било у питању, српски народ је најгоре прошао. Не само да је остао без државе у којој су живели сви Срби него је прогнан и с територија на којима су вековима живели његови преци и завршио као избеглица у Србији. Поред тога проглашен је кривим, ваљда што му је уопште пало на памет да има неко право на самоопредељење. Драконски је кажњен заједно са својом матицом, која га је помагала и прихватила кад је насилно прогнан.

Председник Хрватске Фрањо Туђман изјавио је да рата не би било да га они нису желели, али је српска кривица за рат ипак остала као главна. На више стотина хиљада прогнаних Срба демократски свет се није обазирао.

Да би српски народ био докрајчен према одлукама Дрезденског конгреса, Србија је 78 дана бомбардована од стране највеће светске војне силе, док није предала Косово и Метохију, опет преваром да резолуцијом Савета безбедности 1244 остаје у саставу Србије, да би од стране истих сила које су то изгласале Косову била ускоро призната независност.

ЖИВЕЋИ У ЗАБЛУДАМА И ПРЕВАРАМА ПОЛА ВЕКА Српски народ је доживео превару века. Преварен је да резултате своје ослободилачке борбе претвори у власт једног човека, који ће ту власт пола века користити против интереса српског народа.

Тито је прогласио равноправност као основни принцип за односе међу народима и међу републикама. При томе се подразумевало да се њихова равноправност остварује под његовом вечитом и неприкосновеном влашћу. Међутим, и у тим околностима само је српски народ био раскомадан на више република, без националних права у републикама ван Србије, а само је Република Србија имала аутономне покрајине, које су истовремено биле и конститутивни део Југославије и уставни тутор Републике, која није могла да мења устав без њихове сагласности. Такву равноправност нико не би пожелео. Тито је имао на уму даље скраћивање српске територије помагањем Албанцима и Мађарима да се прикључе својим матичним државама. Кад га је Стево Крајачић питао, у разговору цитираном у књизи, да ли то значи да жели Србију да сведе на Београдски пашалук, Тито је ћутао. Није негирао.

Пошто је распарчао српски народ на републике без права да јединствено иступа, и пошто му је дао републику без дефинисаних уставних права да делује на целој својој територији и зависну од својих аутономних покрајина, систематски је радио на ограничењу права и слабљењу Србује такве каква је. Практичном политиком Србија је скраћивана са свих страна. Из ње је, пре свега, исисаван доходак ниским ценама њених производа, којима се снабдевала цела Југославија, пре свега хране и енергије. Затим је пореском политиком више од 20 година Србија морала да даје у Фонд за неразвијене око два посто бруто друштвеног производа из кога није имала право да користи средства иако је била за 20 одсто неразвијенија од просека земље. Њен је развој успораван пресељењем капацитета у друге републике и смењивањем најспособнијих привредника, наводно услед опасности да технократија угрози самоуправљање итд.

Интелектуална елита је сабијена у ћошак. Добар део је ликвидиран одмах после рата, а касније је свако другачије мишљење сузбијано као непријатељско, како у науци, тако и у политици. Српска историја и култура морале су бити скрајнуте. Њихова се појава проглашавала као великосрпски национализам, опасан за Југославију. Срби су били маргинализовани у вођењу државне политике и стално држани у страху да ће од некуда за нешто бити нападнути. Српско политичко руководство било је стављено у позицију страха од сопственог мишљења. Само ако је славило и хвалило Тита, могло је бити спокојно.

Братство и јединство је била друга политичка парола која нас је држала у заблудама читавих пола века, док се као браћа нисмо међусобно потукли. Што се лажног братства тиче, оно је било маска да се сакрију и никада не осуде злочини усташа почињени у Јасеновцу и на другим местима за време Другог светског рата, а што се јединства тиче, Тито је једно говорио, а друго радио, у читавом периоду владања радио је на разједињавању Југославије и јачању република као будућих држава.

Његове честе пароле да чувамо Југославију као зеницу ока свога, затим да туђе нећемо, али своје не дамо, биле су обична прашина у очи лаковерном народу, коме је и растурио државу и отео територије.

Поштовани пријатељи,

Живећи у заблудама пола века, упрегнути да радимо против својих националних интереса, изгубили смо државу, отели су нам територије на којима је вековима живео наш народ, отели су нам Косово и Метохију, бомбардовани смо 78 дана од највеће војне силе света, економски смо уназађени и уз велике људске жртве кажњени смо санкцијама Савета безбедности ОУН, проглашени кривим и доживели драконске казне Хашког трибунала, изгубили смо углед који смо увек уживали у свету.

Ова књига не може да поврати изгубљено, за које смо добрим делом и сами криви. Били смо наивни, лаковерни, као да за собом немамо богату слободарску традицију и историју. И као да не знамо с ким имамо посла. Историја ће ваљда детаљније разјаснити свачију лаковерност и свачије грешке што су довеле до трагедије српског народа. 

 

ПРОТИВ ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ Задатак ове књиге био је да докаже да српски народ није изазвао распад Југославије и грађански рат, за шта је био оптужен и облаћен и за шта је био драконски кажњен. Ова књига је то непобитно доказала. Доказала је и више од тога, ко је и када донео одлуку о растурању Југославије, ко је и како спровео ту одлуку и изазвао грађански рат и како је са себе заслужену љагу политичким манипулацијама покушао да пребаци на српски народ.

Очекујем да историја узме у обзир бројне непобитне чињенице на основу којих је поменути доказ изведен и да ће будуће генерације наших ученика престати да уче лажну историју.              

(Излагање на представљању књиге Како су Срби изгубили век у Београду 10. маја 2017)

[/restrict]